Tanjin Blog

Tatjana Milenković

gde postaviti vrata ili granice u odnosu

Neki ljudi imaju visoke zidove oko sebe… utvrdjenja u koja nikog ne puštaju jer su nekad davno pustili pa se gorko pokajali… ne puštaju jer ne znaju namere putnika namernika pred njihovim zidom  i može li mu se verovati čak i kad „darove donosi“…  Iskustvo im  kaže da ne može, zato su se zatvorili  i unutra, u bezbednosti svog skrovišta, žive, „kao da žive“, svoje živote, imitaciju života, zapravo, u kojoj, kao u nekom virtuelnom svetu, sve izgleda kao normalno… oni kao vole, kao razgovaraju, smeju se, tuguju… stavivši život na čekanje jer  strah je velik i bol kojeg se više ne sećaju sada je razliven kroz krvotok i traje kao strah od svake nove boli… ne bi da rizikuju oni koji su nekad davno mnogo rizikovali… jer bili su ranije kao oni drugi… bez zidova i ograda, uvereni da je svet čarobno mesto i da su ljudi dobri, i da ljubav i dobrota svakog menjaju nabolje,  i da nema neizlečivih u tom smislu… i da će sve biti dobro, i da ljudi misle to što kažu, i osećaju to što izgleda da osećaju, i da je sve dobro „dok u svetu vlada mir“, da pravda pobedjuje a ljubav je večna i ljubavna zakletva važi… a djavo takve najviše voli… privučen je dobrotom i čistom dušom kao leptir svetlošću samo što ovde strada svetlost jer ovaj je leptir drugačiji… i kad on dotakne čoveka –  on više nikada nije isti, susret sa djavolom  se ne zaboravlja, on trajno menja, nestane  nevinost i životna radost, i vera,  i čovek  prestane da sija, i podigne zidove… jer djavo je to, staro je njegovo znanje a čovek je mnogo mladji, ovde tek nekoliko godina a djavo večnost, zna sve i bio je na svakom mestu gde je bio ijedan čovek, i gde nije stigao a možda je poželeo – djavo je tamo već poboo zastavicu… brz je to i opak igrač.

I najveća je mudrost u vratima… gde postaviti vrata, koliko daleko,  koliko široka, kako da se otvaraju, kako odlučiti ko može unutra a ko ostaje vani, i kada otvoriti vrata, i koji je to ključ, koju šifru izabrati…

…gde postaviti granice, koga pustiti, šta dozvoliti, šta je nužan oprez a šta ” duvanje na hladno“… jer veliki smo ljudi, ne može bez zidova ali da bi živeli ne može ni bez vrata,  baš kao na kući… jer nismo ostrvo a nismo ni livada i to je možda najveća mudrost u životu –  znati dokle nekom nešto dozvoliti, „gde nam otimaju a gde plaćaju“ i šta je u ljudskim odnosima kompromis jer nismo savršeni a šta „prekoračenje nužne odbrane“ i agresivan upad na naš posed… u našu dušu, u naše zlatno jezgro što nije i ne treba da bude dozvoljeno.

1 Komentar

  1. PREKRASNO VAM JE OVO RAZMIŠLJANJE. LIJEPO, JEDNOSTAVNO I ISKRENO REČENO.
    I ŠTO NA KRAJU UČINITI? NEMA ODGOVORA, ZAR NE,? SVE JE INDIVIDUALNO. AKO OSTANEMO UNUTAR”TVRDJAVE” STALNO ĆEMO SE PITATI DA LI NAS ĐAVO DOTAKAO, A AKO OTVORIMO OPET VRATA, NASTAVIT ĆE NAS GAZITI ISTI ONI LJUDI RADI KOJIH SMO I ZATVORILI VRATA. MENI STALNO KAŽU PROMIJENI SE, ODGOVORI SVAKOME ŠTO GA SLJEDUJE, ODUPRI SE, NEMOJ SE ŽIVCIRATI, UZVRATI ISTOM MJEROM, SVAKOM RECI ŠTO GA SLJEDUJE, A ONDA POGLEDAM FILMIĆ O ŽIVOTU MAJKE TEREZIJE KOJA KAŽE NA SVE LOŠE UZVRATI DOBRIM BEZ OBZIRA ŠTO DOBROTU, PAŽNJU,LJUBAV ILI RAZUMIJEVANJE NISI PRIMILA OD DRUGOGA NEGO SAMO POGRDE, DUŠEVNE BOLI I TUGU.
    AKO NEPRESTANO DRŽIMO VRATA OTVORENIMA I IZLOŽIMO SE ONIM BOLIMA KOJE SMO VEĆ PROŠLI ,A PO KARAKTERU NISMO TAKVI DA SE ZNAMO ODUPRIJETI, ONDA SMO LUDI JER AKO NAS OPET NASTAVE POVRIJEĐIVATI, BOLJE ZATVORITI VRATA, ALI ONDA JE TU ĐAVO I TAKO UKRUG NEPRESTANO. MA JA STVARNO NE ZNAM VIŠE ODGOVOR NA NIJEDNO PITANJE.

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti prikazana.

*

© 2020 Tanjin Blog