Ne pada sneg da zabeli breg

TanjinBlog

2 days ago

"Kako smo svi pametni kada se ne radi o nama… i kako su nam strogi standardi i jasne granice… i kako fantastično vladamo sobom i životom… i kako su nam reakcije ispravne i uvremenjene… i nepogrešivo znamo šta se sme da toleriše a šta ne… i najčešće ne tolerišemo ništa… u tudjim životima, kad savetujemo druge… i ništa mi ne bi trpeli, i svakom bi oštro skresali u brk i okrenuli se na peti, filmski… i ne bi prešli ni preko čega… ni prevare, ni laži, ni grube reči, ni poruke koju smo pročitali… ma ni preko mosta ne bi prešli… tako smo jaki.
Malo više razumevanja za ljude i ljudske slabosti ne bi nam smetalo… malo da razumemo da i oni kojima hrabro predlažemo rezove imaju sa nekim ljudima uspomene koje mi nemamo, lepe trenutke, decu… tudja nas sećanja ne bole, to nisu naše slike… polako kad sečemo u tudjim životima… bar onoliko polako kako sečemo u svom, ne mora sporije.
Oni koji ništa ne bi trpeli od onog što se vama dešava neretko trpe i gore… i nije ovo praktikum o opraštanju i bezuslovnoj toleranciji svega i svačega… ovo je samo život naš svakidašnji, obični… „život – to je ono što nam se dogadja dok čekamo da se nešto desi“… ljudi se kroz svoj život kreću svojom brzinom… recite šta imate, ako vas pitaju, a onda dozvolite čoveku da raste svojim tempom a ne vašim… u svom životu.
Vi rastite svojom brzinom u vašem… onoliko brzo koliko drugima savetujete. Ne mora brže." tanjinblog.com/lako-je-biti-pametan-za-druge/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

1 week ago

"Pepeljugu zla maćeha nije uspela da zaustavi… iako odrasla u prljavštini, sa krpom u ruci, iako sakrivena ispod korita kada su prinčevi izaslanici krenuli da mu traže nevestu – ona se udala za princa i živela dugo i srećno.
Snežanu je zla maćeha, koristeći moć koju ima nad njenim ocem, proterala u šumu i naredila da je tamo ubiju. Spaslo ju je meko srce njenog dželata po službenoj dužnosti koji posao nije odradio kako mu je zapovedjeno. Onda su došli patuljci, pa princ i sve po redu, ostalo je istorija.
Šta bi se u životu desilo Pepeljugi i Snežani? Bojim se - ništa dobro… odrasle bez ljubavi, u prljavštini, kako fizičkoj tako i onoj emocionalnoj, ne bi imale dobru početnu a potom i završnu poziciju… naučene da je za njih izgnanstvo i prljavština spontano bi nastavile da u životu reprodukuju poznate nesrećne okolnosti… život na margini, loše društvo, autodestruktivne veze, psihoaktivne supstance… tražeći ljubav na način koji misle da zaslužuju… na loš način.
Roditeljska ljubav štiti… kao nevidljivi plašt… ona lebdi oko deteta prirodno, kao blagoslov, i ono uči svakom svojom ćelijom da su lepe stvari nešto što mu prirodno pripada… loše okolnosti i loši ljudi ga ne privlače, oni od njega prirodno spadaju kao voda s nepromočive tkanine.
Ako ste porasli sa lošim osećanjem, ako vam je detinjstvo obeležila neka pogrešna žena ili otac, neka nesretnica koja je samo radila ono što je znala, reprodukovala nesreću u tudjim životima zbog nekog svog internog, vidljivog ili nevidljivog pakla, imaćete velike izazove… i u kontaktu sa zlom vaša prva reakcija biće ona najstarija: bes, plač, duboka tuga, neko samosabotirajuće ponašanje, čaša, pogrešan muškarac… djavo ima različita lica a nesreća je kreativna u svojoj suštini… ako ste imali takvu (ne) sreću, kad se suočite sa poznatim iskušenjem da potonete – samo sačekajte, odložite reakciju, ne preduzimajte nikavu akciju spolja… ne izlazite u svet sa nekim svojim ponašanjem jer dobićete po nosu… još jednu crnu markicu za vaš album o nesrećnom životu… samo sačekajte da prodje taj prvi talas, dan ili dva, jer to je ona najstarija, najbolnija, vaša prva, bazična reakcija… ona koju prljavština pravi, ona koja je u mulju rodjena… ona je prva ali nije dobra… sačekajte da vaše zdravo jezgro, da vaše unutrašnje sunce rastera oblake, da odgovorite iz vašeg jačeg dela… onog koji se nije raspao pod stresom, koji vas je doveo do toga da ste živi uprkos svemu… dajte mu šansu da stigne i prestigne povredjeno dete koje ide prvo… da ga umiri, da mu kaže „pusti to meni, idi ti da ja ovo završim“, da uradi ono što niste imali a trebalo vam je… da vas zaštiti kao odrasli dete… do tad plačite, besnite, hodajte po sobi ali ne preduzimajte akciju u spoljnom svetu koja će vas verovatno uvaliti u nevolje… sačekajte dok se u vama istutnje sva vaša bolna stanja i utihnu, a onda reagujte, ne iz povredjenog deteta nego iz stanja odraslog čoveka kakav vam je nedostajao a odlično znate kako je trebalo da izgleda i šta da radi.
I Pepeljuga nije stupila pred princa uplakana ili besna zbog života koji ima već u najboljem svom izdanju." tanjinblog.com/sta-bi-se-u-zivotu-stvarno-desilo-pepeljugi/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

2 weeks ago

"Dobar terapeut bi trebalo da bude iskusan, u nekim zrelim godinama, mudar i kvalifikovan, obučen profesionalac… ali to ne mora biti neophodno… neki se radjaju talentovani…. jednu od najboljih terapijskih intervencija pružio mi je potpuno nekvalifikovan terapeut – amater(ka) od nepune 3 godine sa tirkiznom frotirskom gumicom na kojoj je bila kornjača koja joj je držala rep na vrhu glave, onaj mali bebeći repić … nije imala neki fond reči, nije imala nikakvo terapijsko ni životno iskustvo, delovala je potpuno neprofesionalno u pižami sa medvedićima, vrlo se neprecizno izražavala, da ne govorim da je bila nepismena… ali, našla se na mom putu jer mi je to trebalo… dakle, kada sam joj ponešena onim tako poznatim osećanjem svake majke da u rukama drži nešto najbolje što postoji na svetu, nešto posebno i drugačije, zaljubljeno rekla „ti si božji dar, odakle meni takvo dete“ ona mi je mudro, mada grešeći u tome kako izgovara reči, odgovorila terapijskom intervencijom „nemoj tako, i ti si klavitetna“… da, rekla je tako, pogrešno, klavitetna… verovatno je tad prvi put upotrebila tu reč… i sasvim sigurno zadnji put u tako pogrešnoj formi ali suština je bila u poruci „ne govori i ne misli loše o sebi, ako sam ja dobra to je zato što si me ti takvu napravila, ako sam ja dobra onda i ti vrediš“.
Važni ljudi, pomagači na našem putu dolaze u raznim veličinama i oblicima… u belom mantilu, svešteničkoj mantiji, gruboj seljačkoj suknji ili prsluku, pižamici…treba samo otvoriti oči i uši i učiti… svaki dan, od svakog čoveka… i onog „neklavitetnog“… od njih često stižu najvažnije lekcije." tanjinblog.com/ucitelji-dolaze-u-raznim-velicinama/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

3 weeks ago

"Tuga nisu reči… i bol nisu reči… one su to na kraju, u onom delu kad ih delimo sa drugima… tuga i bol su, kao i radost, stanje, energija, velika voda, bistra ili mutna ali, kao reka… i one moraju da teku i isteku iz čoveka i poteku van… i moraju da se podele, izbace, da oslabi pritisak koji svaka jaka emocija pravi… Zato ljude ne treba tešiti, treba ih slušati, jer njima ne treba da čuju, da prime, oni već imaju, puni su… njima treba da kažu, da otpuste… njima treba da se isprazne, da olakšaju dušu, da poteče ta velika reka, energija, emocija koju imaju, koja se, kao u grčevitom plaču, oslobadja,… ako umanjujemo njihovu patnju rečenicama “proći će, nije to ništa, ne misli o tome”, ne dajemo im priliku za to… bilo da nam je napor da ih saslušamo, bilo da potcenjujemo njihovu povredu makar samo zbog toga što nije naša i ne boli nas, bilo da ih volimo previše da bi mogli da čujemo da ih išta muči a mi smo nemoćni… treba pustiti čoveka da kaže, dok god u njemu ima vezane energije za te reči koja traži olakšanje, koja traži rasterećenje, koja traži da se, prosto, prelije van i često će, samo ta, gotovo fizička reakcija pražnjenja pomoći, kao što pomaže plač, kao što pomaže zagrljaj.
… i reći ću, znam, jeretičku misao, za nekog ko leči rečima – reči su precenjene… važan je osećaj da nas čuju, da smo nekom važni, da je nekom stalo jer nas, eto, sluša, brine, navija za nas u ludom svetu u kome je svaki čovek istinski sam, sa svojim mislima i samo povremeno, ako ima sreće, češće, oseti bliskost i vezu sa drugim čovekom.
Ne leče reči – ljubav leči… ljubav u svakoj svojoj formi i obliku pa i onom kad slušamo nekog posvećeno. Samo će ljubav spasiti svet."//tanjinblog.com/mi-samo-trebamo-da-nas-neko-cuje/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

4 weeks ago

"“Zaslužuješ boljeg” je donelo više zla ljudima od komentara “bolji je od tebe”… Paradoksalno da nešto što zvuči kako kompliment nosi u sebi seme zla veće od jasno izrečene kritike… “zaslužuješ bolje” je uništilo više prijateljstava, ljubavi ili roditelj/dete odnosa nego mnoge poruke sa negativnim značenjem… jer od negativnog je gore samo negativno u pozitivno ruho odeveno… da se ne vidi, da ima mašnu, paket sa eksplozivnom napravom vremenski podešenom tako da se eksplozija koja sledi mnogo nakon što je paket isporučen ne može da dovede u vezu sa davno pristiglim paketom.
Naši prijatelji, naša deca zaslužuju upravo ono što imaju i vole ono što njima treba… ma šta mi o tome mislili… i što pre to prihvatimo duže će nam odnos trajati… i savete dajemo samo i jedino kada nam traže… jer činjenice su starije od pretpostavki i svaka stvar ima svoju vidljivu i nevidljivu stranu… i naša deca i naši prijatelji imaju lica koja nam nisu dostupna… i imaju pravo na njih… čovek bira a ne njegova majka ili drug i insistiranjem na tome da je izbor nekog nama dragog loš možemo učiniti to da taj mora da bira izmedju nas i tog nekog jer ne možemo u isti čamac… kao u onoj mozgalici o kozi i kupusu.
Svako ima svoje izbore… i pravo na njih… i ono nešto što ga je tom čoveku privuklo i bilo ključno… makar nam se to njihovo vezivno tkivo ne svidja. Nisu ljudi dužni da biraju naše izbore… u našem takvom stavu je sadržana misao da znamo bolje.
U tom trenutku, za tog čoveka , sa tim ličnim iskustvom iza sebe – neko je njegov izbor.
I na kraju, svekrva bi za snaju onu koja ume da umesi hleb da joj naraste… sin možda ima drugačije preferencije koje se ne tiču hleba i – ima pravo na njih." tanjinblog.com/zasluzujes-boljeg/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

1 month ago

"Žali se skoro jedna žena na svog supruga kako je „dobar za druge ali loš za sebe“… socijalno poželjan opis odrasle osobe, dobričine s kojim bi svi želeli da imaju posla jer bi im on u svakom poslu dao pravo prvenstva… vidim ga kao dete koje su naučili da su svi drugi ispred njega, da se njegove želje ne važe, da se ni on ne važi baš previše, da treba da utihne, da nešto nekom prepusti, da ućuti, da se utiša… da je on razumniji, da je neko drugi slabiji, mladji ili, pak, silniji, bezobzirniji… i da on treba da se skloni… vidim ga kako uči da bude prilagodjen gubitnik koga niko ne shvata ozbiljno, onaj s kojim je lako, onaj dobar neuspešan čovek koji će napraviti ustupak i pre nego da mu ga traže… onaj koji ne ume da omedji ni svoju njivu, ni dvorište, ni svoj lični prostor… koji će i bez čoveka iz katastra ponuditi da kamen medjaš udje u njegovo… da udju ljudi i njihov bezobrazluk, i njihova bahatost, i sebičnost, i pravila koja su oni postavili a koja su tako lepo kompatibilna sa tudjom pomirljivošću… dovoljno za trajnu i uspešnu saradnju sa svakim… da bude kako neko drugi hoće… iluzija o dva mišljenja i dva stava gde se jedna volja prosto rastače i gubi u drugoj.
… i ljuta je njegova žena jer ona ne bi tako… ona bi da je on samo s njom takav, zato ga je davno i izabrala… ali ta popustljivost koja je njoj, drugačijoj od njega, tada prijala kad je i ona ulazila u njegov prostor i postavljala svoj kamen duboko u njegovu teritoriju, je njegova generalna osobina… i kao što je uvek puštao nju i bio mekan i saradljiv – takav je i za sve druge… a ona očekuje da on takav postavi ljudima granice, da je zaštiti od svekrve, devera, zaove, komšinice… a ne može… ne ide to, ne ide to od takvog čoveka.
To je problem sa onima što su dobri za druge ali ne i za sebe… nećete se boriti sa njima, oni su sve bitke predali unapred, ali svima… u tome je kvaka… i računajte da ćete biti sami u borbama koje bi trebalo zajednički da vodite ili koje, sasvim nerealno, što se vidi iz svega, očekujete da oni vode umesto vas i za vas… neće ići… moraćete sami…to je kao vezana trgovina… kad kupite pomirljivog za sebe – kupili ste pomirljivog za svakog… „tudja sreća“, sećate se?
I, ako izaberete mače da vam prede u krilu, nemojte se ljutiti što nije tigar koji čuva kuću. Pošteno?" tanjinblog.com/dobri-za-sve-samo-ne-za-sebe/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

1 month ago

"Pitanje za devojke/žene:
Zamislite da sedite napolju, u bašti vašeg omiljenog kafića i da za vaš sto prilazi naočit, šarmantan muškarac… poklanja vam svu pažnju ovog sveta, udvara vam se, laska, ljubazan je, pričate, smejete se… i onda vam posle kratkog upravo sklopljenog, poznanstva potraži na zajam 500 eura… da li biste mu, pod pretpostavkom da imate, odmah dale taj novac… ili bi razmislile o njegovim motivima?
Verujem, sigurna sam, da najveći broj vas to ne bi učinio… 500 eura je veliki novac na Balkanu.
A zašto ste onda sklone da naočitom, šarmantnom, zabavnom muškarcu koga znate tek jedan dan bez razmišljanja date svoje srce i zaljubite se u njega snažno… i patite ako vas više nikad ne pozove ubedjeni da bi to mogla biti ljubav?
Je l vaše srce manje vredno od gore navedene sume kad ga lakše dajete?
Jeste li vi manje vredni od tog novca jer vi i vaše srce idete u paketu?
Gde je nestao onaj oprez što vas čuva?
Zašto tako lako pišete blanko čekove na velike emotivne sume?
Hoće li vam neznanac (uz)vratiti?" tanjinblog.com/hoce-li-vam-uzvratiti/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

1 month ago

"Makar na to nismo spremni – u nekim godinama nemamo više pravo na naivnost kao opravdanje za nečinjenje ili pogrešno činjenje jer naivnost je u nekim godinama glupost koju nam život neće oprostiti… glupost koja ne priliči odraslom čoveku… i ona nije neka egzotična plemenita crta u kojoj naličimo na decu.
… jer u nekim godinama nismo deca i ako bi nosili dečija odelca izgledali bi bizarno i neprilagodjeno… tako isto bi izgledali ako zaključujemo i mislimo kao deca… bilo to pošteno ili ne.
… u zrelim smo godinama obavezni prema sebi i onima koji nas okružuju, pogotovo ako od nas zavise, da budemo mudri… ne mora mnogo, od svakog prema mogućnostima, ali u nekim godinama kilometraža iza nas trebalo bi da nas je nečem naučila ili smo je džabe prešli… i tako je makar nam se to ne svidjalo.
… u nekim godinama trebalo bi da imamo socijalne veštine i osnovna znanja o ljudskoj motivaciji ili ćemo biti kažnjeni… treba da znamo da čitamo znakove ili ćemo zaglaviti u slepoj ulici… a učenje suživota sa ljudima nije lako… i iskreno razumem svakog nesnadjenog čoveka u svetu u kome najvažnija pravila nisu vidno istaknuta ali itekako postoje… u svetu u kojem ljudi jedno rade, drugo govore, treće misle i nije lako takvom čoveku po ubrzanom programu objasniti nevidljive zakone po kojima svet funkcioniše… jer neke se stvari uče kad im je vreme i ako to tad propustimo teško je razumeti sve što kasnije dolazi… kao časove matematike u srednjoj školi." tanjinblog.com/u-nekim-godinama/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

2 months ago

"Svi misleći, osetljivi, sentimentalni, povredljivi ljudi… svi koji bi da promene svoju prirodu i postanu grublji i prilagodjeniji… svi oni što lako zaplaču i lako se uznemire, što ih boli sivo nebo i rezak jesenji vazduh pred kišu a nekom je samo svež jesenji dan… svi sa teškim biografijama što na dnevno svetlo izlaze iz suterena svoje duše… svi što promišljaju, oklevaju, vagaju, muče se pred svakim zatvorenim vratima… svi osetljivi na grubu reč i pogled što se pitaju zašto su takvi i dokle će biti…
Imam za njih jednu dobru i jednu lošu vest – proći će… i doći će opet… i nikad nećete prestati da budete tankoćutni osetljivi ljudi… i nema te terapije i tih godina koje će od vas napraviti one kojima zavidite, one hladnije, umerenije, one za koje kažete „što nisam kao on“… nema… kao ni od jabuke kruška… nikad… ali ćete naučiti da živite s tim i nećete se dodatno mučiti mrzeći sebe što ste takvi a već samo to će mnogo značiti… malo stare dobre ljubavi za sebe nikad previše… i nećete sebi kad padnete govoriti „opet si pao, ni da hodaš ne umeš“ nego „volim te ljubavi, ustani“… i dolaziće periodi kad ćete intenzivno osećati i boleće vas… i prolaziće… naučićete da budetete mirniji s tim što jeste… nikad sasvim mirni, jer od takvog ste tkanja, ali biće vam bolje i manje ćete se mučiti… jer osećati život tako kako to vi činite je dar i prokletstvo, ali vaš dar i vaše prokletstvo… i samo malo više vaše tolerancije za vašu ranjivu stranu učiniće čudo… jer takvi ste… pa šta… svetu trebaju i mali i veliki, mirni i nemirni, umetnici i policajci… svetu trebate i vi.
Zato ste tu." tanjinblog.com/za-sve-osetljive-ljude/ ... See MoreSee Less

TanjinBlog

2 months ago

"Dolazila je, pre nekoliko godina, stidljiva, mlada žena inženjer uvek obučena u staromodne bluze i dugačke suknje koje je pritom stalno, gotovo kao tik, povlačila preko kolena dok priča iako su bile više nego čedne dužine i sasvim su joj pokrivale kolena… i uvek bi me sramežljivo, i skoro izvinjavajući se, podsećala zašto je tu, na svoj nezgrapan, prevazidjen način kakva je bila cela njena pojava… „ sećate se, ja zbog emotivne sfere“… tako je ona nazivala svrhu naših susreta i svoju neuspešnost u partnerskim relacijama koje nikad nije imala… odrasla kao dugo čekano, željeno dete u braku vremešnih roditelja, rodjena kad su oni izgubili svaku nadu za potomstvo… čuvali je i – „prečuvali“… učili da je svet pun opasnosti, da su ljudi pokvareni, da je njeno samo da uči i ima svoj dinar… dobri, ali kruti i sami nesnadjeni ljudi koji su, ipak, jedno drugo našli i ostvarili se kroz partnerstvo i roditeljstvo… jedan su drugom pokrivali deficite u spoljnom svetu i živeli mirno, zatvoreno, iza vrata svog stana… ali se sva njihova strepnja od sveta, sva njihova neprilagodjenost slila u savete koje su njoj davali i vaspitanje koje se svodilo na zabrane i upozorenja… o uživanju i zadovoljstvu ni reči… samo red, rad, disciplina… i ona je odrastala, studirala malo duže ali završila fakultet na radost i ponos roditelja ispunivši njihovu želju… drugih nisu imali, to je bilo to… onda su joj dozvolili da ima mladića, da voli, sad je mogla, oni su se „odjavili“ i prepustili je sebi… njihov priručnik za njen život, njihov praktikum više nije imao strana… rekli su joj samo da je došlo njeno vreme a njoj se činilo da je ono, zapravo, prošlo… jer ona se osećala kao da je sve što treba završila… u shvatanju odnosa muškarca i žene ona je bila dete, vodila je dnevnik, sanjarila šetajući pored reke o princu koji će je poljupcem probuditi iz stogodišnjeg sna… prinčeva nije bilo a reka je tekla na isti način samo je menjala boju sa godišnjim dobima… neki njeni pokušaji da ostvari ljubav sa muškarcima njenih godina njoj su ličili na silovanje jer joj niko nije pružio početak ljubavi koji je njoj nedostajao… svi bi krenuli negde od sredine ili kraja i ličilo je to više na seksualnu zloupotrebu deteta nego na ljubav dvoje odraslih… ostvarivalo se roditeljsko proročanstvo… svet je bio opasno mesto a ona nepripremljena da u njemu postoji… muškarci koje je želela da voli bili su grubi i nestrpljivi ili su imali dijagnozu… trećih nije bilo.
Dolazila je mesecima na razgovore koji su bili simulacija realnosti, gde smo „kondenzovano“ prolazile svakakve situacije koje bi mogla da doživi, gde smo ubrzano prelazile lekcije koje je propustila smeštene u sadašnji vremenski ram, gde smo dete koje je bila učili šta bi, eventualno, ljubav mogla da bude za ženu kako je izgledala… ja sam govorila o pravu na uživanje i zadovoljstvo, prevodeći to na jezik koji poznaje kao na nešto što je zaslužila. Dolazila je a onda se samo jednom nije pojavila. Da li je nešto naučila ili je odustala, da li se desilo neko čudo – ne znam, ali mi je njeno „ja, zbog emotivne sfere“ ostalo kao uspomena na to da je nužno kršiti neke roditeljske zabrane i da za sve stvari postoji vreme… kao za male boginje u detinjstvu koje se u zrelim godinama mnogo teže preleže." tanjinblog.com/kad-se-zivot-odlaze-dok-se-ne-zavrsi-skola/ ... See MoreSee Less