Tanjin Blog

Tatjana Milenković

Depresija je, izmedju ostalog, pojačavanje granica prema spolja… zatvaranje, prvo, u svoj unutrašnji svet, potom u sobu, kuću… ostaje čovek sam sa svojim mislima koje se neprestano pretaču jedna u drugu, na loš način… tu nema ničeg novog, vrte se stara sećanja, dogadjaji, poznata lica, “dnevnik uvreda” koje su naneli […]

Pričala mi je jednom jedna devojka da joj mladić traži da mu, kad nije s njim, šalje sliku okruženja gde se trenutno nalazi da on vidi s kim je, koga tu ima, laže li ga nešto… kaže, mnogo je voli i lud je od ljubomore… kao profesionalac ne vrednujem pozitivno […]

Pre više godina sam razgovarala u zatvoru sa čovekom koji je ubio ženu iz patološke ljubomore… ženu za koju mu je pijana bratija u kafani, skup istih takvih luzera kakav je i sam bio, iz dana u dan, iz noći u noć, govorila da mu je rodila tudje dete… prljavi, […]

Bilo da plaču pred prijateljem, strancem ili profesionalnim pomagačem – ljudi se izvinjavaju… što je jači plač, više se izvinjavaju… kad im se plač otme kontroli i prekine rečenicu koja se izgubi pod navalom suza, svi ljudi se osećaju kao da rade nešto nepristojno jer možda uznemiravaju onog preko puta… […]

Običan siv jesenji dan i siva sudbina čoveka preko puta… sa lisicama na nogama i rukama… i maskom, po svim epidemiološkim pravilima… zamolim ga da skine masku da na trenutak vidim celo lice čoveka o kome treba da dam sud i – prepoznam čoveka… da, dešava se to, mali je […]

Tata, mama, deca i pas, more u pozadini… tata je u kariranoj košulji, mama u haljini sa cvetovima, dečak ima bermude, devojčica repić… ali život ponekad ode u drugom pravcu, ispremešta delove slike i stavi likove u druge ramove… da se pitaju deca i psiholozi slika bi se zamrzla u […]

“Nikad mi nije rekao da sam u nečemu dobra”, “nikad me nije zagrlila”, “nikad me nije pohvalio”… i sva ona takmičenja, i nagrade, i najbolje ocene… nikad, nikad, nikad… pričaju odrasli ljudi sa srcem deteta i sećanjem na detinjstvo… pričaju sa onom istom gladi i potrebom kao pre mnogo godina… […]

„Voleo sam jednom jednu devojku ali nisam nju oženio… znate zašto – previše sam je voleo… dok sam bio sa njom nisam mogao ništa drugo da radim – samo sam mogao nju da volim… to je kao bolest… nisam čitao, nisam učio, studirao sam u to vreme, nisam gledao televizor, […]

Kad s ljubavlju nekoga odgajamo, kada ponosnim pogledom pratimo njegovo kretanje, udaljavanje i  vraćanje, istraživanje okoline, bilo to dete ili, čak, kućni ljubimac,  to njegovom držanju daje jednu vrstu slobode, nesputanosti, mekoće kontakta, sigurnosti u nastupu, načinu na koji prilazi drugima, jednu, gotovo, drsku crtu i samosvest voljenih… oni znaju […]

Poznajem dobro tu vrstu udovica ponovo rođenih nakon njegove smrti – one koje su ćutale sve vreme, trpele u tišini jednog čoveka za ceo život: njegove žene, grubosti, pijanstva… poznajem ih … one koje nisu imale izbora, ćerke rodjene da nose ženski krst, da se udaju i odu bez prava […]

Older posts

© 2021 Tanjin Blog