Priča mi, skoro, jedna devojka o mladiću s kojim je bila u vezi nekoliko meseci… veza, onako, filovana njegovom ljubomorom, šamarima, lažima… i dok mi tako opisuje partnera koga nikom ne bih poželela dolazimo do onog zbog čega je, zapravo, došla, a to je njena, kako kaže, depresija, jer je našla njegove prepiske s drugim curama i jer ju je, na kraju, ostavio i otišao jednoj od njih… i ona plače, nesrećna… i pitala bih je, da je probudim iz bajke koja to nije, za čim plače i šta joj, tačno, fali… ono kad je tuče ili ono kad joj traži da slika pijacu ako mu kaže da je na pijaci… i pitala bih je da li očekuje da će drugoj devojci biti bolji i da se emocionalno nestabilni poremećaj ličnosti leči novom vezom bez da se u nju unese takav isti čovek koji je iz prethodne izašao… i kako i zašto idealizuje lošeg samo zato što je otišao kad je, već, bio prisutan na ružan način… i na čemu, na kome zavidi svojoj suparnici koju čekaju isti takvi karnevali i pozorišta… ako je ljubav podržati, ceniti, voleti, verovati za čim to ona žali plačući za ljubavlju koja to nije bila… i nisu li mnoge naše nesretne ljubavi samo potreba da budemo nečiji začinjene igrom ega ako nas on neće… ako nam pokaže da nismo lepi, da ne vredimo, da su drugi bolji, da nismo nešto dovoljno… zašto nam treba nečija četkica da nas oboji vedrim bojama, da nas istakne na sivoj podlozi… kojim to umetnicima bez talenta dajemo, blanko, toliku moć… zašto?