Da li su polugole žene i devojke ženstvene jer su prenaglašenih i lako vidljivih ženskih atrubuta ili muževne jer je u osnovi takvog izgleda agresivni stav i borba za mužjaka koja se u životinjskom svetu vodi za ženku? Kakva je ženska energija u ženama čije su grudi i pozadina veliki a tuku se, viču i proste su na način najnižih muških pripadnika? Koliko velika može da bude ženska seksualna provokacija pre nego postane kastrirajuća i uplaši muškarca svojim intenzitetom, silinom koja je muška osobina? Jesmo li pogrešile u ostvarivanju seksualne slobode na ovaj način gde sve možemo i smemo kao muškarci čak i da se tučemo zbog muškaraca ili da suparnici zapalimo auto? Jesmo li sa „friends with benefits“ dobile na ravnopravnosti ili izgubile neravnopravnost koja je neophodna da postoji tenzija… zdrava, lepa tenzija u muško – ženskim odnosima neophodna za privlačnost… onaj kontakt polariteta: plima i oseka, noć i dan, pozitivan i negativan pol, toplo i hladno koji se prirodno pribija i stapa jedno s drugim? Jesmo li s kopljem u ruci i borbenim pokličem privukle najboljeg ili najslabijeg medju muškarcima jer je slab muškarac polaritet takvoj našoj snazi? Jesmo li zadovoljne ulovom… hoćemo li se upariti s njim ili ga pojesti? Nismo li vulgarizovale našu žensku moć prezentujući je na muški način , sa štiklama od 20 cm, punim usnama i ogromnim grudima i sasvim muškim stavom ispod koji će u muškarcu možda podstaći potrebu za parenjem ali i bekstvom kao od ženke bogomoljke… neće za ljubavlju jer gadjamo zemaljske ciljeve, nema tu visine ni ljubavi… gadja se mnogo nisko i nisko se i pogadja… Jesmo li uspele time što smo pristale na pornografsko shvatanje ljubavi? Kad su nas to prevarili i oduzeli nam žensku moć izjednačivši nas prvo sa svim drugim ženama a onda i sa našom animalnom dimenzijom svodeći nas samo na nju?
Ne, nisam za roze, ni karnere, ni cirkone, ni volane po svaku cenu, ni njanjavice, ni uspavane lepotice što čekaju princa, nisam za otac – muž – gospodar varijantu i nisam za „žena ćuti kad muškarac govori“ i trpi batine ali „čuva brak“, i nisam za „pusto žensko za muku rodjeno“ i sasvim sam svesna da je ovo prvo nastalo iz ovog drugog, da su godine trpljenja evoluirale u ovo sad i znam ja da „pristisnuto jače – više skače“ ali zaželim se, mnogo se zaželim, staromodne ljubavi, ne patrijarhata, nego ljubavi gde žena nasloni glavu muškarcu na rame (pri čemu on ima rame na koje se ona može nasloniti) i pusti ga da bude glava kojoj je ona vrat koji je pokreće al sa belim bisernim perlama… i zaželim se večne borbe polova u kojoj se borimo našim oružjem a ne muškim koje nas unižava i sasvim demistifikuje našu magičnu prirodu i magijsku moć
Nismo li, što reče jedan moj pokojni profesor, „pogodile cilj – promašile sve ostalo“?