Ništa nije lično… i ljudi koji nas u nekom trenutku povrede ili se sa nepoštovanjem ponesu prema nama, možda imaju loš dan, možda imaju loš život, neki trenutni gorući problem ili su, jednostavno, takav karakter… češće neprijatni nego ljubaznii i osmeh im je skup… ili ga imaju malo na zalihama pa ga troše s merom i selektivno… vrlo je moguće da nisu mrgodni zbog nas, da gledaju kroz nas prateći neke svoje unutrašnje tokove i monologe… jer ljudi su takvi, misle na sebe a ne na nas.
Ali, ako postoji jedna kritična masa lošeg ophodjenja prema nama, i ako prepoznamo trenutak u kome je lose ponašanje prema nama, od strane nekog čoveka ili većine ljudi, doživelo kvantitativni skok u kvalitet i postalo, generalno, način na koji reaguju na nas, možda bi trebalo poraditi na svom samopoštovanju i započeti veliko spremanje… svog unutrašnjeg sveta, odnosa prema sebi, načina na koji tretiramo sebe i okolinu… možda treba postaviti neke granice, zaustaviti takav trend, zaigrati, konačno, u svom timu i obaviti vrlo iskren razgovor sa sobom o tome: koliko volimo sebe, da li smo tolerantni ili previse popustljivi, ko nas je i kada naučio da smo gori od drugih i da ne zaslužujemo poštovanje…. jer ljude treba tretirati na način na koji oni tretiraju nas, s poštovanjem ili ignorisanjem i samo je to zrelost… ne govorim ovde o hrišćanstvu…. ne treba uvek ljubavlju, i ne uvek ljubaznošću koja čini da se osetimo vrlo ružno ako je preko puta nas zamrzivač ili onaj “dementor” iz romana o Hari Poteru posle koga čovek ostaje smrznut i zaledjen za svaku buduću radost jer susret s njim ubije svaku sreću u čoveku… jer normalno je samo poštovanje za poštovanje, ljubav za ljubav i ignorsanje za ignorisanje.
I svejedno je u kom pravcu odgovaramo drugačije… jer isti problem imamo, i ako neprestano pokušavamo da otopimo nečije hladno srce i “možda bar ovaj put” izvučemo neki skup, “brendiran”, osmeh, i ako se loše odnosimo prema ljubaznim i nama naklonjenim ljudima… i oba puta se taj problem može prevesti u iskaz tipa “neću da budem član kluba koji mene hoće za člana” a to je nešto što zahteva nužan, hitan, neodložan i vrlo iskren razgovor sa sobom pre nego se stvari otmu kontroli i ceo naš život, naši odnosi, naši brakovi, prijateljstva postanu ogledalo koje brutalno reflektuje šta misilimo o sebi i nadjemo se u  neprijateljskom svetu u kome nas ne vole, ružno se prema nama ponašaju, nestrpljivi su i grubi…
… jer možda je krenulo od nas.