Tanjin Blog

Tatjana Milenković

oslobodjene udovice

Poznajem dobro tu vrstu udovica ponovo rođenih nakon njegove smrti – one koje su ćutale sve vreme, trpele u tišini jednog čoveka za ceo život: njegove žene, grubosti, pijanstva… poznajem ih … one koje nisu imale izbora, ćerke rodjene da nose ženski krst, da se udaju i odu bez prava na ispravku ili pomilovanje, bez da ih se pita šta osećaju… one što poslušno krenu za onog kog im je otac, ili njihov  sopstven trenutak mladalačkog zanosa u kojem ništa nisu znale, izabrao a onda žive s njim ceo život ne žaleći se nikada, nikome… one koje su  najbolje godine života provele po ordinacijama lekara raznih specijalnosti koji su im sastavljali trošna tela koja im je nesretan  život rastavljao dok slede zabranu jaču od svih – da nikad ništa ne promene i odu.

Poznajem ih kada se u udovištvu istinski  oslobode dužnosti prema muškarcima – očevima, muževima… prvi put slobodne da zapale cigaretu bez da ih prekore, da kažu šta hoće (večno ućutkivane), da se preglasno nasmeju, možda nekoj masnoj šali, da budu gospodari svoga života, da se u slobodi  i uznesu.

Vidim ih kad se kao nevaljale devojčice, u sedamdeset i nekoj, sastanu da odigraju partiju karata što on ne bi dao jer nije zabava za “poštene žene”, kad se grčevito druže “petkom u šest”  nadoknađujući izgubljeno vreme, kad bi da putuju, kad bi da žive oslobođene lanaca.

Žao mi njihovih izboranih lica, izgubljene mladosti, devojačkih snova, novostečene slobode koja sad izgleda tako zakasnelo kao i njihove ružem namazane usne… sad kad više nema smisla.

1 Komentar

  1. Žao mi ih je, da, ( pre)poznajem ih i ja, mislim da svi znamo neku takvu udovicu – rođaku, komšinicu, nekadašnju koleginicu. Ali mi je i drago kad vidim da su bar sada, u tom dobu, naučile da brinu o sebi, misle o sebi, ugode sebi… Sve te, za njih nove i ne baš lake veštine; možda i nepodržane od okoline, naučene na njih drugačije, iznenađenje promenom… Novostečena / novonaučena hrabrost, makar u malim zalogajima… Nije to lako postići. I divim im se. Navijam za njih. I želim im da potraje. Žalosno je što nije ranije, ali ne, nije kasno, a kamoli prekasno. Neke ne dočekaju, neke nikad ne uspeju – to je istinska i potpuna žalost.

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti prikazana.

*

© 2021 Tanjin Blog