Ništa nam ne može dati snagu ravnu onoj koju nam daje očaj posle sloma, kad prodje. Jedno vreme nakon što prodjemo kroz pakao, i još malo iza toga, ništa ne dostiže taj prag i mi smo, praktično, neranjivi. Čuva nas stara povreda. Imunitet traje neko vreme nakon čega je povreda opet moguća. I to je u redu.
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Na ovoj stranici mozete pratiti objave sa bloga koje predstavljaju beleške iz života i rada jednog tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
13,550
TanjinBlog
"Priča mi, ovih dana, jedna devojka kako je živeći i studirajući sama u inostranstvu, negde na zapadu koji tako primamljivo izgleda nama na Balkanu, a bivajući pritom do bola sama i prepuštena tome da se snadje kako zna i ume, upala u kandže nekog new age pokreta pa je, sve tražeći mir i utočište, dospela u čudna noćna stanja sa neobičnim prikazama pored kreveta i snažnim impulsima da sebi oduzme život.
Opasne su te priče o „svi smo mi bog, otvori se za sunce, budi vetar…“ stanjima… jako opasne za mladog čoveka koji još nije došao do duhovnosti koju bi iskustvo trebalo da mu obezbedi… zemaljsko iskustvo… dok nije dovoljno dobro upoznao toplotu sunca, i leta, i vetra ovozemaljsku, običnu, najbolju i omedjio granice prema spolja… kad nema kontrolu, kad, prosto, samo gutajući, prima takva učenja… kad nema sumnju i zadršku u kontaktu sa nepoznatim strancima koji mu nude pilule za sreću, prečicu do raja u situaciji kad oko sebe vidi pakao… a tek treba da studira i živi… opasne su to stvari… ali ne bih o tome… o samoći bih… onoj strašnoj egzistencijalnoj samoći ove devojke, sve naše dece koja uče životnu školu daleko od nas bežeći s ovog turobnog područja, ali i o samoći generalno, svakog čoveka… onoj kad su ti nebo i sunce bliže od bilo kog ljudskog bića… kad nema nikog da sa njim podeliš misao ili osećanje, možda pogubno, koje te može odvesti ko zna gde… kad nema nikog ko će ti zdravim glasom razbiti priču koju si u svojoj glavi „zavozao“ pa će ti lekovito, obično reći, „batali to, gde si to otišao, ne treba ti to“.
Kornjače mogu same, ljudi ne mogu… pogotovo mladi ljudi… kad samoća nije izbor koji mogu da iznesu kao što to zreli ljudi nekad mogu… samoća u kojoj im ciljano ispriranje mozga, radili ga oni sebi sami ili im to činili drugi, nema ko da zaustavi, kada tonu u beznadje za koje ih je izolacija učinila prijemčivim ili neko ludilo od edukacije koja će ih prosvetliti i učiniti da dožive nebo… zavodljivo je to… lepo je nebo ali ne kad si tako mlad… mora prvo malo da se bude ovde i doživi zemlja… lepo je osvestiti sebe ali ne na takav način, kroz učenje da si bog kad imas samo 19 godina i ne možeš do njega po ubrzanoj proceduri… sam, izbezumljen od samoće i gladi… emocionalne ali i one obične gladi… ne može se gledati u nebo a da se nije pre toga hodalo po zemlji, i živelo, i učilo, i da se nisu napravile jasne granice ja – okolina koje nisu propustljive na način da gubiš kompas… na način da gubiš razum… mora da postoje ljudi pored tebe da te vrate kad poletiš… u nebo ili s mosta… da čuješ kako neka tvoja opsednutost bolom ili nekim učenjem zvuči u nepristrasnim ušima, u čistom mozgu kakav si i ti imao pre samoće koja ti je nagrizla psihu pa si slušajući samo jedan glas poverovao u njega bespogovorno.
A ni u šta se ne veruje bespogovorno… i „nikad sva jaja u jednu korpu“… treba polako, promišljeno osvajati život i slobodu i nikad, ali nikad ne prekidati prave kontakte sa poznatim ljudima koji su lekoviti.
To čuva čoveka."
"Snežno veče u mom gradu… moj pas se svake godine istinski obraduje snegu kao da ga vidi prvi put, a ja sam srećna zbog njegove sreće.
… ako su večeras svi koje volite na sigurnom i dobro… još ako i oni vole vas
… ako niko koga volite nije negde u bolnici dok mu se bore za život, a i vi se dobro osećate i zdravi ste
…ako, hvala bogu, imate hiljadu problema a ne jedan veliki… jer veliki problem ima sposobnost da kao gumicom izbriše hiljadu malih
… ako ste siti, u toplom, uz dovoljno novca za hranu i neki mali porok… kolačić neki, na primer…
… ako na ovom svetu, u ovom trenutku postoji bar jedna osoba kojoj ste važni i kojoj bi bez vas svet bio drugačije mesto, ona zbog koje „vozite pažljivo – neko vas voli“, ma ko i gde ona bila sada
… ako ste u svom domu ove noći kad nekim manje srećnim ljudima reke ulaze u domove
… ako ste u miru i zahvalni ste – vi ste, večeras, srećan čovek.
Čestitam vam što ste uspešno stigli tu gde jeste sada i želim vam srećan nastavak putovanja!
Želim vam svima srećnu Novu godinu!
Voli vas Tanja
"Okrenuti glavu od neprijatnih prizora kakvih je pun svet… samo proći… mala odluka donešena u deliću sekunde kojom kupujemo mir, ako smo od takvog tkanja… samo okrenuti glavu od zlostavljanog deteta, tučene žene, šteneta ostavljenog u kutiji da umre na zimi… prosto gledati svoja posla, ne mešati se, produžiti…
… jer ako stanemo – to obavezuje… povlači novi niz naših akcija, sekunda postaje vreme koje ćemo posvetiti tome pored čega nismo prošli… uslediće ceo niz dogadjaja koje tada nećemo moći da izbegnemo jer skrenuli smo sa svog puta, najkraćeg puta do cilja kom smo se tog, nama običnog, dana, uputili dok je neko imao onaj dan „D“ koji mu možda menja život… ako se umešamo – delićemo sa onim koji pati njegov krst, preuzećemo odgovornost koja stoji iza nelepih prizora koji uznemiravaju, odlučićemo da budemo uznemireni duže nego je trajalo da samo okrenemo glavu… ne okrenuvši glavu od patnje – patićemo i mi.
I blago onom ko može da prođe a da ne oseti nemir… ne govorim o tome šta treba i šta je ljudski uraditi… govorim o lakoći života onih kojima je prirodno da okrenu glavu i ostave neprijatnu sliku tu gde su je sreli: na ulici, na snegu… prirodno kao kiši da pada, bez razmišljanja o drugim opcijama… bez mentalnih egzibicija, griže savesti, krivice, svih onih vrlina koje mogu da otežaju život… nastaviti… kao točak… koji nema dilemu da li da stoji ili se okreće… radi ono što mu je priroda i ne misli o predelima kroz koje prolazi, o onom preko čega prelazi… ne brine točak tudju brigu.
… i ako zastanemo da pomognemo nekom pored koga svi prolaze – postajemo upadljivi, izloženi, postajemo, nekako, neadekvatni jer smo se umešali, jer nismo produžili, tražili smo nevolju, komplikovali sebi život… šta nas se tiče tudja bespomoćnost, neko će drugi pomoći, „eno, ide neki čovek“…
I sve je tako mnogo lakše… okrenuti glavu, ne skrenuti s puta, ne dirati rutinu svog dana… pustiti, prepustiti drugom… „biće kako je sudjeno“ i slična opšta mesta kada se traži izgovor… tako je najbolje, tako je najlakše… najpametnije, sigurno… do onog dana, do onog trenutka kad se nadjemo na ulici, u snegu, u nevolji… kad promenimo percepciju, naučimo gradivo po ubrzanom kursu i možda zapamtimo lekciju zauvek… onu o mečki koja igra, sve krećući se od vrata do vrata."
"Seksualnost… od parenja do vodjenja ljubavi… od porno filmova, seksualnih pomagala, silikonskih grudi do Romea i Julije… od seksa utroje, lutki na naduvavanje, bordela sa brokatnim zavesama do onog “uzimam za ceo život“… od klozetske umetnosti sa naslikanim genitalijama do onog kad tonemo u druge oči kao u sopstvenu smrtnost… od seksa za jednu noć do ljubavi za ceo život… od „kombinacije“ do čaše vode kad trajemo svoje zadnje dane.
Negde mi se čini da se najveći deo onoga što ljubavlju zovemo odvija u nekoj srednjoj zoni izmedju ovih krajnosti… da se volimo, ženimo i udajemo prevazišavši onaj prvi, brutalni, nagonski deo ali često ne dospevši nikad do onih zadnjih očiju koje su baš naše… da se umorimo tražeći ili, pak, nikad i ne pomisleći na pravu kombinaciju tela i duše koja je baš po našoj meri… jer, pošteno – nije nam to svima ni potrebno.
Dok živimo „kao da“ prijateljstva, igramo se roditeljstva, površni gradimo površne odnose pa smo i u ljubavi, najčešće, negde izmedju čiste seksualnosti i pravog predavanja… pa se se rastajemo jer je nečeg zafalilo… telesnog zanosa ili duševne bliskosti… i idemo dalje tražeći neku svoju savršeniju drugu polovinu… i sami nesavršeni, nesposobni za to što mislimo da želimo, nesposobni za istinsku ljubav kao i istinsko prijateljstvo, često ni za pravo roditeljstvo, nepoznati sebi samima, neautentični i neiskreni pred svojim likom u ogledalu.
Jer to što je naše ne možemo ostaviti, kao ni ono nas… i ako možemo – nikada nije bilo naše i mi njegovi… i samo smo se igrali i zaigrali neke iluzuje, možda i decu dobivši pritom… bez da smo poznavali onog kog smo voleli, bez da smo voleli onog kog smo ljubili."//tanjinblog.com/za-noc-ili-ceo-zivot/
… jer ne postaju sve gusenice leptiri… najveći broj njiih ostaje u takvoj svojoj gmižućoj formi, nikad ne dobije krila i vine se u nebo… to se dešava samo nekim gusenicama… i nikad nijednoj zato što je neka žena to očekivala od nje.""Neverovatna je, i po svojim posledicama pogubna, osobina nekih žena da se zaljubljuju u svoj san o muškarcu, u nečije potencijale, u nešto što bi, one veruju, on mogao da bude da je, kako one misle,, imao više sreće, bolje ljude oko sebe, bolje roditelje, prijatelje, naklonost sudbine… da je imao njih… i onda, prenebegavajući sve što taj čovek vidljivo jeste, one vide samo neku njegovu dobru crtu i nad njom izgrade grad… i opašu ga zidinama u svojoj svesti… i čekaju da ta dobra osobina, a svaki čovek ima nešto dobro, oboji u njenom umu celog čoveka, prevlada sve loše što o njemu zna i može da vidi i tako mala i golim okom nevidljiva njegova dobra crta postane njoj dominantna… i taj čovek zbog toga što, na primer, voli klasičnu muziku kao i ona, ili mačke, ili bilo šta drugo postane njen projekat… nešto na čemu ona radi, i radi, i čeka… da od gusenice postane leptir… i ne vidi, njenim očima dostupno, njegovo crvoliko telo kakvo on realno ima sve čekajući da mu izrastu krila prelepih boja i da joj takav transformisan sleti na dlan… krila koja samo ona sluti u eksperimentalnim uslovima svog života… kao neki ukleti biolog poludeo u svojoj laboratoriji, izdvojen od sveta, prepušten svom ćoravom poslu od koga normalan svet ne vidi vajdu… i život joj u tom čekanju prodje.
… jer ne postaju sve gusenice leptiri… najveći broj njiih ostaje u takvoj svojoj gmižućoj formi, nikad ne dobije krila i vine se u nebo… to se dešava samo nekim gusenicama… i nikad nijednoj zato što je neka žena to očekivala od nje."
tanjinblog.com/kad-samo-mi-vidimo-leptira/
"Ušla jednog prepodneva u njegov život neobična žena…
strpljivo je razgledala sve što joj je ponudio i odlučila se za njega kakav je zaista ali on to nije izložio jer se ne traži… čudna žena je želela njegovu dušu, njega kakav je zaista a on je to sklonio u magacin jer je roba za koju se niko godinama nije raspitivao… probao je ponovo i ponovo da joj ponudi novije modele sebe, nešto iz izloga, nešto što je, mislio je, komercijalnije i lakše za prodaju ali tvrdoglava žena nije pristajala… želela je baš dušu, iznošenu, potrošenu, zaboravljenu, izlizanu, demodiranu totalno, ispalih laktova na rukavima, dušu koju je on i zaboravio da ima. Na kraju je učinila da je se seti, duše kakvu je imao ali koju više ne može da nosi… omalela je, steže ga nekako, kao tudja da je, više mu i ne stoji dobro i boja je previše svetla za njegove godine i kilometražu… insistirao je da uzme nešto drugo, novije, nešto od onog što je izloženo… Nije htela… otišla je.
Vrata su se se za njom zatvorila, a onda su nastavile da ulaze obične žene koje ne zanimaju nepotrebne odbačene duše – postidjeni andjeli, potkresanih krila, sklupčani u uglu."//tanjinblog.com/o-dusama-koje-smo-prerasli/
Nekada su neke devojčice odrastale osudjene da budu dečaci jer je sramota što u kući nema muškog potomstva, takozvane virdzine, devojčice – dečaci, kojima je oduzeto pravo da se igraju lutkama, puštaju dugu kosu, da vole, budu voljene, udaju se, budu majke.
Neke su, pak, žene morale da radjaju opet i opet, do dvocifrenog broja, ne bi li mužu rodile naslednika jer se samo sin računa.
Neke su morale da trpe muža despota, nasilnika, pijanicu, kockara jer „taknuto-maknuto“, jednom udata – zauvek udata, bez prava na pomilovanje.
Nekim su devojčicama u Kini vezivali mala stopala da budu lepe, udavače na ceni, dok su one trpele nesnosne bolove a stopala bivala trajno osakaćena jer je neko procenio da je tako lepše.
U neko, ne tako davno, doba žene su ustajale pre zore, mesile hleba, kuvale, prale, radile ceo dan do mraka a onda ujutro ponovo. Ceo život samo težak rad, radjanje a čovek pored nje… kakav joj se zalomi, do kraja života. Često su umirale mlade od težine takvog života, na teškom porodjaju ili od ko zna od kog po redu i koliko stručno uradjenog pobačaja kao da je neplanirano dete samo njena krivica i problem.
Bila su to strašna vremena za žene… a onda je nastupilo drugo vreme: žene su postale nezavisne, slobodne da budu s kim hoće i dokle hoće, da rode ili ne rode, udaju se ili ne… teške poslove rade mašine, hleba se kupuje… ali vekovi ropstva izazvali su žensku pobunu… sve one godine ženskog trpljenja zapisane su u našem krvotoku… sada su žene ljute i kad nema razloga, oblače žensku odeću i cipele sa štiklom od 15 cm ali je staro sećanje tu: ujedaju bez da ih napadnu, često agresivnije od muškarca… ženska tela idu kroz život vodjena muškim mozgovima, često želeći samo moć koja je muška kategorija i ne birajući način, bore se grubo, muškim sredstvima… vekovno sećanje koje njihova tela imaju odredjuje živote koje žive sad.
I opet su na gubitku… jer ništa tužnije od žene koja je odustala da to bude, koja je ubedjena da joj to ni ne treba, koju će sablaznuti ovakvi redovi, koja sebe u tome ne prepoznaje, koja se totalno odrodila od svoje ženske prirode pa je odbacivši mušku grubost (koju je doživela njena prababa) odbacila i mušku nežnost i iskreno, ali sasvim iskreno, verujući da joj to ne treba, krenula u borbu sa muškarcima pa se bori umesto voli s njima, pa još to radi na muški način, snagom i grubošću, umesto na ženski, pameću i ženstvenošću koje su joj imanentne i s kojima bi dobila svaku borbu s muškarcima, još bi oboje uživali, ako su pravi muškarac i prava žena… i baš zato što nisu muškarci – više su muškarci od muškaraca a razlika se vidi, uvek i na ružan način… razumem ja to… razumem zbog kolektivnog ženskog sećanja koje je i u mom krvotoku upisano ali mi je tužno jer tako gubimo svi… i niko tu nije srećan jer nije prirodno… jer muškarcu treba žensko krilo kao i ženi muškarčevo rame. Sve drugo je lažno i pogrešno i udaljava od rešenja.
Od ljubavi, u krajnjem slučaju." tanjinblog.com/o-zenskoj-pobuni/
"Ako stvarno imate oči da prepoznate lepotu talasa koji se razbijaju na obali… snega na borovima što svetluca na planinskom suncu… lepotu tišine jutra koje sviće u malom primorskom mestu ( koju razbijaju samo zvuci insekata što se tamo čuju i kamioneta što raznose voće koje će se prodavati tog dana)…
ako stvarno imate oči da vidite čisto dobro u pogledu psa… savršenstvo u ukusu jagode i mirisu ruže… lepotu u zvuku trube koji čini da osećate da lebdite…
ako stvarno imate oči da prepoznate dubinu neba i veličanstvenost oluje… lepotu dramatičnih tonova tanga… blagoslov u ispijanju kafe u tišini sa bliskim čovekom…
ako stvarno imate oči da prepoznate savršenstvo u svetu iza sve nesavršenosti na prvi pogled… da vidite večnost u trenutku… ako imate moć da razumete da je sve kako treba, da će sve doći i proći a nebo ostati
ali, ako stvarno imate oči da vidite lepotu u svetu oko sebe i kad izgleda da nema mnogo razloga za to…
ako stvarno imate oči – niko vam ne može nauditi trajno, ni pogrešni ljudi, ni susreti, ni loši dani, ni godine jer videćete lepotu veću od svake nesreće i mudrost iznad svakog bezumlja, prepoznaćete čudo u običnim stvarima i bićete zahvalni što imate takve oči jer će vas one čuvati od dubokog očaja koji često obuzima one koji nemaju tu sreću."//tanjinblog.com/ako-imate-oci-2/
"Voleti one koje nas neće… baš njih… uprkos tome… ili baš zbog toga… ima li kvalitetnije samosabotaže i direktnijeg puta u nevolju… najcarskijeg od svih carskih drumova na svetu… odabrati nedostižan cilj i onda uložiti sav svoj napor, svu energiju… kao da nam preliva… da pogodimo jabuku na sto metara ili “samo” otopimo neotopivo srce sve čekajući čudo… a neka su srca neotopiva po prirodi ili samo za nas što je, praktično, svejedno… i postaviti metu visoko, visoko…
Ne mogu se oteti utisku da je takav izbor, izbor nedostižnog cilja, zapravo sigurno bekstvo od ljubavi i svega što bi na nju moglo da zaliči… ljubavi u svim njenim “opasnim” delovima: otvaranje, intimnost, ranjivost… odabrati nemoguće i onda trajati u dubokom uverenju da ljubavi za nas nema… umesto da jednostavno volimo dostupne ljude, tople oči, nesavršene ali savršeno nesavršene za nas…one što se umeću u nas kao puzzle neravne na pravim mestima… zavoleti nedostižnog znači odreći se ljubavi iz ko zna kog, od hiljadu mogućih razloga, ali dovoljno moćnog da bude u osnovi nesrećnog izbora, skriven ali dovoljno jak da radije biramo uverenje da volimo nekog ko nas ne voli… a uvek se bira manje zlo… izabrati nedostižno je zamka uma da nas od ljubavi udalji… opravdanje za samoću kao kod one "žene što je volela pilota i ostala sama”… ko zna zašto… jer bilo je i zemaljskih ciljeva.
Zašto tako često sabotiramo sebe?
Zašto (mislimo da ) volimo one što nas neće?" tanjinblog.com/zasto-volimo-one-sto-nas-nece/
"Ofarbana u crnku, kapaka otežalih od senke, lica isušenog puderom, tankih usana namazanih crvenim ružem (veštački dodatak izostaloj čulnosti), lepuškasta, obla, najobičnija od običnih, ne mnogo umna, napadno koketuje, zavidi fatalnim ženama jer to nikad neće biti, pristojno funkcioniše, nesigurna, oponaša modele, zagledana u ogledalo i instagram, zadovoljna, manje – više… sladunjava, razblažena, bez ičega u očima, površna, laka u kontaktu… i inače… poželjna sebi sličnima.
Traje s mladićem koga ne voli ali zna da je neće ostaviti… lepša je od njega… Zavidi drugaricama, a istura ovog svog kao štit u svakom razgovoru, puna joj ga usta kao uzrečice… zapravo joj se gadi (kakav je tek on kad je s njom, misli u sebi)… prezire ga, njegov smeh, cipele, način na koji priča… prezire ga… baš.
Loše spava, trza se noću u snu, budi se često mučena nečim što ne prepoznaje… boji se bilo kakvog rizika, ne bi da odskače… poželi ponekad, strašno jako poželi, da ga ostavi, ali se boji… voli kada izadju svake večeri u isti kafić, sa istim ljudima, voli kad obuče nove cipele koje joj je kupio, voli izvesnost zajedničkih odmora s društvom i kad odu na doček Nove godine voli, voli što sve unapred zna… ne voli njega, ali samo to.
Udaće se za njega (voli da se uda, takodje)… nije sve u ljubavi, ni u seksu, ponavlja kao mantru… brižljivo natapirana, zavisna, izgubljena bez muškarca… bilo kog, ali njenog. Žena imela." tanjinblog.com/zena-imela-2/
© 2021 Tanjin Blog
27. februara 2017. at 4:32 pm
Istina…