Neverovatna je, i po svojim posledicama pogubna, osobina nekih žena da se zaljubljuju u svoj san o muškarcu, u nečije potencijale, u nešto što bi, one veruju, on mogao da bude da je, kako one misle,, imao više sreće, bolje ljude oko sebe, bolje roditelje, prijatelje, naklonost sudbine… da je […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com
kad nedostaje roditelj istog pola
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
13,819
TanjinBlog
Bilo da plaču pred prijateljem, strancem ili profesionalnim pomagačem – ljudi se izvinjavaju… što je jači plač, više se izvinjavaju… kad im se plač otme kontroli i prekine rečenicu koja se izgubi pod navalom suza, svi ljudi se osećaju kao da rade nešto nepristojno jer možda uznemiravaju onog preko puta… odrasli ljudi, muškarci i žene podjednako, izvinjavaju se dok se sećaju starih povreda koje su odnekud izronile u njihovoj svesti, jer su mišlju i rečima oživeli onaj trenutak, onu tačku oko koje su nekad davno organizovali svoj život, osećaj u kome su se zamrzli i odlučili, bez da su to znali, da bol postane njihovo srednje slovo a sve okolo, cela njihova biografija, samo muzika u pozadini za blues njihovog života…i ne izvinjavaju se ljudi za mržnju o kojoj pričaju, za osvetu koju kuju, ne izvinjavaju se za psovke, za ljutnju, izvinjavaju se, ali uvek, onda kad zaplaču… jer suze su za samoću, slabost je zabranjena, tuga je potisnuta i ružna za videti… lice koje plače nije fotogenično … trenuci kada iz ljudi provali duboka bol koja svojom radikalnošću, svojom brutalnošću, svojom snagom možda uznemirava ljude okolo nisu za slikanje… gorak plač je kao neki mali incident koji treba da se zataška… mikrohavarija u reaktoru koja ne sme da se dogodi a ako se i dogodi mora da se smesta sanira… obriše maramicom da ne vredja mir sagovornika… plač je previše autentičan, previše iskren, plač je previše sve, a razgovor treba da je doziran… onako, u malim gutljajima, misle ljudi.
Ali – plač je u redu… pravda za plač… jer nikad olakšanje nije nastupilo iz mira, ništa se suštinski lekovito neće izroditi iz akademske, filozofske rasprave o smislu života, ljubavi i slično… nikad… gorak plač je lekovit… on znači da je razgovor pravi … on je čista krv koja napokon poteče iz rane koja je dugo gnojila…
“Suze su ok”, rekao je neko.
Dobro došle, suze… nema potrebe za izvinjavanjem… malo starog dobrog razgovora, onako – čovek na čoveka, nikad nikog nije ubilo.
Naprotiv – oživelo je mnoge.
Običan siv jesenji dan i siva sudbina čoveka preko puta… sa lisicama na nogama i rukama… i maskom, po svim epidemiološkim pravilima… zamolim ga da skine masku da na trenutak vidim celo lice čoveka o kome treba da dam sud i – prepoznam čoveka… da, dešava se to, mali je ovo grad… i to što priča, to zbog čega mu se sudi, nije ono što sam o njemu mogla i da pretpostavim a činjenice su neumoljive i starije od svake pretpostavke makar ona bila i moja… i setih se, stoti put, onog što znam i uvek zaboravim, da ništa ne znamo jedni o drugima… ne poznajemo vrline grešnika, ni grehove pravednika, strahove hrabrih i smelost plašljivih, snagu slabih i moć nemoćnih… samo svrstavamo ljude i dogadjaje u fioke radi lakše orijentacije… pravimo neki red da se lakše snadjemo… instant, jer – takvo je vreme… i čini mi se, ponekad, da poznajući ljude samo poznajemo maske koje nose, baš kao i mi našu, i da se po tim maskama biramo i odbacujemo bez da istinski umemo, bez da istinski želimo da vidimo lice ispod maske… i kako bi, i da li bi dobro bilo da isto tako, kao ja ovom čoveku danas, možemo svakome da kažemo – „ hoćete li, molim vas, da nakratko skinete masku da vam vidim lice“ i da onda, na osnovu toga, biramo ili odbacimo stvarnog čoveka ispod maske koju je izabrao da nosi… da li bi nova saznanja o ljudima koje znamo bila vredna gubitka iluzija ili, možda, pozitivnog čudjenja… da li bi se pokajali, da li bismo predupredili neku nevolju, razočarenje ili je bolje ne znati ni dobro, ni loše, pa dokle traje.
Da li bi, u krajnjoj liniji, moć da vidimo ogoljenog čoveka, moć da pročitamo njegovu zadnju, najskriveniju misao bila monstruozna science fiction mogućnost od koje bi nas trebalo zaštititi… u ime svih odnosa koje imamo i onih koje ćemo tek imati.
Tata, mama, deca i pas, more u pozadini… tata je u kariranoj košulji, mama u haljini sa cvetovima, dečak ima bermude, devojčica repić… ali život ponekad ode u drugom pravcu, ispremešta delove slike i stavi likove u druge ramove… da se pitaju deca i psiholozi slika bi se zamrzla u prvom, onom veselom kadru ali – ponekad nedostaje mama, ponekad nedostaje tata… život, kažu ljudi.
Tata… miriše drugačije, drugačije sedi, priča, drugačije se smeje… od njega dečak uči muške priče i interesovanja, skuplja mušku energiju, raste u svoj pol… uči da rešava probleme, postavlja ciljeve na muški način, uči da bude muškarac … važan je tata.
Mama ima sve te haljine i šminku, i ženske priče… mama ima drugarice… od nje devojčica uči da se kreće, uči žensku energiju, uči da se smeje i da je voljena, uči šta da radi s kosom i kako se koriste sve te šnale, kada se stavlja koja krema… uči bez da uči, prosto gledajući… važna je mama.
I veliki je izazov odrastanje bez jednog roditelja i možda još veći ono bez roditelja svog pola… jer je u spoljnom svetu sve podredjeno polnoj dualnosti i taj krupni feler može da obeleži malu dušu… da dečak odraste konfuzan, nenaučen kako da svoje ranjive delove sastavi na muški način i da devojčica odraste verujući da joj nikakva pomoć nikad neće trebati, da mora sama, mora da je jaka i dovoljna, da nema mesta slabosti… makar je slabost često najveća ženska snaga što je otac neće naučiti… jer to je žensko predanje.
Tatine ćerke, majkini sinovi… tražim pomilovanje za onaj višak grubosti kod takve devojčice, za drčnost svejedno ima li municije za nju ili nema, za pantalone s kojima je srasla, za “prirodni izgled” bez šminke kojoj je mama nije naučila, za to što ne ume da uživa u tome što je žena jer to nije bilo na programu… učilo se preživljavanje na tatin način, u maminom odsustvu, a tata nema neka znanja… i tražim pomilovanje za dečaka zbog mekoće koju je možda od žena upio, od majke i njenih drugarica, za geste nijansu mekše od onih koje je društvo muškarcu namenilo, za drugačiji smeh i hod zbog čega mu se mogu rugati bahati i uplašeniji od njega… za to što nikad neće biti alfa od koga ženi igraju kolena… biće onaj drugi, iz senke… neće voditi na muški način… radiće kako je učio bez da uči, gledajući mamu a mame nemaju neka znanja.
I reći će neko – stereotipi, ali će ti nedostaci uticati na njihove emotivne živote, na ispunjenja u vezama i potrebna je svest o tome i rad na sebi da se preživi i prilagodi u svetu koji je surov i koji kao u pozorištu osvetljava svačiju nesigurnost da se svojom ne bi bavio.
… zato su dragocene deke i ujaci, neki poseban učitelj, dragi muškarci od kojih se uči stav i energija, ono kad muškarac kaže „ovako ćemo to da rešimo“… zato su dragocene tetke i ženske prijateljice… i ona mudra baka koja je u sedamdesetoj mirisala opojno, “imala frizuru” a devojčica je od nje učila bez da uči moć mirisa žene i golog ženskog kolena s njene slike na venčanju.
"Nikad mi nije rekao da sam u nečemu dobra”, “nikad me nije zagrlila”, “nikad me nije pohvalio”… i sva ona takmičenja, i nagrade, i najbolje ocene… nikad, nikad, nikad… pričaju odrasli ljudi sa srcem deteta i sećanjem na detinjstvo… pričaju sa onom istom gladi i potrebom kao pre mnogo godina… i dalje željni da im se prizna vrednost, pokaže ljubav, da ih se podrži, pohvali, pomazi rečima… makar imali svoju decu, makar imali unuke, makar roditelji više ne bili živi, čujem knedlu u njihovom grlu dok priznaju da još uvek traže Sveti Gral, traže ono što nisu dobili i stalno ulažu nov napor… još malo, možda ovaj put, ovaj će moj uspeh sigurno primetiti… i često ne vide realnim očima svoja postignuća već onim starim, roditeljskim koje nisu zaiskrile kad su očekivali… i nadaju se, i lome, i pričaju o tome na terapijama… ne shvataju da im je posao zaludan… da nikad neće dobiti to što žele… nikad… jer oni od kojih to očekuju često nemaju to da im daju ili, prosto, ne žele… na svoj detinjast, egocentričan način neki roditelji drže svoju decu u stalnoj pripravnosti, u produženim naporima, u stalnom iščekivanju da će se dogoditi čudo, da će se oni promeniti, da će progledati… a neće… ne mogu ili ne žele, svejedno je… i to što svojoj deci ne daju ono što je njima tako potrebno održava njihovu jadnu prednost kao igra na domaćem terenu… na njihovom terenu, po njihovim pravilima.
Čekati da ljudi urade ono što nikada nisu, da kažu ono što nikad nisu, da budu ono što nisu je tužan posao… mučan i besmislen dok prolazi život… jer tigar nije žirafa i nikad to neće biti ma kako njegova deca žarko želela da on promeni šare i visinu… i perspektivu gledanja na stvari.
Nikad. Treba to prihvatiti, otpustiti, zaboraviti i u miru, bez te gladi, živeti svoj život.
"Voleo sam jednom jednu devojku ali nisam nju oženio… znate zašto – previše sam je voleo… dok sam bio sa njom nisam mogao ništa drugo da radim – samo sam mogao nju da volim… to je kao bolest… nisam čitao, nisam učio, studirao sam u to vreme, nisam gledao televizor, nisam živeo van toga da budem s njom… nisam mogao ništa drugo da radim… bio sam kao ringla uključena na deset sve vreme, to je iscrpljujuće… taj intenzitet… sve sam radio kao u ludilu, ako me razumete… burek sam kupovao uključen na deset umesto da samo prošetam do radnje i kupim ga kao sav normalan svet… goreo sam i pregoreo… nisam više mogao tako da živim, trebao mi je mir, nije ljubav ceo život, nije to za čoveka, nije za mene, u svakom slučaju… rešio sam da je ostavim i da oženim ženu koju nisam nikad voleo ali sam pored nje mogao sve drugo… da pratim fudbal, polažem ispite, da planinarim, radim sve što volim bez opterećenja… budem normalan čovek sa hiljadu planova i akcija a ne samo jednom mišlju u glavi… a ova… žena ko žena, ni lepa, ni ružna, gde je ostavim – tu je nadjem, ne pita, ne zanoveta, ne pričamo mnogo, ovako je mnogo bolje i ne kajem se… možda sam kukavica al meni je ovako dobro, . sačuvaj Bože onog ludila“
Biramo partnere iz različitih razloga… ponekad je ono glavno što ih preporučuje za trajno prisustvo u našem životu upravo naše odsustvo ljubavi za njih… ili opsednutosti… ko bi to sigurno znao posle toliko godina…
Naši partneri, a ne ono što kažemo o sebi, najbolji su odraz toga koliko istinski volimo sebe i šta o sebi mislimo… uvek smo sa onim koga mislimo da zaslužujemo bilo da nas tretira kao princezu ili kao krpu,.. naši partneri su nepogrešivo ogledalo toga što mislimo o sebi, oni su naša mera kako je mi ocenjujemo inače bi prirodno otpali od nas… nećemo podnositi dobar tretman ako negde u dubini duše osećamo da ga ne zaslužujemo, da je greška u pitanju… i nećemo podneti loš tretman ako osećamo da smo za bolje… biramo i ostajemo sa nekim dok se ne promeni naša predstava o tome šta je za nas i to je zapravo jedini način da prerastemo loše odnose… onog trenutka kada se u nama dogodi “switch” i mi se zapitamo “šta ja radim ovde, šta će meni ovo”, tek tada i samo iznutra kreće naše ozdravljenje… i zato su saveti tipa “nemoj s njim/njom” kao vetar… ne spolja, iznutra je jedini put… samo kad prerastemo neko naše stanje, neko bazično mišljenje o sebi onda se možemo probuditi s nekim licem na uzglavlju do našeg osvešćeni, probudjeni, izlečeni.
I zato nije pravi savet “nije on/ona za tebe” nego “nisi ti takav za sebe”, a to je mnogo više i mnogo dublje od toga da prekinemo sa nekim… sa sobom koji nije sebi dobar treba prekinuti… istinski, duboko, zauvek.
Kad s ljubavlju nekoga odgajamo, kada ponosnim pogledom pratimo njegovo kretanje, udaljavanje i vraćanje, istraživanje okoline, bilo to dete ili, čak, kućni ljubimac, to njegovom držanju daje jednu vrstu slobode, nesputanosti, mekoće kontakta, sigurnosti u nastupu, načinu na koji prilazi drugima, jednu, gotovo, drsku crtu i samosvest voljenih… oni znaju da su dragoceni… ponašanje im je prirodno, vodjeno čistom radošću i nemirom koji imaju sretna, ljubavlju okružena bića… u očima imaju sjaj i žudnju za životom… ne volim da vidim, do neautentičnosti poslušno, svedeno dete, nevidljivo, koje sedi bez da “ikome smeta” ili, pak, kućnog ljubimca neosetljivog na sve spoljne draži i ometanja na koja bi, po prirodi stvari, pripadnik njegove vrste trebalo da reaguje… poslušno dete ili pas čine da se bojim da su prošli neku školu koja im nije prijala, koja ih je neprirodno smirila i ugasila iskru u njima… kao da im je neko ili nešto slomilo volju a sa njom ugasilo životnu radost i sad su takvi – mirni i poslušni, na ponos onima koji se o njima staraju.
Kad tražite pomoć od bilo kog pomagača (psihologa, psihijatra…) budite otvoreni za izlaz iz zone udobnosti… budite spremni da idete tamo gde nikad niste bili, radite šta niste nikad radili, mislite i govorite ono što niste ni znali da u vama postoji… kad tražite pomoć budite spremni da vam ne bude uvek prijatno, da ćete o sebi i onima oko sebe naučiti nove stvari koje će vas možda neprijatno iznenaditi… sasvim vidljive a opet tako dobro sakrivene kao na onim mestima gde je zločin izvršen predmetom koji se nalazi u centru sobe… kad tražite pomoć budite spremni da niste samo pozitivan lik i da neke vaše osobine generišu neke neprijatne okolnosti i da je možda nešto što najviše volite kod sebe prvo na čemu ćete raditi… to nije lako, znam, celog života odevamo kostime za raličite uloge i stalno se presvlačimo… i možda ćete saznati da niste iskreni nego agresivni ili da, recimo, dajete mnogo ne zato što ste bolji od drugih nego da vas vole pa dajete sve da ne zafali slučajno… možda ćete shvatite da živite u laži, da ste potisnuli sve što ste zaista i da se samo slikate nudeći spolja neku svoju fotografiju ili možda video svog života koji uopšte nije vaša suština… ako vam je do suštine uopšte… i ako nije – i na to imate pravo… i ništa što kažete ili osećate nije zabranjeno i svaka je misao dozvoljena (akcija nije)… razgovor sa pomagačem nije kao onaj sa prijateljicom, niko vam neće podilaziti i pričati šta volite da čujete… ovde stvari nekada ne teku glatko, mnogo je kamenja na putu, ništa staro se ne predaje lako i bez borbe… pomagač vam neće laskati ili govoriti ono što želite da čujete.. za to imate prijatelje, poznanike… niste po to došli, setite se da ste tu jer ste zaglavljeni u nekom krugu iz koga vam dosadašnje znanje nije omogućilo izlaz a krugovi, kao i zidovi, koliko štite toliko i ograničavaju… pomagač vas neće voleti i neće vas ne voleti (u terminima na koje ste navikli da delite ljude koje srećete), ali biće na vašoj strani možda najviše kad vam to najmanje tako bude izgledalo i ako vas u trenutku “prodrma” rekavši vam stvari koje ne očekujete bitan je onaj osečaj koji imate kad se sve slegne, kad ćete znati da li rastete kroz taj odnos.
Želim vam svima koji u taj posao udjete udobnu neudobnost i osećaj da ste stigli kući na kraju… kao u svakom pravom odnosu, zapravo.
Srećno!
"Poznajem dobro tu vrstu udovica ponovo rođenih nakon njegove smrti – one koje su ćutale sve vreme, trpele u tišini jednog čoveka za ceo život: njegove žene, grubosti, pijanstva… poznajem ih … one koje nisu imale izbora, ćerke rodjene da nose ženski krst, da se udaju i odu bez prava na ispravku ili pomilovanje, bez da ih se pita šta osećaju… one što poslušno krenu za onog kog im je otac, ili njihov sopstven trenutak mladalačkog zanosa u kojem ništa nisu znale, izabrao a onda žive s njim ceo život ne žaleći se nikada, nikome… one koje su najbolje godine života provele po ordinacijama lekara raznih specijalnosti koji su im sastavljali trošna tela koja im je nesretan život rastavljao dok slede zabranu jaču od svih – da nikad ništa ne promene i odu.
Poznajem ih kada se u udovištvu istinski oslobode dužnosti prema muškarcima – očevima, muževima… prvi put slobodne da zapale cigaretu bez da ih prekore, da kažu šta hoće (večno ućutkivane), da se preglasno nasmeju, možda nekoj masnoj šali, da budu gospodari svoga života, da se u slobodi i uznesu.
Vidim ih kad se kao nevaljale devojčice, u sedamdeset i nekoj, sastanu da odigraju partiju karata što on ne bi dao jer nije zabava za “poštene žene”, kad se grčevito druže “petkom u šest” nadoknađujući izgubljeno vreme, kad bi da putuju, kad bi da žive oslobođene lanaca.
Žao mi njihovih izboranih lica, izgubljene mladosti, devojačkih snova, novostečene slobode koja sad izgleda tako zakasnelo kao i njihove ružem namazane usne… sad kad više nema smisla."
"Jedna od najboljih, najreprezentativnijih fotografija koja savršeno beskompromisno portretiše karaktere i sudbinu onih na slici… prosto rečeno – čista katastrofa u najavi.
Sleva nadesno… nevestina majka: ubijena životom, slaba i neodlučna čitav vek, izolovana i praktično izopštena s ove slike, tu je a kao da je nema, pogurena, bezbojna i fizički udaljena od ostalih koji predstavljaju celinu, trio… nevesta: lepa, svečanog izgleda, sa cvećem u ruci, pojma nema šta je čeka, okrenutih ledja majci, stoji tik uz mladoženju, muža, odn. neko potpuno izbezumljeno, ameboidno biće zatečeno u situaciji kojoj nije doraslo, s grčem na licu, ružno zbog svakog odsustva muškosti u ulozi koja bi trebalo da bude muškost lično, bledo, uplašeno, ko zna kako dospelo ovde i – njegova majka: nevolja u crnom, spuštenih uglova usana koji su oduvek ukazivali na izuzetnu lepotu karaktera i osobinu da se bude lako zadovoljan stvarima i ljudima pa nije zadovoljna ni sada, ni ikada pre… kisela žena koja, u situaciji kad formalno predaje sina drugoj ženi, čvrsto drži njegovu ruku, ljuta, besna, svadljiva, agresivna, ćuti samo dok traje slikanje, čini se i tad jedva…
I nije mi teško da zamislim lepotu zajedničkog života ovog para – nepara… njenu majku koja samo ponavlja ćerki „ćuti i trpi“ jer izgleda kao neko ko je davno ućutao i više nikad nije progovorio, nju koja očekuje muža a dobila je tudje veliko dete na pozajmicu, njega – nalik izdžigljaloj stabljici koja je otišla u visinu a nema masu da tu visinu podrži i ženu sa strane koja je zapravo u centru jer boji celu sliku dubokim nezadovoljstvom i neslaganjem sa time čemu prisustvuje koje nosi na licu i kojim generiše živote onih oko sebe."
© 2021 Tanjin Blog