Ako ne znate da li je neki čovek, društvo, ideja dobra za vas – pogledajte lica koja okružuju tog čoveka, lica koja čine neko društvo, lica ljudi okupljenih oko neke ideje… na ljudskim licima sve piše, naročito kada ih je puno i kada njihova brojnost preraste u kvalitet… i vidite […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak
kako prekinuti tragičan niz loših veza
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
“uhvatiti se s lošim društvom”
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
kad nedostaje roditelj istog pola
tanjinblog.com tanjinblog.com
13,808
TanjinBlog
… nisu problem pogrešni ljudi u vašem životu, ni turbulentne veze u kojima ste nesrećni, ni serijski niz promašaja koji se ne prekida, ni zlehuda sudbina, ni loša sreća… problem je samo onaj deo vas koji korespondira sa takvim ljudima i okolnostima, koji se u nesreći oseća kao na poznatom terenu na koji je svikao, kome je prirodno da bude na lošem mestu, u pogrešnom društvu… sa tim se delom prvo upoznajte, onda suočite i razračunajte… ućutkajte taj deo, odstranite ga, zauvek mu oduzmite pravo govora, nije demokratski ali je lekovito, to će spasiti ostatak vašeg života… ako se okrenete iza sebe videćete kako izgleda kad on vodi i preuzima kontrolu… je l vam bilo dobro… ako nije – napravite pauzu, nek vas nema u spoljnom svetu… oporavite se kao što to čini bolestan čovek rekonvalescent jer jeste bolesni u neku ruku… zato što konstantno ulaženje u probleme nepogrešivo govori da vas tamo vodi neki vaš unutrašnji terač koji je preuzeo kontrolu… najgorem ste dali moć, pustili ste najglupljeg da odlučuje… prihvatite li to rešili ste pola svojih životnih problema unapred, onu polovinu koju nećete ni imati kad krticu u vašim redovima razvlastite.
Ne konkretan čovek, ne veza, to je sve spolja, jer tog čoveka i takvu vezu pametniji su zaobišli – vi niste znali… upleli ste se zbog mangupa u svojim redovima… kad ga prepoznate i raščinite on neće imati moć i vi ćete drugačije živeti… neće vam trebati to što ne valja i ono će, prirodno, otpasti sa vas.
Trebaće vam nešto drugo, trebaće vam bolje, želećete bolje, bićete za bolje.
Imaćete bolje.
Tačka.
Pričala mi je jednom jedna devojka da joj mladić traži da mu, kad nije s njim, šalje sliku okruženja gde se trenutno nalazi da on vidi s kim je, koga tu ima, laže li ga nešto… kaže, mnogo je voli i lud je od ljubomore… kao profesionalac ne vrednujem pozitivno nijedno ludilo… ona misli da ljubav traži žrtve, ja mislim – neljubav traži još veće.
Ljubomora… možete li dokazati da niste preljubnik, možete li dokazati da volite… kako materijalizovati osećanja, kako konkretizovati nevinost i dobru nameru… kako pred onim koji traži dokaze da ste pošteni prema njemu, da ne varate, odmeriti jedan kilogram ljubavi i staviti na sto da vidi da niste zakinuli ni gram… kako odmeriti kilogram vernosti da ne zafali… nikako, nema načina – zato se sumnja održava.
… ne volim ljubomoru… to zbog čega ljudi prebijaju, ubijaju ili, bar, beskonačno malteriraju svoje partnere najčešće je posledica:
1.uverenja “ne verujem da on ne bi ono što ja sigurno bih na njegovom mestu”, odn.ne verujem da me ne vara jer ja njega sigurno bih ili ga već varam… zar je on bolji od mene da to ne radi”
2.uverenja “nisam vredan ljubavi… lep, pametan, bogat… i zato me niko ne može voleti i svako će me varati i ostaviti kad to shvati”
… zato je ljubomora, obično,” neverending story” i ponavlja se sa svakim novim partnerom jer je konstanta onaj koji je ljubomoran a svaki nov partner je samo nov ekran na koji on projektuje rimejk starog filma… jer štagod žrtva ljubomore činila, objašnjavala, uveravala ona ne može razbiti osnovna uverenja ljubomornog koja dolaze iz njega… ne možete rešiti problem saobraćaja u Beogradu sredjivanjem saobraćaja u Svetozarevu.
Oprezno sa ljubomorom… ne dajte se u to kolo.
Ako ne znate da li je neki čovek, društvo, ideja dobra za vas – pogledajte lica koja okružuju tog čoveka, lica koja čine neko društvo, lica ljudi okupljenih oko neke ideje… na ljudskim licima sve piše, naročito kada ih je puno i kada njihova brojnost preraste u kvalitet… i vidite da li vam se svidjaju ta lica, jesu li vam prijatna za oko, šta čitate ispod površine, kakva im je kilometraža ili samo, prosto, kako se vi tu osećate… ne moraju oni biti ni dobri ni loši, zaista, bitno je da li se vama svidjaju ili ne,
… pogledajte potom njihovu suprotnost, neko drugo društvo, sledbenike suprotne ideje, možda njihove protivnike i razgledajte njihova lica… i bićete sigurni gde je vaše mesto i ko su vaši ljudi… ne dobri ili loši nego, jednostavno, vaši,
Nije za nas onaj čovek, ideja, društvo čija nam se okolina ne svidja… jer to znači da ono što njih predstavlja i vezuje, ono što njih drži nije ono što mi imamo ma kakav naš racionalni izbor bio.
Ljudi, ideje, lica se po osećaju biraju, iz nevidljivih a moćnih razloga, sličan se sličnom raduje... oglušimo li se o to probudićemo se jednog jutra posle dan, mesec, godinu, više godina teške glave, kao sa mamurlukom, jer smo bili gde ne pripadamo, radili stvari koje nije trebalo da radimo i izgubili dragoceno vreme… a vreme je nenadoknadiv resurs.
Ima muškaraca koji u svakoj ženi vide kurvu… koja je to bila, jeste ili će postati … takva projekcija sopstvene prljavštine jedna je od najopasnijih koje vidjam u muško ženskim odnosima … od takvih muškaraca treba bežati daleko, bežati bez okretanja dok ne postanu samo tačka u daljini… u ratu polova mnogo se ružnog može reći o ženama… da lažu, da su prevrtljive, koristoljubive, nestalne, histerične… muškarci bi sigurno bolje znali da nastave niz, ali ako je prva pomisao na žene ta da su žene kurve – to je pouzdan indikator duboko poremećenog muškarca, nesposobnog za ljubav i bilo kakvu toplu emociju prema bilo kojoj ženi ma kakve prirode bio njihov odnos… jer takav je muškarac davno doneo neke odluke i davno je svoje fioke posložio… tu mržnju prema ženama, mržnju na tako dubokom nivou, mržnju koja se meša sa potrebom i zadovoljstvom, jednu tako kompleksnu mržnju nemoguće je umiriti… ničime… ljubavlju ponajmanje jer će je upravo “ljubav” najviše raspaliti… takav će muškarac svoju partnerku mrzeti najviše onda kada je bude najviše “voleo”, mrzeće je i prezirati kad s njom bude vodio ljubav i što mu ona više bude davala od sebe njegova će mržnja biti jača i njegovo uverenje da je ona kurva biće snažnije potvrdjeno… i ništa što ona uradi, i ništa što je ona zaista neće to moći da promeni… ma bila ona andjeo nebeski misliće da se takva najviše pretvara… on je davno iz ko zna kog razloga i nezavisno od žene sa kojom je, stavio naočare sa dioptrijom koja svaku sliku pretvara u bordel… ništa gore od muškarca koji na taj način posmatra ženu, njenu seksualnost, svoju seksualnost u krajnjoj liniji, ljubav … od muškarca tako duboko prepadnutog od žene u ženi, kao od vanzemaljca prilepljenog za nju, ne može doći ništa dobro… takav je rascep u čoveku teško lečiti i ne postoji ništa što ijedna žena može da uradi da to promeni… ako ste žena i ako ovo čitate – pročitajte ovo još jednom … može vam spasiti vreme, živce, možda i život.
Neki su muškarci prokleto baždareni da je seksualnost pokvarena i prljava, neki nikad nisu prevazišli “klozetsku umetnost” školskih toaleta, neki su se s majkom, davno, mnogo posvadjali.
Kako god bilo, ničeg tu dobrog za ženu nema. Nema tu sreće.
Ja nisam dovoljno…“… lep, pametan, mlad, uspešan, visok, atraktivan… možete sami nastaviti niz, ali iza svake tvrdnje koja počinje sa „ nisam dovoljno“ treba staviti rez, treba iseći rečenicu jer je gubitnička i netačna… jer je, rekle bi neke moje kolege, takav stav kognitivna distorzija… ako baš morate da završite ovako započetu rečenicu ono što je jedino ispravno je da niste dovoljno svesni svoje posebnosti, svojih kvaliteta, niste dovoljno realni u samoproceni… vi ste kao čovek u rupi s ašovom u rukama koji, svaki put kad to kaže, izbaci još malo zemlje i potone dublje… bacite ašov.
Ko god da vas je tome naučio, ko god da vas je tako ubedio, ko god da vam je u nasledstvo ostavio stare hitove iz svog vremena kada je pohvaliti bilo nepotrebno, jer „dobro je, šta ima da se priča“, a kritikovati predstavljalo dnevnu doza vaspitanja, loše vas je pripremio za život, isekao vam krila verovatno jer su i njemu bila podsečena.
Više od polovine ljudi koji se javljaju psihologu za pomoć su ljudi sa snažnim osećanjem da “nisu dovoljno”, da su razočarali, da su pogrešna investicija, da su sve mogli bolje, da nisu dobro uradili i što je najtragičnije takav stav im zaista uzrokuje probleme u životu i oni proizvodeći nespehe i pogrešne korake, daju legitimitet svojim prorocima… ono što je gotovo identično za sve te ljude je da su oni negde bazično bili dobra deca, poslušna, koja su sve radila po pravilu službe, a nisu naučena da upravo kad malo skreneš sa utabanih staza puca prelep pogled, kad malo improvizuješ bude bolje, kad malo „uhvatiš krivinu“ udahneš vazduh… i to se mora… svi oni su kvalitetni ljudi, divni sagovornici, pametni za sve sem za to da iz svog životnog scenaria izbace sva poglavlja sa “nisam dovoljno” kao da im je neko ostavio formular u kome je samo to otkucano i nema prepravke a dalje stoje prazne linije gde tekst upisuju sami.
Sve ste dovoljno!
Takvi kakvi ste – sasvim ste dobri, oni gori od vas nikad u to i ne sumnjaju… zato hrabro uzimaju i svoje i vaše, beru iz tudjeg voćnjaka bez pardona. Napravite switch u svojoj glavi, izbacite kritične disonantne tonove prvo iznutra a onda i spolja, pobunite se i obavestite okolinu o vašoj pobuni… dobri ste, dovoljno ste sve što treba…”take or leave”, pa ko vas voli takve dovoljne – napred, ostali - stoj!
Bacite ašov, izadjite iz rupe!
Pre više godina sam razgovarala u zatvoru sa čovekom koji je ubio ženu iz patološke ljubomore… ženu za koju mu je pijana bratija u kafani, skup istih takvih luzera kakav je i sam bio, iz dana u dan, iz noći u noć, govorila da mu je rodila tudje dete… prljavi, zapušteni, ni od kog, sem od sebe samih, priznati DNK eksperti amateri sigurni u svoje znanje, kao i svi amateri, uostalom… žena je bila lepa i vredna, dobro je vodila domaćinstvo i starala se o njihovo troje dece više sama nego s njim, kao i svaka žena alkoholičara na svetu… iz zavisti, zlobe, iz alkoholom natopljenog uma i izmenjenog karaktera, možda i iz želje za njegovom ženom, iz čega god bilo izlazile su pogane reči i padale na alkoholom uslovljenu atrofiju mozga postajući akcija… dete koje je označeno kao tudje bilo mu je najprivrženije i svakog jutra mu je dolazilo u krevet da ga budi i igra se s njim… dete je preskočio, al ubio mu je majku… sad priča o tome plačući… zbog krivice ili gubitka slobode ko bi znao a i svejedno je, sasvim.
“Drugari” su i dalje u kafani, vode iste pijane trule razgovore, on je u zatvoru, deca sama, žene nema… kaže – kaje se… kad bi to bilo dovoljno, kad bi to išta značilo
Treba pažljivo birati ljude koji nas okružuju… one svakodnevne lake kontakte, telefonske razgovore, ispijanja kafe… nečije vrednosti, nečije vidjenje sveta, nečije misli koje se stalno ponavljaju, lako mogu postati naš unutrašnji govor a potom i naše ponašanje… mogu nas oblikovati u smeru kojim smo nesvesno krenuli provodeći vreme s nekim… “uhvatio se s lošim društvom” je mnogo više od družiti se s kriminalcima, propalim tipovima… „zaslužuješ boljeg, lepša si od njega“, „on nema fakultet“, „ćuti, trpi, nema nigde bolje“, „ja mu to ne bih tolerisala“, „ja bih je prebio da meni to kaže“…
Sitno, nevidljivo zlo o kojem nećemo čitati u novinama može nam, tako malo i neupadljivo, naneti veliku štetu.
Bilo da plaču pred prijateljem, strancem ili profesionalnim pomagačem – ljudi se izvinjavaju… što je jači plač, više se izvinjavaju… kad im se plač otme kontroli i prekine rečenicu koja se izgubi pod navalom suza, svi ljudi se osećaju kao da rade nešto nepristojno jer možda uznemiravaju onog preko puta… odrasli ljudi, muškarci i žene podjednako, izvinjavaju se dok se sećaju starih povreda koje su odnekud izronile u njihovoj svesti, jer su mišlju i rečima oživeli onaj trenutak, onu tačku oko koje su nekad davno organizovali svoj život, osećaj u kome su se zamrzli i odlučili, bez da su to znali, da bol postane njihovo srednje slovo a sve okolo, cela njihova biografija, samo muzika u pozadini za blues njihovog života…i ne izvinjavaju se ljudi za mržnju o kojoj pričaju, za osvetu koju kuju, ne izvinjavaju se za psovke, za ljutnju, izvinjavaju se, ali uvek, onda kad zaplaču… jer suze su za samoću, slabost je zabranjena, tuga je potisnuta i ružna za videti… lice koje plače nije fotogenično … trenuci kada iz ljudi provali duboka bol koja svojom radikalnošću, svojom brutalnošću, svojom snagom možda uznemirava ljude okolo nisu za slikanje… gorak plač je kao neki mali incident koji treba da se zataška… mikrohavarija u reaktoru koja ne sme da se dogodi a ako se i dogodi mora da se smesta sanira… obriše maramicom da ne vredja mir sagovornika… plač je previše autentičan, previše iskren, plač je previše sve, a razgovor treba da je doziran… onako, u malim gutljajima, misle ljudi.
Ali – plač je u redu… pravda za plač… jer nikad olakšanje nije nastupilo iz mira, ništa se suštinski lekovito neće izroditi iz akademske, filozofske rasprave o smislu života, ljubavi i slično… nikad… gorak plač je lekovit… on znači da je razgovor pravi … on je čista krv koja napokon poteče iz rane koja je dugo gnojila…
“Suze su ok”, rekao je neko.
Dobro došle, suze… nema potrebe za izvinjavanjem… malo starog dobrog razgovora, onako – čovek na čoveka, nikad nikog nije ubilo.
Naprotiv – oživelo je mnoge.
Običan siv jesenji dan i siva sudbina čoveka preko puta… sa lisicama na nogama i rukama… i maskom, po svim epidemiološkim pravilima… zamolim ga da skine masku da na trenutak vidim celo lice čoveka o kome treba da dam sud i – prepoznam čoveka… da, dešava se to, mali je ovo grad… i to što priča, to zbog čega mu se sudi, nije ono što sam o njemu mogla i da pretpostavim a činjenice su neumoljive i starije od svake pretpostavke makar ona bila i moja… i setih se, stoti put, onog što znam i uvek zaboravim, da ništa ne znamo jedni o drugima… ne poznajemo vrline grešnika, ni grehove pravednika, strahove hrabrih i smelost plašljivih, snagu slabih i moć nemoćnih… samo svrstavamo ljude i dogadjaje u fioke radi lakše orijentacije… pravimo neki red da se lakše snadjemo… instant, jer – takvo je vreme… i čini mi se, ponekad, da poznajući ljude samo poznajemo maske koje nose, baš kao i mi našu, i da se po tim maskama biramo i odbacujemo bez da istinski umemo, bez da istinski želimo da vidimo lice ispod maske… i kako bi, i da li bi dobro bilo da isto tako, kao ja ovom čoveku danas, možemo svakome da kažemo – „ hoćete li, molim vas, da nakratko skinete masku da vam vidim lice“ i da onda, na osnovu toga, biramo ili odbacimo stvarnog čoveka ispod maske koju je izabrao da nosi… da li bi nova saznanja o ljudima koje znamo bila vredna gubitka iluzija ili, možda, pozitivnog čudjenja… da li bi se pokajali, da li bismo predupredili neku nevolju, razočarenje ili je bolje ne znati ni dobro, ni loše, pa dokle traje.
Da li bi, u krajnjoj liniji, moć da vidimo ogoljenog čoveka, moć da pročitamo njegovu zadnju, najskriveniju misao bila monstruozna science fiction mogućnost od koje bi nas trebalo zaštititi… u ime svih odnosa koje imamo i onih koje ćemo tek imati.
Tata, mama, deca i pas, more u pozadini… tata je u kariranoj košulji, mama u haljini sa cvetovima, dečak ima bermude, devojčica repić… ali život ponekad ode u drugom pravcu, ispremešta delove slike i stavi likove u druge ramove… da se pitaju deca i psiholozi slika bi se zamrzla u prvom, onom veselom kadru ali – ponekad nedostaje mama, ponekad nedostaje tata… život, kažu ljudi.
Tata… miriše drugačije, drugačije sedi, priča, drugačije se smeje… od njega dečak uči muške priče i interesovanja, skuplja mušku energiju, raste u svoj pol… uči da rešava probleme, postavlja ciljeve na muški način, uči da bude muškarac … važan je tata.
Mama ima sve te haljine i šminku, i ženske priče… mama ima drugarice… od nje devojčica uči da se kreće, uči žensku energiju, uči da se smeje i da je voljena, uči šta da radi s kosom i kako se koriste sve te šnale, kada se stavlja koja krema… uči bez da uči, prosto gledajući… važna je mama.
I veliki je izazov odrastanje bez jednog roditelja i možda još veći ono bez roditelja svog pola… jer je u spoljnom svetu sve podredjeno polnoj dualnosti i taj krupni feler može da obeleži malu dušu… da dečak odraste konfuzan, nenaučen kako da svoje ranjive delove sastavi na muški način i da devojčica odraste verujući da joj nikakva pomoć nikad neće trebati, da mora sama, mora da je jaka i dovoljna, da nema mesta slabosti… makar je slabost često najveća ženska snaga što je otac neće naučiti… jer to je žensko predanje.
Tatine ćerke, majkini sinovi… tražim pomilovanje za onaj višak grubosti kod takve devojčice, za drčnost svejedno ima li municije za nju ili nema, za pantalone s kojima je srasla, za “prirodni izgled” bez šminke kojoj je mama nije naučila, za to što ne ume da uživa u tome što je žena jer to nije bilo na programu… učilo se preživljavanje na tatin način, u maminom odsustvu, a tata nema neka znanja… i tražim pomilovanje za dečaka zbog mekoće koju je možda od žena upio, od majke i njenih drugarica, za geste nijansu mekše od onih koje je društvo muškarcu namenilo, za drugačiji smeh i hod zbog čega mu se mogu rugati bahati i uplašeniji od njega… za to što nikad neće biti alfa od koga ženi igraju kolena… biće onaj drugi, iz senke… neće voditi na muški način… radiće kako je učio bez da uči, gledajući mamu a mame nemaju neka znanja.
I reći će neko – stereotipi, ali će ti nedostaci uticati na njihove emotivne živote, na ispunjenja u vezama i potrebna je svest o tome i rad na sebi da se preživi i prilagodi u svetu koji je surov i koji kao u pozorištu osvetljava svačiju nesigurnost da se svojom ne bi bavio.
… zato su dragocene deke i ujaci, neki poseban učitelj, dragi muškarci od kojih se uči stav i energija, ono kad muškarac kaže „ovako ćemo to da rešimo“… zato su dragocene tetke i ženske prijateljice… i ona mudra baka koja je u sedamdesetoj mirisala opojno, “imala frizuru” a devojčica je od nje učila bez da uči moć mirisa žene i golog ženskog kolena s njene slike na venčanju.
"Nikad mi nije rekao da sam u nečemu dobra”, “nikad me nije zagrlila”, “nikad me nije pohvalio”… i sva ona takmičenja, i nagrade, i najbolje ocene… nikad, nikad, nikad… pričaju odrasli ljudi sa srcem deteta i sećanjem na detinjstvo… pričaju sa onom istom gladi i potrebom kao pre mnogo godina… i dalje željni da im se prizna vrednost, pokaže ljubav, da ih se podrži, pohvali, pomazi rečima… makar imali svoju decu, makar imali unuke, makar roditelji više ne bili živi, čujem knedlu u njihovom grlu dok priznaju da još uvek traže Sveti Gral, traže ono što nisu dobili i stalno ulažu nov napor… još malo, možda ovaj put, ovaj će moj uspeh sigurno primetiti… i često ne vide realnim očima svoja postignuća već onim starim, roditeljskim koje nisu zaiskrile kad su očekivali… i nadaju se, i lome, i pričaju o tome na terapijama… ne shvataju da im je posao zaludan… da nikad neće dobiti to što žele… nikad… jer oni od kojih to očekuju često nemaju to da im daju ili, prosto, ne žele… na svoj detinjast, egocentričan način neki roditelji drže svoju decu u stalnoj pripravnosti, u produženim naporima, u stalnom iščekivanju da će se dogoditi čudo, da će se oni promeniti, da će progledati… a neće… ne mogu ili ne žele, svejedno je… i to što svojoj deci ne daju ono što je njima tako potrebno održava njihovu jadnu prednost kao igra na domaćem terenu… na njihovom terenu, po njihovim pravilima.
Čekati da ljudi urade ono što nikada nisu, da kažu ono što nikad nisu, da budu ono što nisu je tužan posao… mučan i besmislen dok prolazi život… jer tigar nije žirafa i nikad to neće biti ma kako njegova deca žarko želela da on promeni šare i visinu… i perspektivu gledanja na stvari.
Nikad. Treba to prihvatiti, otpustiti, zaboraviti i u miru, bez te gladi, živeti svoj život.
© 2021 Tanjin Blog