Uvek imamo mogućnost izbora – da budemo autentični, onakvi kakvi jesmo ili da, koristeći pronicljivost i svoju socijalnu inteligenciju, prepoznamo šta treba čoveku preko puta nas (a šta nama od njega) i da mu to damo… i tako svakom koga sretnemo budemo ogledalo pa reflektujemo obožavanje, poštovanje, zaljubljenost, slaganje, štagod […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
ne zavidite onima kojima su otišli oni što su otišli od vas
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
o povratku u roditeljsku kuću nakon neuspeha
tanjinblog.com tanjinblog.com
14,030
TanjinBlog
"Control freak people”… ljudi koji koji imaju tendenciju da kontrolišu… svoj život, vaš život, okolnosti, kretanje asteroida… odgovorni, uporni, efikasni ali, teški, naporni… ranjivi ispod fasade… plaše se neobaveštenosti koja bi mogla biti kobna i zato stalno povećavaju preciznost svojih planova i predvidjanja što je nemoguća misija… a, trebalo bi da se opuste i, bar delom, prepuste i poveruju da će se eventualni propušteni detalji nekako složiti u celinu… ali, “poveruju” je ključna reč, password koji nedostaje i kojeg su davno izgubili… ljudi koji kontrolišu prošli su kao deca ili, možda, u neko kasnije vreme, neke periode u životu koje nisu mogli da kontrolišu, a koji nisu bili nimalo prijatni… neko vreme bili su žrtve okolnosti koje su bile nepredvidive, van njihove kontrole, kada su se stvari oko njih dešavale stihijski a oni bili nemoćni jer su biki deca ili odrasli ljudi zarobljeni, ili sa osećajem da su zarobljeni što je u psihološkoj realnosti isto, u nekoj situaciji gde su morali da podnose nečije neočekivano, nepredvidivo, iracionalno ponašanje… pijanog oca, bipolarnu ili samo nezrelu majku, supruga zlostavljača… i u jednom trenutku oni su kao “modus vivendi” svog života, nesvesni te odluke, duboko u sebi odlučili da će ubuduće sve pripremiti, na sve računati, sve predvideti i isplanirati, da nikad neće biti ovako uplašeni, ovako nemoćni, u strahu, u očekivanju nesreće… da će se samo na sebe osloniti… a, život kao život… nikako da ga osedlaju i pripitome, stalno neko kamenje na putu, nepredvidjene okolnosti… savršen plan kao nemoguća misija.
I nije rešenje tamo gde ga kontrolori traže, dugo i na isti način… ne postoji savršen plan… to najbolje znaju oni što su ga imali pa završili iza rešetaka… rešenje nije u planu nego u veri… u sebe, u boga, kosmos, kako ko voli, ali u veri… u svesti o tome da je neko ružno vreme prošlo i da su svi slabi planovi u medjuvremenu uspešno doterivani na licu mesta, da su pukotine, koje su se bezobrazno pojavljale, sanirane i da je svaka akcija privedena kraju… vera je mistična reč koju su kontrolori izgubili možda pre nego su je i dobili… vera u bilo šta, ali vera.
Milost za sve control freakove… ne ljutite se na njih… mučeni su oni… zagrlite svog control freaka ili sebe ako ste control freak i ponavljajte mu da ga mnogo volite i da će sve biti dobro… to mu je nekad davno bilo potrebno, a nije dobio zato sad traži, meri, oduzima… rekli bi ljudi “petlja” kad neko nešto stalno krpi, sastavlja, pokušava.
Ako imate utisak da ljudi, ma šta vi činili za njih, nisu zadovoljni, ako stalno dižu lestvicu onoga što očekuju da vi za njih treba da uradite, ako manipulišu vama prebacujući vam da ne činite dovoljno – rešenje nije da činite još više nego da postavite granicu, prestanete da se trudite i počnite da činite manje… tek u poredjenju onog šta su dobijali pre sa onim što dobijaju sada mogu da prepoznaju da je nečega nekad bilo više i da ga je, možda, i bilo dovoljno.
“Zapni jače, potrudi se, nije dovoljno” je jedna od omiljenih društvenih igara ljudi čije se davanje nikad ne stavlja na procenu iz prostog razloga što oni non stop procenjuju vaše tako da vaše potrebe nikada ne dolaze na red.
Kad krenu da ulaze u vaše – ne povlačite se… stavite kamen i obuzdajte svoju naučenu potrebu da idete korak unazad radi mira u kući, u odnosu, životu.
Ponekad se ljudi umiruju tek onda kad prestanete da ih umirujete.
Uvek imamo mogućnost izbora – da budemo autentični, onakvi kakvi jesmo ili da, koristeći pronicljivost i svoju socijalnu inteligenciju, prepoznamo šta treba čoveku preko puta nas (a šta nama od njega) i da mu to damo… i tako svakom koga sretnemo budemo ogledalo pa reflektujemo obožavanje, poštovanje, zaljubljenost, slaganje, štagod mislimo da bi nam otvorilo vrata od tog čoveka… možemo da mudro definišemo njegovu temu, ono čega je izvorno žedan i time ga napojimo, zadobijemo njegovo poverenje a potom dobijemo ono što nama od njega treba… jer ljude je lako manipulisati iz prostog razloga što niko ne sumnja u sopstvenu pamet i gladno otvara usta pred onim čega je gladan delom zbog gladi, delom zbog malog ljudskog uverenja da to što želi on i zaslužuje.
Uvek imamo mogućnost izbora – da budemo to što smo čime će sve što nije pored nas zbog onog što mi jesmo otpasti, a biće to veliki broj ili da, ako imamo cilj, idemo do njega dajući svakom šta mu treba, pretvarajući se da smo neko drugi, igrajući predstavu za tog jednog u publici, pa sledećeg, pa onog posle njega… jedan na jedan, svaki put… do vrha.
I svako će, bez da je svestan te odluke, tu odluku, negde, donosti na dnevnom nivou i biti svoj, u malom ali dobrom društvu, ili tudj, u velikom, dok potpuno ne zaboravi ko je bio i udje u lik koji će igrati i posle predstave… kad ode kući.
Uvek imamo izbor i svako će izabrati ono što mu je bliže.
Neka ćemo vrata sigurno morati da zatvorimo.
Lakmus papir je u hemiji poznat kao papir koji se različito boji u zavisnosti od toga da li je u kontaktu sa bazom ili kiselinom… postoje lakmus papir ljudi… po tome kako se ponašaju s nekim, da li su srdačni ili odbojni, ljubazni ili neprijatni možete nepogrešivo prepoznati trenutni status tog čoveka u nekoj društvenoj grupi: da li je u usponu, na zenitu ili silazi… to su nepogrešivi detektori tačaka moći… opasni, prevrtljivi, licemerni igrači … prvi koji nepogrešivo nanjuše uspeh, ali i krv… opasniji od onih koje ocenjuju najvišom lekcijom na skali moći jer moćni dodju i prodju a ovi lakmus papiri traju… sitni ljudi čija se forma i granice oblikuju od slučaja do slučaja, više puta dnevno, sa svakim čovekom ponaosob… obavešteniji nego “Službeni glasnik” jer znaju pre njega sve o svakom… znaju skrivene stvari i “gde djavo spava” jer ih to zanima kao što neke druge zanimaju vesti… ne dajte na sebe s njima… ako ne ustuknete pred njihovim ispitivačkim pogledom pomisliće da postoji nešto što o vama ne znaju, neka super moć za koji nisu čuli, a to će vama uštedeti neprijatnost njihovog lošeg postupanja s vama… ljudi su, ma koliko sebi laskali jer su puška i nož kod njih, životinje, koje se kao i sve druge, dele na lovinu i predatore… ovi ljudi to najbolje znaju i na tome grade svoje odnose… ako niste predator lako mogu da pomisle da ste lovina i zato povremeno sa njima morate izgledati kao predator… da vam ne bi svojim igrama smetali dok na miru ispijate kafu i živite svoj život kako želite… bez da ste lovac, bez da ste plen.
Vrtoglavica… jedan od najneprijatnijih telesnih doživljaja koji možemo da iskusimo… onaj trenutak kad nam se trotoar po kome hodamo nadje iznad glave i kad moramo da se uhvatimo za stub, drvo, auto, zgradu… kad lekari kažu “nema razloga za brigu, vrtoglavice su banalne”, ali onaj koji je duže vreme imao vrtoglavice zna koliko to stanje invalidizira, koliko je nemoćan, koliko je zavisan… one često idu pod ruku sa paničnim napadima jer kako se ne uspaničiti kad tlo pod nogama nije sigurno… gubitak podloge je bezuslovna draž koja nužno izaziva strah… to je bazični, biološki strah.
Vrtoglavice, kada za njih nema prepoznatih razloga u vidu neurološke bolesti, neretko dolaze u trenucima “promene kursa”… kad i u životu, kao u vrtoglavici, izgubimo tlo pod nogama… kad nemamo za šta da se uhvatimo… kad neki dotadašnji način života mora da umre… kad ono kako živimo više ne radi i kad je potrebno ozbiljno prestrojavanje… kad je neka naša uloga iscrpena… kada treba da pustimo to što smo bili i postanemo nešto što moramo… kada je sa nečim gotovo… kad moramo da se pozdravimo sa načinom na koji smo funkcionisali, sa sobom kakvi smo bili… kad stari obrasci više ne mogu da traju.
Najlakše je ići utabanom stazom… teško je prtiti put kroz sneg i niko to neće svojom voljom… ali, dodju trenuci kada nas život natera da skrenemo sa puta kojim smo išli… i nije to nužno loše, ali je teško jer je promena, ozbiljna promena kad deo nas, sadržan u vrtoglavici, prepozna da smo izbačeni iz ravnoteže, da moramo promeniti stil života, način mišljenja, prioritete, da moramo, kao zmija, presvući košuljicu… vrtoglavice su onaj period dok ne dobijemo novu… možda se moramo razvesti, ili pustiti sina da se oženi, ili prihvatiti smrt roditelja, možda napustiti grad… nešto moramo pustiti i prihvatiti prolaznost jer život se nastavlja… i biće još ljudi, i partnera, i deca prirodno odlaze, i vreme nam uzima roditelje, i s majkom se u četrdesetoj već davno trebalo pozdraviti i napustiti roditeljski dom… ali na trenutak – tlo se zatalasa… i to će proći… kad promena poteče krvotokom i dignemo pogled sa zemlje, sa starih puteva kojim hodamo i kad novo ja koje moramo da postanemo nadjača staro ja koje smo bili.
Onda će tlo prestati da se ljulja i krenućemo u život koji ne bismo birali, iz onog koji svojevoljno ne bi napustili… u promenu koju nikad ne bi izabrali ali smo nešto prerasli… promena je izabrala nas.
Dobra je vrtoglavica… boli kao bolovi rasta kod dece, ali ona pre nas zna da je nešto gotovo I da moramo dalje na drugi način.
Drugačiji.
Ima tako ljudi u našem životu kojima treba biti zahvalan ako nas napuste i odu … jer otišli su da negde drugde varaju i lažu, opijaju se, povredjuju… i ako su išta od toga radili nama – radiće i onome kome su otišli … treba se toga setiti i ne patiti za njiima… njihovim ste gubitkom na dobitku… učinili su vam uslugu ako su vas ostavili jer su sa sobom odneli sve što je vama sa njima zagorčavalo život… ne idealizujte ih samo zato jer vam nedostaju… ne zavidite onima kojima su otišli… isti će biti kao i sa vama… ne pravite u svom umu heroje od kukavica, ni dijamant od kamička… ljudi se teško il nikako menjaju… ljubomorni će ljubomorom mučiti i one posle vas, siledzije će ih tući, neverni varati , a pijane će ih čekati neke druge žene ako su i vama pijani dolazili.
Umesto da sažaljevate sebe setite se kako vam je sa njima bilo i prepoznajte svoj dobitak u gubitku.
Zašto su neki ljudi u lošim vezama… nije u pitanju uvek samo njihova neuroza, potreba da budu u lošoj vezi iz nekog razloga lične nesrećne dinamike koja ih tera na to… ponekad je razlog klasičan zakon ponude i potražnje i oni nisu pretpostavili lošeg dobrom već su prosto birali izmedju nekakve veze i nikakve… jer, pošteno, kvalitetni, dobri ljudi oba pola su u manjku… ljudi sposobni da zdravo vole, jednostavno, nedostaju a svima je potrebno da čekiraju svoje emocionalno polje, da imaju ili “kao da” imaju nekog i onda uzimaju ono što je dostupno… a nesreću ne prave samo dvoje loših, nesreću pravi i dobar čovek zaglavljen sa nekim ispod svoje lige koga onda čuva, leči, pomaže, trpi i ne uvek zato jer je nesrećno satkan i nesposoban za bolje… ne… nego jer je, prosto, u jednom trenutku slabosti mučen samoćom spustio gard, zatvorio oči pred nečim što je odmah video ali nije želeo jer mu je trebao neko kao i svakom živom a onda pre nego je shvatio šta se dogadja bio povučen u vir… jer nesrećne veze često nastaju iz promašaja vidjenog na prvi pogled i proklete zablude da ćemo nekog promeniti, da može i gore, da nisu ni drugi bolji i da, ako je već svima loše i svi imaju probleme, hajde da i mi imamo problem ali u paru a ne sami… a ljubav je, kako neko reče, „laka i donosi radost“ ili nije ljubav.
Ljudi znaju kad su vas povredili i ako nastavljaju da to čine nakon što ste im više puta skrenuli pažnju onda je to, da prelaze vaše granice, njihov izbor i osećaj da to mogu nekažnjeno da rade, a ne njihova neukost i neshvatanje da vam nešto smeta… ljudi ne čuju reči koliko čuju ponašanje… sledeći put kad vas povrede na isti način isti ljudi okrenite se na peti i odite odatle… učinite neočekivano, presecite niz… nemojte stoti put objašnjavati ako ćete stoprvi put preći preko nečega… nema tu dostojanstva… a nema ni željene promene… recite jednom, recite još jednom i ako vas ne čuju znajte da im se može, da ste im dali to pravo ali da im ga možete i oduzeti… ne svadjajte se s nekim što stalno kasni – zakasnite vi ili prosto odite… ne objašnjavajte ljubomornom da ste lojalni… to se ne može materijalizovati u metrima, kilogramima i ponuditi na merenje – recite svoje i jasno kažite da prestane jer to ne volite… mnogi ljudi će posle takve intervencije nestati i to je vid prirodne slekcije u socijalnim odnosima… oni drugi će korigovati ponašanje ako im je stalo… ne plašite se da ih proverite… ili se, bar, ponašajte kao da se ne plašite dok vi i ona druga strana ne poverujete u to da vas nije strah provere… jer ljudi nisu ni dobri ni loši… oni su kao i vi – onakvi kakvi im se dozvoli da budu.
Jedna od najgorih stvari koje detetu, sada odraslom, poniklom iz toksične porodice, od roditelja koji su odbacujući, nezadovoljni, nepodržavajući može da se desi, a dešava se često, je ona kada se, programirano na neuspeh, naučeno da nije dobro, da nije vredno ljubavi, da od njega nikad ništa dobro biti neće i naravno, nasukano u životu na neku stenu u vidu razvoda, poslovnog debakla ili čega god, vrati u roditeljsku kuću… na fabričko podešavanje koje ni u startu nije bilo dobro… i kada nakon celog kruga koji je u životu napravilo dodje u nesretni početni položaj gde će mu ti isti roditelji, sada sa još većim pravom, nastaviti da govore da su bili u pravu jer im je ono (on, ona) sada, svojim neuspehom, dalo potvrdu njihovog nesrećnog proročanstva… treba videti taj očaj i bespomoćnost tih ljudi kada dodju na razgovor… a savet je jedan jedini i nema druge opcije – odatle moraju van… nema povratka na mesto odakle su krenuli… ako moraju neka budu tu minimalno vreme potrebno da udahnu vazduh pre nego ponovo zarone u stvaran svet, ali kao odrasli ljudi ne kao deca iz roditeljskog doma… ako nekad nije valjalo sada će još manje… i neka ih ne zavedu krov nad glavom i parče hleba jer skupo će to platiti… napolju je teško ali je samostalnost prvi uslov koji su sebi dužni … jedini put kojim moraju da idu… niko im na njemu ne garantuje uspeh… oni u sebi nose potencijal da se nasuku ponovo, ali ako ostanu – neuspeh im je zagarantovan… osudiće sebe na pasivno životarenje uz mnogo zle krvi… tužan suživot u dva dela stana gde im nikada neće priznati pravo da budu odrasli, gde dozvolu da budu uspešni već jednom nisu dobili i gde će jedni u drugima, na dnevno svetlo, s protokom vremena, izvesti najgora čudovišta.
Mora se vani. Nema tu sreće.
Ako se sa ženom svadjate, ako vam ništa kod nje ne valja, ako vas je opet i ponovo naljutila, ako je, možda, tučete… to je perfektan način da izbegnete intimnost sa njom… intimnost koju ne želite jer: imate drugu ženu, ili problem sa potencijom ili, možda, problem sa tim da žene nisu vaš primarni objekt ljubavi jer, svesni toga ili ne, volite muškarce… i kako da ona i pomisli da postoji mogućnost da se voli sa vama ako ste ljuti, ako je ona nemoguća, ako vam ništa što kaže ili uradi nije dobro… stalna ljutina i nezadovoljstvo njome su upravo savršen način da se izbegne fizička bliskost za koju niste sposobni iz bilo kog od ovih razloga… i da to što je ona “loša žena” kod koje vam ništa nije potaman bude način da maskirate vaš osnovni problem.
Vaša žena je mnogo više od mašine za sudove, kuvarice, vaspitačice vaše dece, čistačice vašeg zajedničkog, a ne njenog samo, doma… vaša žena je osoba u koju ste se jednom zaljubili i iz nekog razloga izabrali nju… setite se povremeno tog razloga. Valjaće oboma.
© 2022 Tanjin Blog