Ništa nam ne može dati snagu ravnu onoj koju nam daje očaj posle sloma, kad prodje. Jedno vreme nakon što prodjemo kroz pakao, i još malo iza toga, ništa ne dostiže taj prag i mi smo, praktično, neranjivi. Čuva nas stara povreda. Imunitet traje neko vreme nakon čega je povreda opet moguća. I to je u redu.
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak
o povratku u roditeljsku kuću nakon neuspeha
tanjinblog.com tanjinblog.com instagram.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
14,003
TanjinBlog
Jedna od najgorih stvari koje detetu, sada odraslom, poniklom iz toksične porodice, od roditelja koji su odbacujući, nezadovoljni, nepodržavajući može da se desi, a dešava se često, je ona kada se, programirano na neuspeh, naučeno da nije dobro, da nije vredno ljubavi, da od njega nikad ništa dobro biti neće i naravno, nasukano u životu na neku stenu u vidu razvoda, poslovnog debakla ili čega god, vrati u roditeljsku kuću… na fabričko podešavanje koje ni u startu nije bilo dobro… i kada nakon celog kruga koji je u životu napravilo dodje u nesretni početni položaj gde će mu ti isti roditelji, sada sa još većim pravom, nastaviti da govore da su bili u pravu jer im je ono (on, ona) sada, svojim neuspehom, dalo potvrdu njihovog nesrećnog proročanstva… treba videti taj očaj i bespomoćnost tih ljudi kada dodju na razgovor… a savet je jedan jedini i nema druge opcije – odatle moraju van… nema povratka na mesto odakle su krenuli… ako moraju neka budu tu minimalno vreme potrebno da udahnu vazduh pre nego ponovo zarone u stvaran svet, ali kao odrasli ljudi ne kao deca iz roditeljskog doma… ako nekad nije valjalo sada će još manje… i neka ih ne zavedu krov nad glavom i parče hleba jer skupo će to platiti… napolju je teško ali je samostalnost prvi uslov koji su sebi dužni … jedini put kojim moraju da idu… niko im na njemu ne garantuje uspeh… oni u sebi nose potencijal da se nasuku ponovo, ali ako ostanu – neuspeh im je zagarantovan… osudiće sebe na pasivno životarenje uz mnogo zle krvi… tužan suživot u dva dela stana gde im nikada neće priznati pravo da budu odrasli, gde dozvolu da budu uspešni već jednom nisu dobili i gde će jedni u drugima, na dnevno svetlo, s protokom vremena, izvesti najgora čudovišta.
Mora se vani. Nema tu sreće.
Ako se sa ženom svadjate, ako vam ništa kod nje ne valja, ako vas je opet i ponovo naljutila, ako je, možda, tučete… to je perfektan način da izbegnete intimnost sa njom… intimnost koju ne želite jer: imate drugu ženu, ili problem sa potencijom ili, možda, problem sa tim da žene nisu vaš primarni objekt ljubavi jer, svesni toga ili ne, volite muškarce… i kako da ona i pomisli da postoji mogućnost da se voli sa vama ako ste ljuti, ako je ona nemoguća, ako vam ništa što kaže ili uradi nije dobro… stalna ljutina i nezadovoljstvo njome su upravo savršen način da se izbegne fizička bliskost za koju niste sposobni iz bilo kog od ovih razloga… i da to što je ona “loša žena” kod koje vam ništa nije potaman bude način da maskirate vaš osnovni problem.
Vaša žena je mnogo više od mašine za sudove, kuvarice, vaspitačice vaše dece, čistačice vašeg zajedničkog, a ne njenog samo, doma… vaša žena je osoba u koju ste se jednom zaljubili i iz nekog razloga izabrali nju… setite se povremeno tog razloga. Valjaće oboma.
Tekstove sa ove fb stranice i sajta www.tanjinblog.com možete pratiti i na instagramu.
Ako vidiš da neko tebi drag greši, da pravi pogrešan izbor, reci mu to jednom… reci mu još jednom i ako nastavi po svom – pusti ga jer čuo te je, rekao si… ako nastaviš da pričaš radiš to zbog sebe i svoje potrebe da pričaš a ne da bi te on čuo jer čuo te je već… ljudi imaju svoj put, budući i prošli… i iskustva koja su ih oblikovala… hiljade malih i velikih iskustava sa kojima su došli do neke tačke… kao i ti do svoje… i u ovoj tački svog života oni biraju nastavak puta koji njima treba… koji prati liniju započetu negde duboko u prošlim iskustvima… i dobro im je ono što je za njih dobro a ne šta ti misliš da je dobro sledeći svoja iskustva… pusti ih, prihvati… možda su u pravu što tako biraju, možda nisu i ako se nasuku sutra zbog svog izbora nemoj trijumfovati jer si pametan, uzdrži se da kažeš “rekao sam ti”… zna to čovek i sam… budi tu, pomazi mu dušu kao dobar roditelj i pusti ga da preživi i nauči svoju lekciju.
I ti si učio svoje.
Jedna mi je stvar kod toksičnih ljudi uvek bila fascinantna… a to je kako to da oni iracionalni, konfliktni, nezreli, neodgovorni nepogrešivo za partnera izaberu boljeg od sebe… racionalnog, zrelijeg, nekonfliktnog, odgovornog… retko su sa istim takvim kao što su oni… u toj jednoj stvari, vrlo važnoj, zapravo, oni su često pametniji od pametnih… pametniji od partnera koji je u svemu kvalitetniji od njih sem u toj sitnici da je život vezao za takvu osobu… neverovatno… i uvek kada dodje neko takav i poželim da vidim njegovog partnera i razgovaram sa njim sretnem njegovu sliku u negativu… nekoga ko će na svoja pleća uz sav teret koji inače u vezi nosi da stavi i partnera celog sa svim njegovim toksičnostima… i da ga prati, pomaže, leči, podržava, rešava probleme koje ovaj pravi, sedi s njim po čekaonicama i zabrinuto gleda u psihijatre, psihologe… ta mudrost pijanih, svadljivih, besnih da nepogrešivo nadju treznog, pomirljivog, blagog, ta jedina, a najvažnija pametna odluka i izbor koji naprave možda ide iz toga da se sa istim takvim kao što su oni odmah razumeju, prepoznaju, izmere nevidljivim energetskim parametrima i odbiju kao kugle na bilijarskom stolu… zaključe da takav kao oni nije dobar za njih, nije dobar, generalno, izaberu boljeg i učinivši taj jedan pametan izbor dalje nastave da biraju loše stvari, navike, okolnosti bez potrebe da išta menjaju kod sebe
Gde je taj trenutak kad su reči prestale da služe sporazumevanju i počele da udaljavaju ljude… gde je trenutak kad su reči, izmišljene da olakšaju komunikaciju, počele da budu sredstvo da je onemoguće… jer reći se može svašta… neistinito, grubo… možemo reći apsolutnu glupost koju smo izmislili, laž … možemo uvrediti čoveka najstrašnije… trebalo je da reči pomognu da se stvarima da ime, a onda su se u nekom trenutku reči odmetnule i počele da žive sopstveni život… kao čovečuljci izmedju nas… mušičavi, nestabilnog raspoloženja – nekad dobri, nekad loši, pospani, ljuti, svojeglavi, ne može se čovek na njih osloniti… jer često nisu to za šta se izdaju… kažemo “da” kad mislimo “ne”, pričamo o ljubavi a ljubavi nema, pričamo o besu a mislimo na bol, kažemo „sve je u redu“ a cepamo se na delove… kao neko ko sa rečima radi priznajem – reči su zloupotrebljene, precenjena kategorija.
… i onda puno koraka nazad, vratimo se u tišinu… kako nam je ćutati s nekim, lako ili naporno… moramo li koristiti reči da sakrijemo ono što misllimo ili osećamo… moramo li pričati dok trajemo trenutke s nekim… možemo li biti u miru ili moramo da napetost popunimo rečima… jesmo li ono što pričamo ili ono što ćutimo… jesmo li započevši da se sporazumevamo rečima „pogodili cilj, promašili sve ostalo“… možemo li se, prosto, bar ponekad, u odnosima koji nisu poslovni, i gde je reč najbliže tome za šta je namenjena, pogledati u oči, kao ljudi, bez da pričamo… ili zagrliti kada bi najviše rekli… ili samo sedeti u miru s nekim pored neke vode?
Smemo li da zaćutimo?
Nije uopšte važno zašto te neko neće… važno je zašto ti takvog što te neće hoćeš… na to pitanje sebi odgovori i bićeš pametniji
nije važno šta neko vidi na nekom koga želi, bitno je ono što ti na toj osobi ne vidiš jer to je ono što je njemu potrebno… želiš li da si takav ili si od drugog tkanja
nije važno da li si od nekog bolji… važno je da si bolji od sebe koji si nekad bio… to je ravan u kojoj se porediš
nije važno koliko si puta pao, broji se koliko si puta ustao i dok je taj broj veći – dobar si i ideš dalje
nevažno je što te neki neće voleti , važno je da ti voliš sebe i ne daješ nikome pravo vrhunske arbirtraže nad time koliko vrediš… ne pravi od ljudi bogove
nevažno je sasvim šta je bilo, važno je ono što je sada i ono što dolazi… shvati prošlost kao lekcije koje si naučio
nije važno šta o tebi govore… ljudi su, dan je dugačak, mora se ispuniti… važan je tvoj unutrašnji govor, ono što ti sebi govoriš jer to će oblikovati tvoje osećanje a ono akciju
nije važno šta su od tebe hteli i kakav je bio njihov plan… važno je šta ti od sebe hoćeš i je li tvoj plan za tebe bolji… ali moraš da imaš svoj plan
Važno je da si važan sebi, da pažljivo biraš ciljeve i ljude jer će te oni odvesti negde gde ćeš posle pripadati… u miru ili nemiru sa sobom.
Nije važno da nas vole već kako je nama sa njihovom ljubavlju… što reče neko “i pečeno prase se voli al kako je njemu tako voljenom”… ne treba niko da zbog nas seče vene – normalni ljudi to ne rade, ne treba nam ljubav iracionalnog čoveka jer je sve u vezi njega, pa i njegova ljubav, iracionalno… ne treba nam niko da zbog nas pije, ne treba nam zavisnik od alkohola kome se čini da je trenutno našao razlog za svoju zavisnost već razuman čovek na kog ćemo se osloniti… ne treba nam da nas vole kao „usamljeni rendžer“, mračni likovi zavadjeni sa svetom… ne treba, jer smo i mi deo sveta s kojim će se jednog dana, po defaultu, zavaditi jer je to njegova priča – da jaše kroz preriju i ne nalazi mir… ne treba nam neko da čeznutljivo gleda u naše prozore nego neko ko će sa nama biti iza tih zavesa, ljubav nije pozorišna predstava… ne treba nam neko čiji poziv neprestano očekujemo dok smo negde sa nekim ljudima nego neko ko je s nama a telefon leži pored nas, zaboravljena sprava kako i dolikuje koja ne služi održanju čežnje infuzijom… ne treba nam čekanje da se naša fantazija o odnosu konačno ostvari i žaba postane princ ako je dugo i postojano ljubimo, treba nam udoban odnos pored koga možemo da radimo sve druge stvari koje čine život… ne treba nam projekat u kome krećemo da nekog gradimo od temelja ili, pak, rušimo starog čoveka da napravimo novog… treba nam gotov čovek kakvi smo i sami, pa onda – jedan na jedan… ne treba nam ljubav koja nas boli… ljubavna patnja je glorifikovana i pogrešno izjednačena sa ljubavlju… patnja je patnja ma koji da je pridev ispred nje… ljubav nije „ludi od ljubavi“ jer ludilo je ludilo i nijedno nije dobro… ljubav nije Romeo i Julija, oboje su umrli mladi, gotovo deca, a to ne želimo… zrela ljubav je biti ono što jesi, u miru sa sobom i onim do tebe, koračati u ritmu ka zajedničkom cilju po svim vremenskim (ne)prilikama znajući da ste tu jedno za drugo ma šta da se desi.
Priča mi, skoro, prijateljica o nekom svom kolegi “duši od čoveka”, koga su svi voleli ali koji je bio “mnogo nezgodan kad popije”… ne verujem, nešto, u te “duše od ljudi” koji kad se napiju postaju agresivni i grubi… više verujem u prikrivenu prirodu koja u pijanstvu postaje vidljiva… i setih se poznanika koji je imao dve ćerke kojima je govorio da buduće zetove, odn.kandidate za brak sa njima, dovedu kod njega da ih upozna napivši ih… mudar čovek… jadni oni koji su osudjeni na život sa “dušom od čoveka” koja u pijanstvu postaje zver… mučeni su oni i, mada ne volim ni pijanstvo ni agresiju, radije bih birala društvo čoveka nezgodnog koji kad popije postaje veseljak i dobroćudan lik nego onog koga pijanstvo menja nagore… jer ga ne menja nego ga otkriva… pokazuje njegovu pravu prirodu poznatu samo bliskim ljudima dok okolo glumi dobričinu ili mirnog i blagog čoveka.
Jedinci, jedina deca svojih roditelja… jesu li oni razmaženi ili samo sami… jedini voljeni ili, pak, kontejner za sve roditeljske greške i neuroze iskipovane na tom jednom detetu… mali gospodari i tirani ili oni koji nemaju da s kim podele anksioznost zbog roditeljske svadje, strah povodom oštrih tonova i grubih reči koje ne razumeju ali osećaju srcem.
Jedinci… sa uramljenim svojim slikama u dnevnoj sobi gde stoje važno prvog školskog dana… jedinci na rodjendanima sa rodjacima i drugarima, sa mamom i tatom, bez brata i sestre da dunu svećice pre njih i pokvare im dan… jesu li srećni, nikad skinuti sa prestola, ili usamljeni vladari carstva koje bi da napuste i oslobode se.
Uvek mi nedostaje nešto u toj slici… to jedno dete sa roditeljima… ne mogu da se otmem pomisli da se roditelji možda nisu voleli dovoljno… ili bar dvaput… da dobiju još neko dete… ili da su prestali da se vole u nekom trenutku ali su ostali skupa… i ne, ne mislim ja da su porodice s više dece obavezno sretnije, ne, ali bih da se i sreća i nesreća, ako ih u braku ima, raspodele na svu decu… da se ljubav, ulaganje, strahovi i brige raspodele na više malih glava i rasterete tu jednu svih nada, očekivanja, zahteva, moranja pa i ljubavi jer sve čega ima previše jeste nešto što treba umeti podneti i izaći iz toga zdrav i svoj.
© 2022 Tanjin Blog
27. februara 2017. at 4:32 pm
Istina…