Sedi, tako, preko puta mene uspešan, prodoran, poslovan čovek i priča mi svoju priču… o mukotrpnom radu, probijanju, odrastanju u nemaštini i o tome kako je samo zahvaljujući svojoj pameti, borbi i upornosti, svojoj sposobnosti da se dočeka na noge uvek kada pada s visine uspeo da se izbori za sve što u životu ima i što nije malo… jer morao je sam… nije imao ledja, ni rezervni plan, nije imao luksuz da promaši, nije smeo da pomisli da baci peškir u ring i preda meč… pošteno, nije imao ni trenera, mudrog učitelja koji bi taj peškir bacio za njega pa mu očitao bukvicu, muški kako to radi muškarac s muškarcem u muškoj priči… njegov je, nazovi, trener bio više zagledan u flašu nego u ring gde se sin bori, a majka ko majka, ovde na Balkanu, čuvala je brak, nadajući se da tako čuva i sina… i priča, dalje, kako je sve, baš sve činio za svog sina jedinca, kako se trudio da se on nikada ne muči jer ne mora, da on uvek ima sve pre nego poželi… i nema, zaista, ništa prirodnije na svetu od toga da zaštitimo svoje čedo od sveg zla na svetu, naročito onog kome smo lično videli ružno lice… nema ništa prirodnije i ništa pogrešnije, nažalost… jer želje koje su se ispunile pre nego ih poželimo nisu naše nego želje kojih se neko seća u naše ime… i njegov je sin njegova slika u negativu: momak bez harizme, bezbojan i prazan, balon koji je davno otac naduvao i koji polako ostaje bez helijuma… i “kako on da bude takav, moje dete” pita me čovek peglajući još jednu sinovljevu glupost jer jedino u čemu se sin ističe to je da krši zakon, uzima supstance, pravi probleme u satima kad pošten svet spava… “zašto”, pita otac a ne vidi da su na drugoj zemlji rasli on i sin… otac je golet pošumljavao a sin je drva sekao iz obesti, bez da zna šta znači saditi drvo (“ko nije drvo razumeo prvo pa sadio taj ništa nije uradio”) a uspeh se ne prenosi pupčanom vrpcom… naprotiv, ponekad je potrebno prenebegnuti roditeljski uspeh da bi postigao svoj… trebalo je davati dozirano kroz učenje i zajednički rad, pokazati, naučiti mladunče da lovi kao što životinje rade jer cenićemo i čuvaćemo samo ono što sami napravimo…i uspeh se pravi “od kilo mesa” kao kad podižemo dete… i niko to nije bolje rekao od onog, meni najdražeg, vojvodjanskog pesnika:
“Ispustio sam te iz ruku, sve tvoje slabe moljakanjem sam rešio, večito sam se svadjao i kad te drugi istuku, bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio”.