Ništa nam ne može dati snagu ravnu onoj koju nam daje očaj posle sloma, kad prodje. Jedno vreme nakon što prodjemo kroz pakao, i još malo iza toga, ništa ne dostiže taj prag i mi smo, praktično, neranjivi. Čuva nas stara povreda. Imunitet traje neko vreme nakon čega je povreda opet moguća. I to je u redu.
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak
ima nečega u noći što menja ljude
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
život sam joj dao, dušu sam joj dao
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
13,617
TanjinBlog
"Ima nečega u noći što menja ljude… noću kad legnemo, kad zgasnu svetla i utihnu glasovi spolja, tada progovore naši unutrašnji glasovi, probude se naše utvare i demoni koji samo tada dolaze… noću se i najhrabriji plaše i strepe, noć potpaljuje unutrašnji pakao svakoga od nas i brusi tugu i strahove… izoštrava ih do mere koja nas pretvara u bolno klupko misli uplašeno od sutrašnjeg i svih dana posle njega… i nema veze ko je pored nas – noću smo sami, u sopstvenom lošem društvu od koga danju uspešno bežimo… noću dolaze oni koji viču da ne znamo, da ne možemo, da nema svrhe, da ništa nije kako treba i ko zna kako će tek biti… a onda, kad nebo počne da gubi crnilo, zabele se i iz mraka izrone predmeti u sobi, sva se noćašnja muka koju je mrak stvorio raspline kao da je nikad nije bilo, osvetli se soba ali i mračni delovi naše duše, mi otresemo noćne strahove od sebe, ustanemo hitro kao posle pada u praznoj ulici, sretni što nas niko nije video… jutro rastopi sve strahove i nestane onaj uplašeni čovek od noćas.
Dobro je što sviće u pravo vreme."
"Ništa u nas ne može doći izvana… nijedan impuls, nijedna želja, akcija, odluka… i potpuno je besmisleno reći nekom „ uči, ostavi ga, ne pij više, razvedi se, promeni posao“, bilo šta… sve se to samo odbija o čoveka, potroši se reč, vreme, energija a ne uradi se baš ništa… kad bi ljudi znali koliko to nema smisla možda bi manje savetovali druge ljude, decu, prijatelje.
Da bi čovek bilo šta uradio, započeo, prekinuo, promenio – impuls mora da ide iz njega i samo iz njega… samo ono što je niklo u dubini njegove duše može da da plod… saveti su kao semenje kojim gadjate čoveka očekujući da ono nikne iz njega… samo seme koje je u čoveku može da poraste u odluku… tako je i sa kontrolom, vaspitanjem, svime kada rečima delujemo na nekog.
Zapravo je sva mudrost u tome da indirektno ubacimo seme u čoveka da on krene ka nečemu… da ga motivišemo na promenu koju će on iznutra da prepozna kao svoju potrebu pa će takav impuls onda da bude njegov i ličan, potreba njegove duše a ne nešto gde je nekog poslušao… ne vredi drugačije jer probiće prava priroda, izbledeće savet i odluka koju je na nagovor doneo neće izdržati proveru vremena,
Ojačaj čoveku samopouzdanje, podrži njegovo unutrašnje dete kod koga su ključevi od energetskih trezora, učini da oseća da nešto može, da nešto zaslužuje, da mu nešto treba… probudi kod njega osećaj da želi nešto da započne ili prekine, učini da oseća da mu nešto pripada, da prepozna šta dobija nečim, promeni njegovu tačku gledišta, njegovu startnu poziciju,,, ne pominji mu zašto je neko loš za njega, zašto je neka navika štetna… ne pominji to… promeni čoveka iznutra tako da tom promenjenom čoveku ne treba loša veza, nemaština, pasivnost, odustajanje… pomogni mu da porodi novog čoveka koji će prirodno poroditi nove okolnosti u sopstvenom životu pa će on takav probudjen, novorodjen istinski, sam od sebe poželeti da ostavi zlostavljača, potraži posao, prihvati se knjige… jer će njemu tako promenjenom prirodno odgovarati neke nove bolje prilike.
… ako to možeš, ako to umeš – čini to, toplo, s ljubavlju i mudrošću, s verom u čoveka… ako ne umeš – batali kratke poruke „uči, ostavi ga, odseli se…“ kojima samo održavaš iluziju da nešto činiš, kojom čak ni ne smanjuješ svoje osnovno osećanje nemoći pred nečijim propadanjem."
"Punoletstvo, lična karta, vozačka dozvola, glasačko pravo, izlasci do kad želiš, nikad više roditeljski sastanci, iluzija slobode, lista prava koja imaš, sad si svoj čovek, možeš sve po svome, niko ne sme ništa da ti kaže… i famozna rodjendanska žurka za 18- ti gde si bio zvezda, i pijanstvo pred roditeljima, i glavni si, faca, car si, brate… osećaj da nosem dotičeš nebo, „mogu šta hoću a hoću sve“… sve dozvole blanko u toj jednoj noći koja te prebacila u svet odraslih, opijen si time i gutaš slobodu… lud si od nje, juriš, grabiš, hoćeš sve i život izgleda kao Diznilend… i devojke, i žurke, i noći bez kraja, i ekipa… raj… “imaš sva prava, sva prava, sva prava, sva prava”… otrčao si sa krštenicom da nisi čuo kraj rečenice… “i obaveze, i odgovornost”.
Godinu dana kasnije imaš lance na nogama i rukama i i dalje lice bebe sa svog 18.og rodjendana… popilo se, vozilo se brzo, kolovoz je bio mokar a ti opijen hormonima, noći i trenutkom, lep, mlad, zdrav, „pošto je svet” pitao si… trenutak koji si potcenio jer si precenio sebe ako si uopšte išta cenio… sumnjam… i – ubio si nekog tek malo starijeg od sebe… kažeš „sudbina, nisam hteo, da mogu da vratim vreme“… to ti najviše verujem – da želiš da vratiš vreme i izadješ odavde al termin „sudbina“ zakon ne prepoznaje, samo „oštećeni i okrivljeni“ a ti si danas okrivljen… ali živ… i šta sad… gde si to stigao… uveravaš me da si nezreo kao da imaš 14 godina, najmladji si dedin unuk, mezimac si i majka ne spava dok ne dodješ… znam sve, “pusta majka”, rekli bi ljudi… jedna druga majka svoje dete te noći nije ni dočekala… ima i taj deo priče… majke češće znaju istinitiju brojku nečije zrelosti od one koja piše na krštenici al ovde gde si sad majke nemaju pristup… samo ti a preko puta tebe se redjaju profesionalci: sudije, advokati, tužioci, veštaci… sad bi da se godina odrekneš i uveriš me da si dete jer nezrelost ti umanjuje kaznu.
I nema ovde biranja strane, sve te ja razumem ali nismo ovde zbog toga… i vidim da si se tek par puta obrijao ali nekog više nema jer si izgubio kompas, jer si izgubio kontrolu nad vozilom, jer si gutao slobodu da si se zadavio njome… uz pravo idu obaveze ali nisi čitao sitna slova, žurio si … i stigao dovde odakle ne možeš dalje… iz brzine u nekretanje… nisi više slobodan ni onoliko koliko si bio pre te večeri punoletstva kad si imao iluziju beskrajne slobode.
Gledam te, ti bar imaš priliku da ispričaš svoju priču… nekom si oduzeo pravo da ikada više doživi i ispriča ijednu svoju priču, svoje planove… nekom ko je možda isto tako vezan za svoje kao ti i dobar sin ili ćerka… bio… biće sad sve kako mora za sve aktere u ovoj priči.
“ Znate zašto ste ovde, malo ćemo da se testiramo, malo da pričamo, u redu?”"
"Devojka, jedva punoletna, sedi ispred mene, plače sve vreme razgovora, gorko, neutešno… nema želju da išta uradi, ne druži se, ne izlazi, nema hobije, živi tako zamrzuta u vremenu već par godina… ide u školu koju su joj izabrali (zbog blizine autobuske stanice do tamo), neće pokušati da studira ono što je privlači jer kažu joj da nema kapacitet za to, išla bi možda u teretanu ali „svet je opasan, a njen brat koji bi morao da je prati, jer samu je neće pustiti, ne voli teretanu“… i tako, zaustavljena na svakom putu kojim bi pošla a naterana na puteve koje ne voli, ona je ostala bez osnovnog goriva za život… nema volju ni za čim i plače ispred mene.
Razgovaram sa ocem koji je glava familije… ozbiljan, kontrolišući gazda kuće, oštar i direktan, ali direktna sam, bogami, i ja, dok se borim za prava njegovog deteta da ima svoju volju… kaže mi „nezahvalna je i prezahtevna a ja sam joj život dao, dušu sam joj dao“… ah, ta duša i taj život, i ta opšta mesta, i telesni i duhovni organi… treba li njegovoj ćerki toliki teret i šta da radi s njim?
Kad podjete u pustinju ili prašumu ne treba vam ničija životna uštedjevina, par hiljada evra, recimo… treba vam voda, hrana, mapa, šator… šta će vam sve što neko ima a nije za pojesti, niti za popiti i neće oterati divlje životinje… još i to morate da čuvate jer je, ipak, sve što neko ima i što vam je dao mada niste tražili… i ne treba vam… treba vam dozvola da se otisnete u svet ili bar samo u teretanu… ili sa drugaricama do zloglasnih kafića gde vreba hiljadu opasnosti… i treba vam malo manje sumnje u vas, više vere i par sitnica… ničiji život i duša, na mestu gde ste se zaputili, nisu konvertibilna valuta, samo teret… i može li neko kome je tako puno dato da bude toliko duboko nesrećan, i inhibiran, i zaustavljen u nekoj tački, i sam, bez snova i igde ikoga i da plače pred nepoznatom ženom tako gorko, sve vreme … ne ide to tako… prave darove prati lakoća i da ih je dobila ova devojka ne bi ovako živela svoju mladost.
Put do pakla popločan je često dobrim namerama ali ako gledate posledice nekog vašeg činjenja – vidite onda i njegov kvalitet i prava ljubav pokazaće vam gde da se prestrojite… ona ljubav zbog koje ćete napustiti svoja kruta uverenja ako vidite da ne rade i postaviti drugom čoveku, detetu, ženi pitanje „šta mogu da učinim za tebe, šta ti treba, šta bi te usrećilo“ i da čujete to i onda kad u vašim ušima to zvuči kao najgora škripa i najveća glupost koju neko može da vam kaže."
"Razgovarala sam pre neki dan sa mladićem kome je umro deda koji ga je čuvao celog života nakon što su njegovi roditelji otišli da rade van zemlje… deda ljudina… i ostala sam duboko ganuta kad je otišao… i nije u pitanju moje saosećanje zbog njegovog gubitka, nije i nisu depresije, teške priče i crno beznadje ono što na mene ostavlja najjači utisak… ono što me uvek najjače dotakne je kad sretnem bezazlenog čoveka, čistu dušu koja kao da je po oblaku hodila a ne medju ljudima… kad sretnem običnog neobičnog čoveka koji radi sve što je u skladu sa njegovim godinama ali sa dečjom verom u srcu i čistom, onom zadnjom mišlju prema čoveku preko puta.
Na sve sam se nesreće ljudske navikla, drugačije valjda ne bih mogla da radim, a ni zlo me ne čudi, lako ga osetim i prepoznam, i znam da sklonim pogled i pustim čoveka da plače da ga ne vredjam pogledom, znam to, ali ovakvi ljudi andjeli iz nekog dubokog razloga teraju meni suze na oči i to nema veze sa nekom boli koju trenutno imaju nego sa mojim dubokim ushićenjem, gotovo religijskim doživljajem u odnosu sa onima koji, ma šta da im se u životu dogadja i kakve god ljude da sretnu, samo slegnu ramenima i kažu “nema veze”… na to se nisam nikada navikla, to me izuje iz cipela, to me svaki put takne u dušu… a to se ne dogadja često… to se dogadja retko.
Brinem se za njih kad izadju, nadam se da će ih njihovo dobro sačuvati makar tako ne izgledalo na dnevnom nivou… da će ih sačuvati u velikom finalu životne utakmice i da će sve biti dobro s njima ako ima pravde … i iz najdubljih dubina svoje duše želim ovom momku svu sreću i da uvek ostane ovako beo i čist kao da su mulj i prljavština s njega spontano spadali dok je kroz njih koračao… dobar, pitom, mekih očiju, blag momak koji mi se izvinjava nakon svake bolne stvari koju mi poveri plašeći se da me ne povredi svojom povredom… mene, koja samo slušam realnost koju on živi… navijam za njega jer mi je takav neobično iskustvo u poslu koji radim, poslu koji čini da misao ogrubi i emocija se kontroliše .
Ovaj momak mora da bude dobro…drugačije bi bilo nepravedno preko mere koju mogu da podnesem dok tražim smisao u sudbinama u kojima se smisao ponekad jako teško nalazi.
Putuj mirno, deda, dobar si posao napravio s unukom… mera njegovog bola je mera ljubavi koju si mu dao… a, proći će bol.
Vidimo se, Nemanja, andjeli s tobom na tvom putu.
Bićeš ti dobro… jer si dobar."
"Poznajem ženu koju je bivši suprug povredio prevarivši je pre oko trideset godina… i svaki put, kad je sretnem bilo samu ili sa nekim ljudima, ona ponovo priča o tome s nesmanjenom žestinom, okamenjena u svojoj mržnji… od koga god da je, kakva god da je povreda, vredi li ona toliko da i posle nje ostane samo ona i da je taj dogadjaj postao, ne stožer njenog života, nego život sam… koliko je to besmisleno, koliko je pogrešno sebi za života podići spomenik od mržnje, spomenik koji će tebe da pojede a objekat mržnje će negde živeti svoj život i ne znajući to.
I nekako mi ružno to izgleda… i ne liči mi to na ljubav njenu izneverenu… da je bila ljubav prošla bi do sada i ona bi prebolela i nastavila dalje… vidim samo njeno od mržnje izmenjeno lice sad kad više nema smisla i čini mi se da bi, da nema tog čoveka, ova žena mrzela nekog ili nešto drugo, da je njena mržnja jedina večna kao mali, tragični “perpetuum mobile” koji sam sebe hrani i održava.
Jer provesti život i sve svoje dane, ograničen ljudski vek, slep za slike i boje oko sebe, je ne samo najbesmisleniji od svih besmislenih načina da se proživi život, nego i ruganje tvorcu, kosmosu, komegod koji je stvorio čoveka da živi, raste i uzme od života mnoge darove… i opet je to u svojoj biti agresija a ne ljubav koju ljudi prepoznaju odbijajući da učestvuju u tužnom igrokazu ove žene koji više nikoga ne interesuje.
I vidim, takodje, ne ljubav nego karikaturu ljubavi, kao na onim crtežima sa velikim nosem, ružnim mladežom ili bilo kojim prepoznatljivim, nesavršenim detaljem koji obeleži lice koje se pred tim detaljem potpuno izgubilo."
"Ako ne budete imali sreće, može vam se desiti da se okliznete i završite na samom dnu neke provalije… ako baš nemate sreće, to može biti vrlo duboka provalija iz koje je teško izaći van i iz koje se svetlost jedva vidi… i možete upoznati očaj, dubok očaj srazmeran dubini rupe u kojoj ste se našli i mislićete da nikad nećete izaći odatle.
A onda se, možda, jednog dana pojavi ruka koja vam dobaci merdevine i vi se pomoću njih popnete gore i izadjete iz rupe na svetlost dana… sva je prilika da ćete mnogo voleti tu ruku i njenog vlasnika, snažno ćete se sa njim povezati i posle one tame iz koje ste izašli oči će vas boleti od dnevnog svetla i možda nećete videti dobro… jer izašli ste iz rupe… ako budete imali sreće, taj neko će biti dobar prema vama, a ako ne budete imali sreće, sutra ćete možda morati da se uspinjete da izadjete iz rupe u koju će vas taj čovek poslati.
Sva je prilika da razvijamo snažan odnos sa ljudima koji dodju posle nekih teških trenutaka u koje su nas neki drugi ljudi, uz našu pomoć, doveli… šta će se dalje dogadjati i koliko je lekovit taj spasilac, pokazaće vreme.
Stara dobra demodirana sreća, gospodin slučaj, čudo ili božja promisao ili, pak, ništa od toga, pomoći će nam ili odmoći bolje od najboljeg/najgoreg saveta koji smo mogli da dobijemo… ako nas Bog pogleda i nebo se smiluje… i to je ponekad najveća mudrost ma koliko mudri bili."
"Ego… siroti, omrznuti ego… „sve ti to ide iz ega, ego je kriv, prevazidji ego“…
E, pa – pravda za ego!
Ego drži naše delove u celinu, nekada previše čvrsto steže ali drži,
ego je tu da napravimo granicu izmedju onih koji nas otimaju i koji placaju što lepo jednom reče jedan pesnik,
ego drži na odstojanju ljude i akcije kojima bi se poneseni sentimentalnošću prepustili,
kod najtežih duševnih bolesti ego se urušava,
ego nas podseća da smo prema sebi obavezni i da parče kože što nas obavija nije niko dužan da štiti osim nas samih,
ego znači da, kao u avionu, stavimo masku prvo sebi pa onda onom do nas ako ne ume,
ego nas drži u zdravoj ljubavi prema sebi koju često nemaju najbolji ali ljudi nasukani na tudje sprudove i hridi jer imaju urodjeni instinkt da sebe podrede nekom drugom dok im život ne postane osmatranje površine vode i motrenje na to da li se neko davi,
ego čini da se ljudi o svom zlu pozabave,
ego nas podseća da smo jedni, jedini, neponovljivi i da nismo za sporednu ulogu u sopstvenom životu,
ego je onaj zdrav deo nas koji nas diže iz mrtvih kad nas ubiju loši ljudi i loše okolnosti,
ego nas oporavlja a ne srce koje krvari,
ego je vojnik, nije pesnik, al puška dom čuva a ne pesma,
ego, to je zdrava ljubav prema sebi dok ljudi dolaze i odlaze iz naših života.
Pravda za ego, nije ego kriv… loše je kad nema ničeg osim ega, kad drugi ljudi ne postoje a ne kad smo mi na prvom mestu… i loše je kad nema srca i kad samo ego ostane ali to je, već, nešto drugo.
Najčešće je prva stvar koju treba naučiti ljude kad dodju kod psihologa da se sete sebe i postave zdrave prioritete jer većina problema im često dolazi od toga što su drugog postavili na prvo mesto: nevernog partnera, nezadovoljnog roditelja, nezahvalno dete.
… potreban je ego."
"Stara dobra ljubav prema sebi možda neće spasiti svet ali će spasiti vas i vaš svet u njemu… i ma koji problem imali samo treba stati na svoju stranu, čak najviše ako ste odrasli bez ikog na vašoj strani… treba čuvati sebe kako vas možda nisu čuvali oni kojima je to bio posao i podržati sebe ne rečima „opet si pao“ nego „dobro, sad ustani i nastavi polako“.
Svaka unutrašnja patnja čovekova ima, kada se do kraja razloži, zajednički koren u neprihvatanju sebe i onaj postojani , neprijateljski, tudj glas koji procenjuje, kritikuje, poredi, pa opet u krug… jer, šta su uvrede – poverovali ste lošem sudu o vama, i šta je rastanak – poverovali ste da niste vredni ljubavi, i svaki gubitak – verujete da ste ga zaslužili.
Potreban je samo switch u glavi… samo pritisnuti prekidač i sve gledati kroz najviše dobro za sebe… odlaze oni koji vas ne zaslužuju, vredjaju oni koji žele da povrede, odbacuju oni koji nisu vaša priča… samo jedan switch u glavi i odluka da ste dobri… potreban je samo dobar unutrašnji glas koji vas voli… meko, fino, stabilno, postojano, koji ne dopušta sumnju… i tražiti spolja iste takve glasove a ne skupljati one koji vas neće… i ne grčiti se da stanete na tudj dlan ili u tudju predstavu o lepom, dobrom, pametnom… nikako… znate li koliko ljudi ima, ko će svima valjati… samo se setiti da ste jedni jedinstveni dragoceni, da ste potomak onog spermatozoida koji je onomad stigao prvi.
Samo switch u glavi… pritisnuti prekidač i stalno proveravati njegov položaj… na dnevnom nivou… a naročito posle svakog kratkog spoja kad poiskaču osigurači."
"Hoćeš li da budeš u pravu ili da budeš u miru?“… pametni ljudi su izabrali da budu u miru i agresivni i glupi, intenzivni i prazni, ljudi sa dve dimenzije kao pravougaonik, oni bez dubine i diferencijacije, bučni i šuplji – ljudi zvečke su zavladali svetom… nevaljala deca u glavi sa opasnom moći u rukama.
Ako stalno zarad svog mira budete stavljali tudje interese ispred svojih i stalno budete igrali u tudjem a ne svom timu,
ako stalno budete razmišljali o tome kako se osećaju oni preko puta vas i oni koji vas povredjuju,
ako budete stalno i ponovo nalazili razloge da pravdate i razumete loše ophodjenje,
ako stalno i iznova pomerate svoje granice prema unutra žrtvujući svoju teritoriju,
ako zbog mira u kući stalno gutate onaj osećaj da nešto nije u redu i da ljudi dozvoljavaju sebi mnogo u odnosu sa vama, ako…
… bićete omiljeni i laki za saradnju, ali ako nastavite da to činite i to postane vaš „modus vivendi“ nećete ni primetiti da ste se našli u bazi piramide tudjih života, ugradjeni u postamente tudjih planova i uspeha, neko na koga laje svako kuče kome je, prosto, dosadno.
Ma kakav da ste čovek nekada morate zatalasati i biti teški, makar na silu, makar niste takav čovek, morate odbiti da razumete nešto što razumete jer ste prokleto napravljeni da vidite i razumete i drugu stranu, morate se ponašati suprotno svojoj pravoj prirodi i zategnuti i onda kad biste pustili jer u stvari znate da nije važno, morate napraviti dirigovanu krizu, podići prašinu, napraviti socijalni eksperiment, podići borbenu gotovost, prosto podignuti lovce i bombardere na par sati, na jedan dan, pokazati moć parade radi, podsećanja radi… morate reći „stop“ i kad vas, u stvari, baš briga, da biste pokazali ljudima gde im je mesto, da biste postavili granice koje sami nikada neće postaviti, da biste ih naučili poštovanju i korektnom odnosu, da biste zaštitili sebe od brutalnih upada u vaše.
Ako ste dobar čovek, ako ste tankoćutan čovek, ako vam je do takvih predstava najmanje stalo, baš tada morate to da uradite da bi na odstojanju zadržali hijene, one male stvorove koji kevću i kidišu ako im se samo učini da mogu, morate riknuti kao lav iako vam nije do toga… morate…. da bi zaštitili svoj svet, svoj mir u njemu, knjigu koju čitate dok vam sunce ulazi u sobu, kakao na stolu i onaj kolač sa kremom koji obožavate… jedine stvari do kojih vam je, ako ćemo pošteno, u tom trenutku zaista stalo."
© 2021 Tanjin Blog
27. februara 2017. at 4:32 pm
Istina…