Osećaj krivice… neobična je to biljčica… tanušnog stabla a snažnog korena… raste gde hoće, najčešće tamo gde ne bi trebalo i teško ju je iščupati… često krivicu ne osećaju krivi a osećaju je oni koji ne bi trebalo zato što krivica nije do dela nego do čoveka… krivica ide iz […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Na ovoj stranici mozete pratiti objave sa bloga koje predstavljaju beleške iz ordinacije psihologa. tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
O neudobnim cipelama i sličnim stvarima
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
13,510
TanjinBlog
"Umro je poznati muzičar sa ovih prostora… internet je pun tekstova o njemu a ispod njih ljudi ostavljaju komentare… izgleda da pišu o njemu a zapravo sve vreme pišu o sebi… svakom svojom rečju, bez obzira na povod, čoveka, dogadjaj ljudi ponavljaju lajt motive svojih života, izgovaraju svoje mantre, pišu i misle kako su navikli… neki su uvek ljuti, neki saučestvuju, neki su tužni, neki vredjaju… i sve to jedva da ima veze sa čovekom koga komentarišu mada toga nisu svesni… pod zaštitom svoga doma, pred praznim ekranom, ljudi su autentični, ono su što jesu i kao po praznom zidu slikaju na tastaturi svoje misli, osećanja, boje svojim bojama tudje živote, tudje tekstove, tuguju, hejtuju, iznose sud.
… toliko mržnje u komentarima nekih ljudi prema nekom koga nisu nikada upoznali mora biti iracionalno osećanje… takav lični doživljaj nepoznatog čoveka koga znaju samo kroz muziku, pesme, intervjue i toliko snažan emocionalni naboj kao da imaju sa njim nepodeljenu imovinu… toliko je mnogo besa u ljudima a poznati muzičar je samo jedan kamenčić na putu koji su u besu šutnuli, još jedna stvar koja im je kriva za to što žive onako kako žive voleli muzičara ili ne… jer nema to sa njim mnogo veze… sigurna sam da su te naočare kroz koje posmatraju nepoznatog im čoveka iste one kroz koje unapred i isto tako iskrivljeno posmatraju sve ljude i da svaka slika, svakog čoveka kog sretnu, ima taj ton, tu boju koja definiše sliku dajući joj finalni izgled… nekome je sve povod za ljubav, nekom je sve muzika, nekome sve vuče na svadju… a „nisu svi ljudi onoliko loši koliko to rdjav čovek misli“… i ko zna ko ih je, kada i čime tako mnogo naljutio pa žive ljuti i opaki ceo svoj život i sve im okida ljutinu kao da samo nju imaju… i ko zna kome nisu rekli ili nisu, još jednom i još jednom, rekli ružne reči koje izgovaraju nepoznatom čoveku koga znaju sa slike… ko zna kome ispostavljaju račun pišući uvrede mrtvom muzičaru koga nisu nikada sreli… ko im je i kada prepunio rezervoar iz koga i sada preliva.
Umro je jedan čovek i to nas je sve podsetilo na to ko smo."
"Osećaj krivice… neobična je to biljčica… tanušnog stabla a snažnog korena… raste gde hoće, najčešće tamo gde ne bi trebalo i teško ju je iščupati… često krivicu ne osećaju krivi a osećaju je oni koji ne bi trebalo zato što krivica nije do dela nego do čoveka… krivica ide iz varljive ljudske nade/straha da sve zavisi od nas… „da sam tad, što nisam, gde mu rekoh, zašto sam ga pustio“… a nije da baš sve zavisi od nas i u našim a kamoli tudjim životima… „život meša karte a mi igramo“… tačno, ali s dobijenim kartama i idemo prema svom odredištu vođeni svojim minulim radom, ne tudjim… i neverovatno je kako ljudima odgovornim za nečije stradanje krivica nije ni na kraj pameti a mučeni pravednici umiru sa osećajem da su se o nekog ogrešili… i svako ko je ikad pokušao da razuveri nekog kog muči krivica zna koliko je to Sizifov posao i nemoguća misija… sasluša nas čovek i ode od nas da mu krivicu nismo ni taknuli, kaže da mu je lakše da nas ne uvredi i ode sa svojim teretom… krivica je previše unutra da bi joj se spolja prišlo… ona živi u lagumima naših misli pre nego naših dela i često nije učinjeno ili neučinjeno ono zbog čega se osećamo krivi nego misao… ona sitna, mala, slabašna misao, trenutak u kojem nismo voleli nekog zbog koga se osećamo krivi, trenutak kad smo, možda, birali sebe… ona obična naša ljudska priroda u kojoj nam je nekog bilo dosta, ili smo se nekog umorili, ili smo bili ljuti, ili samo pomislili kako bi bilo divno da… a onda se prenerazili od svoje misli, sakrili je od sebe a ona sada uporno pomalja svoju ružnu, čupavu glavu… a svi koji nas razuveravaju praštaju nam delo – ne znaju za misao koje nas je sramota … zato je teško čoveka osloboditi krivice… samo čovek zna svoju misao, ako je se uopšte i seća ili je ona rasuta u sitne komade i takva kruži kroz krvotok ne dajući da joj se prepozna oblik.
Krivica se može olakšati samo kad se preskoče kamenčići od učinjenog ili neučinjenog koje čovek mučen krivicom baca pred nas da zavara i nas i sebe… i samo kad se dodje do misli koja je čoveka opteretila, kad mu se za nju da oproštaj može nastupiti olakšanje… jer nismo sveci, i nismo bogovi, i ničije crnilo nije bele boje a svako ga ima… i bili roditelji, i bili braća, i bili deca, i ljubavnici, i prijatelji – samo smo ljudi.
I to je istina koja oslobadja."
"Prepoznajem ih odmah kad udju… divlje, zakopčane ljude… ljute ili svedene, opake ili mirne ali nepotkupljive… one što su sve videli i svuda bili, svašta prošli, doživeli i preživeli… što su sve saznali na najteži način i nije im više do znanja… a nije da su to hteli, i nije da su to birali – put je birao njih.
Ne treba se igrati igara sa njima… neranjivi su na način onih koji više nemaju prostora za nove ožiljke… ništa ne možete da uzmete onima koji znaju da nemaju, koji su bili u srcu vaše noćne more i vratili se odatle živi… došli sa strašnog mesta, večno promenjeni ali živi, a samo se to računa… otporni su na svaku manipulaciju i nemojte to probati sa njima.
Nisu oni uvek upadljivi, nekad su naizgled najobičniji od svih koje znate, dok im se ne zagledate u oči... samo su svoje prilagodjavanje platili opranim eritrocitima i ne veruju više u bajke… ni u istinu ne veruju previše… oni nemaju autoritete.
Nemojte im pričati priče, nemojte im soliti pamet… ako niste spremni za čistu istinu ne traćite ni vaše ni njihovo vreme… jer stari su kao vreme lično i nije da im je zbog toga drago i nije da su to hteli… za njih ste pročitana knjiga i zato pazite šta piše na vašim stranicama jer oni mogu da pročitaju i poglavlja koja još niste napisali i ne znate da slede.
Oni su ljudi sa darom/prokletstvom koji nose dok su drugi lepi… ili, na primer, pevaju lepo… i kada ih pogledate u oči videćete da tamo ima nekog ko gleda u vas, istinski gleda i to neka vam ne bude prodorno nego duboko… nudi vam se uzak put, puteljak… ako želite da sa njima razgovarate, da njima pomognete ostavite sve što znate na obali i bez ičega na sebi skočite u vodu… samo duša na dušu, čovek na čoveka.
Samo tako i nikako drugačije… ni zbog sebe, ni zbog njih."
"Šta god mi o sebi mislili – ljudi će u to poverovati… i kupiće nas po ceni koju odredimo sami… platiće nas, ne onoliko koliko vredimo nego onoliko koliko smo odredili da vredimo… i zato treba hrabro tražiti mnogo… i biti spreman da će mnogi proći pored nas i zaključiti da je to previše… i makar i bili u pravu – treba biti spreman na čekanje i biti strpljiv do onog koji će poverovati u cenu koju smo stavili… i nebitno je, sasvim, da li je ta cena previsoka ili nije… jer neki se ljudi daju u bescenje, naučeni da nisu vredni, sretni kada iko posegne rukom ka njima makar ih ne platio uopšte, drugi, pak, traže mnogo više od svoje stvarne cene i, paradoksalno, po toj ceni ih i kupe… jer naša vrednost u tržišnoj utakmici odredjena je, makar to bilo jako nepošteno, time šta o sebi mislimo, kako su nas naučili, kako smo se formirali a ljudi veruju fasadi i misle da je sve „tako kako piše“ i kupuju na prvi utisak, šareno, upakovano, sjajno, da svetluca… i tako oni intenzivni, glasni, bučni i drčni koji se ponašaju kao da mnogo vrede progutaju skromne, nevidljive, kvalitetne ljude jer život nije bajka i Pepeljuga će pobediti maćehine ćerke samo ako nadraste svoj tužni „početni položaj“ i poveruje, a potom u to uveri i princa, da je ona dobitna kombinacija za njega makar tako ne izgledalo u startu, ponudivši princu čaroliju one noći kad ju je sreo sa kočijom, i konjima, i cipelicom… jer svet nije pravedno mesto već ono gde pobedjuje jači ili bar onaj koji je odlučio da tako izgleda."
"„Zašto mi lepo ne kaže da ne želi…“, pitamo se kad smo nezadovoljni tretmanom u nekom odnosu, kada nam izgleda da odnos bledi i nestaje pred našim očima… kada nam izgleda da samo mi ulažemo, da je samo nama stalo do ljubavi, prijateljstva… kada nam se učini da mi ljubimo a drugi samo podmeću obraz… kad nam prijatelj ne uzvraća istom merom, kad je naša potreba veća… i ljuti smo što nam neko nešto otvoreno ne kaže… a zaboravljamo ono što intuitivno znamo – sve je komunikacija… i da ljudi govore istu stvar sve vreme na različite načine… energijom, osmehom, dužinom rečenice, pogledom, time koliko nas se često sete… svakim svojim ponašanjem govorimo jedni drugima o tome koliko su nam važni ili nisu… i sve je jasno onome ko dozvoljava sebi da vidi.
I zato nije pravo pitanje „zašto mi otvoreno ne kaže“ nego „zašto ne prihvatam ono što vidim“."
"Ne, ljudi neće mirno da vam prepuste ni delić moći koju nad vama imaju
i da, ako budete hteli deo moći za sebe možda ćete morati na silu da je uzmete
i da, praviće vam problem i nastaće kriza u vašem odnosu i biće, u prvom trenutku, mnogo gore nego što je sada kad ste rešili da nešto promenite
i ne, neće vam lako i bez borbe predati deo koji vam pripada, neće vam prepustiti ni deo vaše teritorije u koji su duboko zagazili
i da, optužiće vas da ste sebični, nezahvalni, bezobrazni i pitaće vas ko vas to tako uči protiv njih, ali biće to jedini način da dobijete svoje
i spremite se da se napetost u odnosu podigne na najviši stepen jer prvi put biće dva napeta, do tada ste to bili samo vi
i spremite se da će vaša intervencija izazvati ozbiljnu krizu u odnosu sa tim čovekom: roditeljem, prijateljem, ljubavnikom, odraslim detetom
a kad to krene i stvari budu izgledale mnogo gore nego ikada pre setite se zbog čega ste se pokrenuli i nemojte odustajati, stegnite srce kad započnetete borbu za svoje
i da, to što je to tako lako ovde napisano uopšte ne znači da mislim da je to lako ostvariti
o ne, biće to teška bitka, jedna od najvećih koje ćete u životu da bijete, ali samo tako možete zaustaviti ljude koji vam, u ime ljubavi za vas ili nečega što misle da im dugujete ili bilo čega zbog čega misle da su u pretplati kod vas, duboko ulaze u teritoriju i ući će dublje ako se ne pobunite… ali, tako je sa granicama – niko ih svojevoljno ne povlači nazad… i ako vam je stvarno dosta, ako duboko osećate svakim svojim delom da trpite nepravdu, ako čvrsto odlučite da vratite svoje – uspećete!
Srećno sa postavljanjem granica!"
"Ima tako ljudi koji, bilo da dolaze kod profesionalnih pomagača, bilo da se žale prijateljima, zapravo ne žele da im se pomogne… oni samo, koliko god paradoksalno to izgledalo, imaju potrebu da, iznova i iznova, pred nas prostiru punu vreću svojih nesrećnih uspomena i iskustava koja sa svakim novim danom koji žive biva sve punija… ljudi koji neumorno iz tih vreća vade jednu po jednu uvredu koju su im za života ljudi naneli… pažljivo sa nje, kao da je dragocena ukrasna kugla s novogodišnjeg drveta, brišu prašinu ne bi li sprečili da slučajno izbledi, huknu u nju i krpicom joj daju završni sjaj… kao da se boje da će napustivši svoje loše uspomene i oni sami prestati da postoje, kao da će nekom magijom zajedno sa lošim sećanjima nestati i oni sami… i stalno se sećaju roditeljskih šamara, i vršnjačke grubosti, i smrti ljubimca, i prekinutih studija, i partnerove izdaje… bez ikakve ideje da to jednom puste i otpuste, da isprazne vreću… samo je dopunjuju i sve se teže kreću… od jednog do drugog pomagača, od jednog do drugog prijatelja koji svi redom počinju da gube živce jer vide sav besmisao tog mučnog, neurotičnog performansa… vadjenja, čišćenja, razvrstavanja, razgledanja tih nesrećnih dragocenosti koje to ne bi smele da budu… jer dok pričate o jednom oni već vade drugo, pa treće tamno iskustvo, pa kad vam sve pokažu idu kod sledećeg slušaoca… i ne izgleda da ih više boli… sad sve samo mehanički ponavljaju gonjeni nekom prisilom da pričaju… kao neki nesrećni kolekcionari koji su svoje životne poraze i bolove pretvorili u zanimanje… i vrte se u krug živeći virtuelni „kao da“ život po ordinacijama profesionalnih pomagača ili sobama prijatelja konzervirani u svojoj muci koja ih je nekad bolela… žao mi ih je dok gledam kako se svi oko njih umaraju od njihovog ćoravog posla, kako im okreću ledja jer u nekom trenutku prepoznaju da im ne mogu pomoći i jedan po jedan odbijaju da učestvuju u celom tom igrokazu…
Nesrećni kolekcionari uvreda, skupljači starudije, antikviteta koji nemaju vrednost i kojih se treba osloboditi… i prosto razvezati vreću… i pustiti da sve kugle poispadaju i nastaviti život bez tereta… bilo pa prošlo… i živeti to što je ostalo posle svega i uprkos svemu… i takvom ocu, i takvom ljubavniku, i svima… dati šansu novim stvarima, živeti a ne ponavljati stara iskustva kao mantru, kao spisak za kupovinu da se ne zaboravi do radnje… udahnuti, ostaviti, koračati i voleti… sebe i sve što će doći… jer preživeli su sve do sada i od sada će… malo li je?"
"Kako kupujemo cipele… obujemo ih i hodamo po radnji s njima… i ocenjujemo jesu li nam dobre, da li nas stežu, kako nam stoje… i neki od nas su izričiti: kupuju one koje su im prijatne odmah, tu, u radnji i bez obzira što su im noge otečene jer su satima obilazili prodavnice… čak upravo zato, jer misle – ako su dobre tad, valjaće uvek… Neki se ogluše o osećaj neudobnosti…. umesto osećaja koji imaju oni naprave plan da cipele učine udobnijim… razgaziće ih, opustiće se, daće ih obućaru da ih stavi na kalup i raširi… od gotovih cipela naprave projekat jer su im cipele lepe… i žrtvuju osećaj želji… a cipele služe da se u njima ide kroz život i da te ne boli dok koračaš… i onako će biti puno prepreka na putu i lošeg kvaliteta podloge gde ćeš osetiti svaki kamenčić i svaka mala neprijatnost, posle dužeg nošenja, postaće ozbiljna neudobnost, postaće bol… Trebalo bi da su cipele prijatne i pouzdane odmah.
Sa cipelama kao i sa ljubavima… udobne su ili nisu odmah, brzo se to oseti… i neće se razgaziti… i svaku ćemo bliskost s neudobnim ljudima platiti žuljevima i trajnim deformacijama ako im se duže prilagodjavamo… cipelama ili ljudima koji nam nisu po meri i ako smo od ljudi napravili projekat kome samo još malo treba da nam bude dobar… A, istina je to što vidiš i osetiš odmah… i ne sme samo želja da te vodi… to je to, taj čovek, tako napravljen i on ti prija ili ne… i neće se razgaziti i neće biti prijatniji… i, da, treba da ti bude dobar i kad nisu uslovi idealni, i kad si hodao satima i kad si „otečen“ od loših okolnosti, od briga, od bolesti, od gubitaka.
Jer život je dugo i, povremeno, vrlo neprijatno putovanje i ne treba ga otežavati neudobnom obućom i neudobnim ljudima koji ti, već u startu, nanose bol."
"Priča mi, ovih dana, jedna devojka kako je živeći i studirajući sama u inostranstvu, negde na zapadu koji tako primamljivo izgleda nama na Balkanu, a bivajući pritom do bola sama i prepuštena tome da se snadje kako zna i ume, upala u kandže nekog new age pokreta pa je, sve tražeći mir i utočište, dospela u čudna noćna stanja sa neobičnim prikazama pored kreveta i snažnim impulsima da sebi oduzme život.
Opasne su te priče o „svi smo mi bog, otvori se za sunce, budi vetar…“ stanjima… jako opasne za mladog čoveka koji još nije došao do duhovnosti koju bi iskustvo trebalo da mu obezbedi… zemaljsko iskustvo… dok nije dovoljno dobro upoznao toplotu sunca, i leta, i vetra ovozemaljsku, običnu, najbolju i omedjio granice prema spolja… kad nema kontrolu, kad, prosto, samo gutajući, prima takva učenja… kad nema sumnju i zadršku u kontaktu sa nepoznatim strancima koji mu nude pilule za sreću, prečicu do raja u situaciji kad oko sebe vidi pakao… a tek treba da studira i živi… opasne su to stvari… ali ne bih o tome… o samoći bih… onoj strašnoj egzistencijalnoj samoći ove devojke, sve naše dece koja uče životnu školu daleko od nas bežeći s ovog turobnog područja, ali i o samoći generalno, svakog čoveka… onoj kad su ti nebo i sunce bliže od bilo kog ljudskog bića… kad nema nikog da sa njim podeliš misao ili osećanje, možda pogubno, koje te može odvesti ko zna gde… kad nema nikog ko će ti zdravim glasom razbiti priču koju si u svojoj glavi „zavozao“ pa će ti lekovito, obično reći, „batali to, gde si to otišao, ne treba ti to“.
Kornjače mogu same, ljudi ne mogu… pogotovo mladi ljudi… kad samoća nije izbor koji mogu da iznesu kao što to zreli ljudi nekad mogu… samoća u kojoj im ciljano ispriranje mozga, radili ga oni sebi sami ili im to činili drugi, nema ko da zaustavi, kada tonu u beznadje za koje ih je izolacija učinila prijemčivim ili neko ludilo od edukacije koja će ih prosvetliti i učiniti da dožive nebo… zavodljivo je to… lepo je nebo ali ne kad si tako mlad… mora prvo malo da se bude ovde i doživi zemlja… lepo je osvestiti sebe ali ne na takav način, kroz učenje da si bog kad imas samo 19 godina i ne možeš do njega po ubrzanoj proceduri… sam, izbezumljen od samoće i gladi… emocionalne ali i one obične gladi… ne može se gledati u nebo a da se nije pre toga hodalo po zemlji, i živelo, i učilo, i da se nisu napravile jasne granice ja – okolina koje nisu propustljive na način da gubiš kompas… na način da gubiš razum… mora da postoje ljudi pored tebe da te vrate kad poletiš… u nebo ili s mosta… da čuješ kako neka tvoja opsednutost bolom ili nekim učenjem zvuči u nepristrasnim ušima, u čistom mozgu kakav si i ti imao pre samoće koja ti je nagrizla psihu pa si slušajući samo jedan glas poverovao u njega bespogovorno.
A ni u šta se ne veruje bespogovorno… i „nikad sva jaja u jednu korpu“… treba polako, promišljeno osvajati život i slobodu i nikad, ali nikad ne prekidati prave kontakte sa poznatim ljudima koji su lekoviti.
To čuva čoveka."
"Snežno veče u mom gradu… moj pas se svake godine istinski obraduje snegu kao da ga vidi prvi put, a ja sam srećna zbog njegove sreće.
… ako su večeras svi koje volite na sigurnom i dobro… još ako i oni vole vas
… ako niko koga volite nije negde u bolnici dok mu se bore za život, a i vi se dobro osećate i zdravi ste
…ako, hvala bogu, imate hiljadu problema a ne jedan veliki… jer veliki problem ima sposobnost da kao gumicom izbriše hiljadu malih
… ako ste siti, u toplom, uz dovoljno novca za hranu i neki mali porok… kolačić neki, na primer…
… ako na ovom svetu, u ovom trenutku postoji bar jedna osoba kojoj ste važni i kojoj bi bez vas svet bio drugačije mesto, ona zbog koje „vozite pažljivo – neko vas voli“, ma ko i gde ona bila sada
… ako ste u svom domu ove noći kad nekim manje srećnim ljudima reke ulaze u domove
… ako ste u miru i zahvalni ste – vi ste, večeras, srećan čovek.
Čestitam vam što ste uspešno stigli tu gde jeste sada i želim vam srećan nastavak putovanja!
Želim vam svima srećnu Novu godinu!
Voli vas Tanja
© 2021 Tanjin Blog