Poznajem dobro tu vrstu udovica ponovo rođenih nakon njegove smrti-one koje su ćutale sve vreme,trpele u tišini jednog čoveka za ceo život: njegove žene, grubosti, pijanstva. Poznajem ih …njih koje nisu imale izbora, ćerke rodjene da nose ženski krst, da se udaju i odu bez prava na povratak ili pomilovanje, bez da ih se pita šta osećaju.One što poslušno krenu za onog kog im je otac, ili njihov trenutak mladalačkog zanosa, izabrao a onda žive s njim ceo život ne žaleći se nikada, nikome.One ,koje su  najbolje godine života provele po ordinacijama lekara raznih specijalnosti koji su im sastavljali trošna tela koja je nesretan  život rastavljao, dok slede zabranu jaču od svih-da nešto promene i pobegnu.

Poznajem ih kada se u udovištvu istinski nasmeju oslobođene dužnosti prema muškarcima-očevima,muževima..slobodne da zapale cigaretu bez da ih prekore, da kažu šta hoće (večno ućutkivane), da budu gospodari svoga života, da se u tome  i uznesu…

Vidim ih kad se kao nevaljale devojčice, u sedamdeset i nekoj, sastanu da odigraju partiju karata što on ne bi dao jer nije zabava za poštene žene, kad se grčevito druže  nadoknađujući izgubljeno vreme, kad bi da putuju, kad bi da žive oslobođene lanaca.

Žao mi njihovih izboranih lica, izgubljene mladosti, devojačkih snova, novostečene slobode koja sad izgleda bizarno kao i njihove ružem namazane usne sad kad više nema smisla.