Tanjin Blog

Tatjana Milenković

a onda su se žene snažno pobunile

Nekada su neke devojčice odrastale osudjene da budu dečaci jer je sramota što u kući nema muškog potomstva, takozvane virdzine, devojčice-dečaci, kojima je oduzeto pravo da se igraju lutkama, puštaju dugu kosu, da vole, budu voljene, udaju se, budu majke. Neke su, pak, žene morale da radjaju opet i opet, do dvocifrenog broja, ne bi li mužu rodile naslednika jer se samo to računa, oni porodjajni bolovi ne. Neke su morale da trpe muža despota, nasilnika, pijanicu, kockara jer „taknuto-maknuto“, jednom udata –  zauvek udata, bez prava na pomilovanje. Nekim su devojčicama u Kini vezivali mala stopala da budu lepe, udavače na ceni, dok su one trpele nesnosne bolove a stopala bivala trajno osakaćena jer je neko procenio da je tako lepše. U neko, ne tako davno,  doba žene su ustajale pre zore, mesile hleba, kuvale, prale, radile ceo dan do mraka a onda ujutro ponovo. Ceo život samo težak  rad,  radjanje a čovek pored nje…kakav joj se zalomi, do kraja života. Često su umirale mlade od težine takvog života, na teškom porodjaju ili od ko zna od koga i kako uradjenog pobačaja kao da je neplanirano dete  samo njena krivica i njen problem…i bio je kad iskrvari na pobačaju ili umre od sepse.

Bila su to strašna vremena za žene…A onda je nastupilo drugo vreme: žene su postale nezavisne, slobodne da budu s kim hoće i dokle hoće, da rode ili ne rode, udaju se ili ne. Teške poslove rade mašine, hleba se kupuje. Ali – strašna je ženska pobuna. Vekovi  ženskog trpljenja zapisani su u našem krvotoku. Sada su žene ljute i kad nema razloga, oblače žensku odeću i cipele sa štiklom od 15 cm  ali je staro sećanje tu: ujedaju bez da ih napadnu, često agresivnije od muškarca, ženska tela idu kroz život vodjena muškim mozgovima, često  želeći samo moć koja je muška kategorija i ne birajući način, bore se grubo, muškim sredstvima.

I opet su na gubitku, jer ništa tužnije od žene koja je odustala da to bude, koja je ubedjena da joj to ni ne treba, koju će sablaznuti ovakvi redovi, koja sebe u tome ne prepoznaje, koja se totalno odrodila od svoje ženske prirode pa je odbacivši mušku grubost (koju je doživela njena prababa) odbacila i mušku nežnost i  iskreno, ali sasvim iskreno, verujući da joj to ne treba, krenula u borbu sa muškarcima pa se bori umesto voli s njima, pa još to radi na muški način, snagom i grubošću, umesto na ženski, pameću i ženstvenošću koje su joj imanentne i s kojima bi dobila svaku borbu s muškarcima, još bi oboje uživali, ako su pravi muškarac i prava žena. I baš zato što nisu muškarci –  više su muškarci od  muškaraca a razlika se vidi, uvek i na ružan način. Razumem ja to. Razumem zbog svega onog od pre ali mi je tužno jer tako gubimo svi, niko tu nije srećan jer nije prirodno, jer muškarcu treba žensko krilo kao i ženi muškarčevo rame. Sve drugo je lažno i pogrešno i udaljava od rešenja.

Od ljubavi, u krajnjem slučaju.

1 Komentar

  1. umerenost je mudrost života, izbor uvek postoji, uvek je bilo i ovakvih i onakvih. poz

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti prikazana.

*

© 2020 Tanjin Blog