Osnovno što treba da naučimo našu decu je zdrava ljubav prema sebi… da znaju i osećaju da su dobra, pametna, dragocena jer kad ih to naučimo i oni to poveruju svakim svojim atomom sve će loše stvari prirodno otpadati s njih… kao kiša s kabanice… i neće ih privlačiti loši ljudi, loše supstance i loše okolnosti jer će u sebi nositi svetlo kao vrhovni kriterijum… osvetljeno tim svetlosnim snopom sve što se sa njima ružno ophodi biće doživljeno kao loše i nezanimljivo… neprijatne će odnose lako prekidati, neće ih ni započinjati… deca odgajana sa uverenjem da su loša prirodno biraju tamu i mulj kao prirodno stanište… nepogrešivo biraju sve što ne valja za šta čvrsto veruju da im pripada jer su tako navikli, a navika je druga priroda… ne moramo decu učiti da su savršeni, jer nisu, niko nije, već da prihvate svoju nesavršenost da bi svojim prihvatanjem zarazili one oko sebe da je prihvate i oni… ordinacije su pune predobrih, prelepih, uspešnih ljudi kojima samo to prvo roditeljsko prihvatanje toliko nedostaje da nikada nisu zavoleli sebe… a život nije bajka u kojoj pobedjuje najbolji već onaj koji se tako oseća i tom osećanju podredjuje sve svoje izbore, tu energiju “bogom danog” unosi u svaku prostoriju, u svaki odnos i to uvek prelepo radi i daje divne efekte … oni koji se neće složiti sa takvom njegovom slikom o sebi nestaće iz njegovog života a ovi koji ostanu, ti najbliži njemu, misliće o njemu dobro ma kakav on bio, biće mu dobri, a oni će biti njegov svet, njegova realnost, njegovo ogledalo koje će nastaviti da mu reflektuje staru poznatu sliku da je dobar, dragocen, lep i poseban takav kakav jeste.
Ostavite odgovor