Postoji u psihoterapijskom procesu pojava da se pacijent zaljubljuje u svog terapeuta… da dolazeći mesecima, neretko i godinama kod njega, počinje da gaji romantična osećanja prema njemu koja ne bi trebalo da postoje i koja ometaju terapijski proces jer on, u svesti i doživljaju pacijenta, prestaje da bude lečenje, postaje zavodjenje, zaljubljenost, maštanje, zamena za realni ljubavni odnos koji mu nedostaje. I dok će terapeuti analitičke orijentacije govoriti o tome kao ponavljanju prvih emotivnih odnosa, misleći na one iz detinjstva, sa roditeljima, meni se čini da se tu, pored toga što je sigurno istina koju ne mogu da osporim jer je u rangu nauke, radi o još jednoj stvari… koja nije naučna… i nije teorijska… i tako je ljudska i laka za shvatiti.

Često su ljubavni odnosi koje gradimo bazirani na privlačnosti… stupamo u odnose vodjeni žudnjom tela, zamkom naše biološke prirode, počinjemo ljubav od seksualnosti nadajući se da će bliskost duše normalno slediti, da ćemo sa nekim osetiti povezanost, privrženost, da ćemo sa nekim moći da o svemu razgovaramo… jer nam je lep, jer nam je privlačan, zanosno se kreće, prelepo se smeje, zaljubljeni smo i mislimo da volimo, da je to ljubav… onda upoznajemo čoveka, pa otkrivamo njegovu prirodu, narav, navike, način na koji vidi svet i odnose, način na koji reaguje…  i pale se u našem umu crvene lampice i mi ih gasimo ili prekrivamo tamnim tkaninama da se ne vide jer smo zaljubljeni i navučeni na pesmu naših hormona i želju da volimo i budemo voljeni… mislimo da će slaganje i bliskost doći same po sebi… a neće… i onda se nadjemo emocionalno gladni i nenamireni u fizičkom odnosu koji, ako je samo fizički, ima svoj rok trajanja, dok ne nastupi psihološki mehanizam habituacije u kojem „draž koja je nekada izazivala bezuslovni odgovor prestaje da ima taj potencijal“ i mi se nadjemo u osećanju emotivne gladi gde nam treba bliskost, poverenje, toplina, osećaj sigurnosti koji nam, u terapiji, daje naš terapeut koji „nas zna u dušu“,  jer ljudi se samo dušom istinski vezuju na duže staze… ili, pak, neki, u početku bezazleni flert preko društvenih mreža, zamenimo za ljubav… a nerealna je i ljubav sa terapeutom, on samo radi svoj posao, i ljubav sa neznancem jer on je samo beo papir na koji pišemo svoje želje (kao pismo deda mrazu), a on nam odgovara iz svoje samoće, patologije ili loših namera.

Zato, ljubav ne treba početi seksualnošću, jer taj naš deo nije baš mnogo selektivan, nego prvo treba upoznati nekog i videti možemo li sa tom osobom da budemo duže od 11 minuta, koliko traje prosečan seksualni odnos (kako to kaže Paulo Koeljo u svom istoimenom romanu).
U redu je, sasvim, ako  želimo da budemo fizički intimni bez intimnosti duše… sasvim je u redu, to može biti način življenja na koji imamo pravo i naš izbor… možda medjuizbor dok sazrevamo ili onaj gde odlučimo da stanemo i tako živimo ceo svoj vek… i to je u redu… ali, ukolko imamo veće ambicije i treba nam više, onda treba krenuti polako, upoznavajući čoveka… videvši – možemo li sa njim da pričamo, može li on da nas voli kako nama treba… a ne da posle uzalud razvlačimo nerastezivo do mere koju smo zamislili i da tražimo nešto što čovek nema da nam da čak i da hoće.