Ljudi često duboko pate jer nekome više nisu lepi, jer ih je neko potrošio, odbacio.

Opasno je davati bilo kome apsolutnu moć da proceni koliko smo lepi, dobri, pametni. Ko je taj ko je vrhunski arbitar za lepotu, znanje, dobrotu? Postoji li takav ekspert za sve to, je l ima on neki dokaz o tome? Kako biti siguran da je dobronameran, da će nam reći istinu, da nas neće povrediti  jer mu je loš dan, jer mu je loš život? Ljudi provedu  živote  po ordinacijama psihologa ubedjeni da su loši, glupi, da od njih nikad ništa neće postati pa ako i prekrše takvo uputsvo, ako im se i  „omakne“ i uspeju, onda često  nekim neočekivanim, gotovo  prisilnim gestom, nekom bezumnom akcijom koja začudi i njih i okolinu, urade nešto što ih baci na dno jer nemaju dozvolu da uspeju. Kako  će čovek  znati da je dobar ali da njegova  majka nije bila dobro  pa ga je proklela  ne dajući mu dozvolu da bude srećan (zato što  je i sama nije imala  pa ne veruje da išta njeno može biti  dobro) ? Kako će devojka nastaviti život kad je mladić kome je dala moć da proceni  da li je lepa i poželjna ostavi?  Kako,  kad je njegovo mišljenje za nju presuda?

Nikome ne treba dati  moć da  njegova ocena bude naša samoprocena. Uspešne od neuspešnih deli samo sigurnost i vera u svoje sposobnosti, realna ili ne- sasvim je svejedno. To što mislimo o sebi odrediće naš put. Zato, svakoga treba čuti, a  samo ponekom verovati, ali on to mora da zasluži u našem  srcu i to  ne samo time što nam je roditelj, partner, mentor.

Moramo biti na svojoj strani  u bitkama koje bijemo. To je jedini način da ih dobijemo.