ko će pobediti

Strašno je bolno i strašno oslobadjajuće, kako odlučite da vidite, da mnogo toga zavisi od nas… ima i parče sreće ali to je kao novčic u kolaču – možda ga dobijete a možda ne… niko neće doći da nas spasi i niko nas neće osloboditi… ako čekamo čudo… čuda se ne čekaju – čeka se autobus jer on vrlo izvesno dolazi… čudo se možda desi a možda i ne… i nikad se ne desi kad se očekuje jer onda to nije čudo, ne možete se na njega osloniti ali mu možete krenuti u susret…

I neće pobediti ni najjači, ni najlepši, ni najpametniji… pobediće onaj koji pobedi sebe jer nemamo ljućih protivnika od sabotera u sopstvenim redovima, od svojih slabosti, sumnje, nesigurnosti… pobediće onaj koji utiša svoj strah, izadje iz zone komfora i “zagrize metak”, onaj koji sedne kad bi ležao i koji hoda kad bi sedeo, koji mora da može i koji samo doživi ono što preživi… pobediće nevidljivi borci što ustanu i onog jutra kad to izgleda nemoguće i umešaju se medju ljude sa svemirom u glavi i trajnom promenom u očima… pobediće oni koji su rešili da poraz dožive kao lekciju a neprijatelje kao učitelje koji ih nauče šta ne treba, kako ne treba, koga ne treba i da to prepoznaju sledeći put… pobediće onaj koji veruje, koji hoće, koji želi da pobedi i koji je shvatio da je život borba, neravna linija sa vrhovima i poniranjima, da je svako stanje i svaka muka samo trenutak, samo neko sada koje će proći.
Pobediće onaj koji je shvatio da je” hrabrost jedina opcija kad nema drugog rešenja” i koji je samo, jednostavno, prosto odlučio da živi a ne životari, koji je rešio da ne mrljavi nego pošteno, najbolje što može igra do kraja jer , naposletku – o njemu se radi..