Tanjin Blog

Tatjana Milenković

njeno veličanstvo – anksioznost

Anksioznost… kolika je to patnja znaju oni koji su je osetili… i bar jednom u životu dobili dijagnozu anksiozno stanje ili njegov stariji brat, car nad svim carevima, panični napad… trenutak izmedju dva sveta, izmedju ludila i razuma… a sve iz normalnog stanja, iz pune svesti, iz punog zdravlja… kažu lekari “nije vam ništa” a čovek – invalid u punoj snazi… ne sme ovo, pa ne sme ono, obliva ga znoj, parališe ga strah, užas ga preplavi… anksioznost… nama banalna dijagnoza u moru teških koje na dnevnom nivou postavimo ali anksioznom čoveku robija, i prokletstvo, i krst, i najveća patnja… strašna je anksioznost.
… ali, jeretički će zvučati svakom anksioznom, ona je , u isto vreme, blagoslov… ona je žut karton koji vam život daje jer ste mu, znam kako zvuči, ali, jer ste mu miljenik… kroz nju vam duša saopštava, kroz nju vam kosmos saopštava, shvatite kako hocete, da negde nešto loše radite, da ste se negde o sebe ogrešili, da nešto ne vidite dobro ili da trebate hitnu promenu kursa jer tako kako živite nije dobro… bolna je anksioznost i strašan je panični napad kao njena kulminacija, i onaj osećaj da ćete pasti i da ćete se onesvestiti i poludeti, i da će vam srce stati i da ćete izgledati kao najveći luzer, tu na ulici ili autoputu gde nastojite da dodjete do daha, da se saberete nakon što ste se oduzeli… strašna je ona i prokleto uporna dok ne shvatite šta vam govori, postojana kao senka i baš tako mračna i senovita… iz laguma vaše duše koju ne čujete dok živite kako ste zamislili da treba.
… a niko nije od anksioznosti umro… ali jeste od infarkta ili moždanog udara “iz čista mira” jer “nije nikakve probleme imao i sve je bilo u redu”… a nikad nije u redu pre takvih incidenata… samo je izostala anksioznost i čovek nije imao signal za opasnost, nije čuo da se približava voz, nije bilo sirene… samo ga je udarilo… sve što potiskuje, što zatrpava, sve što je bilo “sasvim u redu” … o čemu ga ankioznost nije obavestila… kao onog (ne) sretnika što od nje pati… što bi dao sve da je se reši a ona ga čuva od iznenadjenja jer sa njom je jasno da nije sve u redu.
Gotovo da ne poznajem mislećeg čoveka kome se nije dogodila… i koji je se ne seća sa dužnim poštovanjem kao doraslog protivnika s kojim nema fušarenja ali i sa zahvalnošću koja ne umanjuje težinu patnje kroz koju je prošao… i posle koje ništa nije bilo isto jer promenio je nešto u svom životu: mesto, posao, partnera, odnos… i bolelo ga je kad se to dešavalo i celog se perioda seća kao konfuzije i zastoja… niko ne pita zmiju kako joj je dok skida košuljicu i posle dok nova ne izraste a staru više nema.
Nećemo umreti od nje, i nećemo poludeti, ali nešto se mora slomiti i razgraditi… nešto što je naš dotadašnji život a on se neće predati bez borbe… i potrebno je vreme da ona prodje… u pitanju su meseci, godine nekad… ne može se to mnogo ubrzati… samo treba preživeti… i ne izgubiti glavu… i probati se dosetiti izmedju dva panična napada šta moramo promeniti u načinu na koji živimo i mislimo dok se rešenje i odgovor skrivaju kao na crtežima “uoči žabu u rastinju”… i ne bojati se mnogo jer bolovi rasta kad bole kolena postoje i kad raste čovek iznutra… i biti strpljiv i verovati da će sve biti dobro, što je svakom anksioznom koga poznajem uvek bilo najteže – da sačeka i da veruje.

5 Komentari

  1. Srž.. Sve sto je trebalo da se kaze(napise)..!!

  2. Aleksandraa Živković

    2. avgusta 2020. at 8:36 am

    Mnogo vam hvala na ovom tekstu…prave reči u pravo vreme za mene. Zahvalna sam na svakoj reči koju ste napisali i želim vam svako dobro od srca!

  3. Ovo je jedan od najlepsih tektova o anksioznosti koji sam u zivotu procitala a procitala sam ih jer sam se borila sa njom. Hvala ❤️

  4. Vau! Ali ta pozitivna strana iste, kako ste naveli, uliva nadu… Pročišćenje, promena..

  5. Čestitam na tekstu, pročitala sam ga u jednom dahu 🙂 Imam gorko iskustvo sa napadima panike, trajali su godinama, počeli kada sam imala 22, a prestali sa 38. Godinama sam išla na psihoterapiju, koja mi je veoma prijala na mnogo načina, ali nije uspela da me oslobodi napada. Sada imam 50 i već 12 godina sam slobodna , sasvim slobodna. I od emotivnih veza, i od panike. Jer ljubav me je bacala u paniku. Muke žive.

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti prikazana.

*

© 2020 Tanjin Blog