Svaka je žena lepa sem one koja odbija da to bude i koja nosi svoju žensku prirodu kao težak krst koji bi da zbaci,
Svaka je žena lepa, a lepotice se od nelepih razlikuju samo po tome što su ove prve odlučile da prigrle svoju žensku stranu i pohvale se njome,
Svaka je žena lepa sem one koja bi da to svesno izbegne jer je nekad naučena da je ženska lepota nepotreban višak vrednosti u univerzumu kome su potrebne druge stvari,
Svaka je žena lepa ako na to pristane i ne ponese svoje žensko biće kao korpu punu prljavog veša koja treba pranje,
Svaka je žena lepa ako to hoće da bude, ako se voli i ne stidi se toga,
Svaka je žena lepa nekom oku ako je pre toga bila lepa svom oku zato mora znati da je lepa.
… I žao mi je kad srećem žene koje su se umorile i predale pre zvaničnog kraja, koje žive svoje dragocene živote kao da ih mrze, kojima su ugašene oči, koje nemaju želje, velike ili male ali – želje, koje su se predale, koje su pale (a ko nije) i nisu više ustale, koje se ne vole, koje ne očekaju više nikog i ništa, koje ne sanjaju, koje ne planiraju, koje se ne nadaju, koje su predale partiju bez da su stvarno ostavile srce na terenu, koje nigde ne žure, koje su se zaustavile u masi ljudi koji se kreću… žene ravnodušnih lica na telima koja, vidi se, ne vole jer ih tako tretiraju, jer sebe tako tretiraju, jer im nije stalo, do njih i do sebe, žene potrošene svakodnevnim životom, malim i velikim gubicima koji su ih izduvali… koje su odustale
Volim kad žena postoji, kad je ima, kad napuni sobu u koju udje, svojom strašću ili mirom, žestinom ili svedenošću, kakogod, al je prisutna, budna, željna i voljna… kad je živa… kad je lepa.