Razgovarala sam danas, treći ili četvrti put, na poslu sa ženom u nekim zrelim godinama koja se sa svakim našim razgovorom sve više smanjivala, do svoje realne mere, dok od arogancije i besa koji su iz nje prelivali, od ljutnje što je nasilno podvrgnuta testiranju i proceni (ko se samo usudjuje da nju procenjuje!), nije ostala samo ostarela nesretna devojčica, tužna žena koja radi važan i ozbiljan posao u kome je strah i trepet za sve oko sebe… ona, praktično dete, emocionalno staro, tu negde oko desetak godina, koje je završilo neke ozbiljne škole i sada svojim odlukama dovodi do krupnih promena u životima onih koje sretne radeći svoj posao… velika, uplakana devojčica, dete u ruhu odrasle žene, zarobljeno u katakombama porodičnih igri i igrica, ambivalencija, tajni, patologije, dominacije, obožavanja jednog i nevrednovanja drugog deteta od kog se samo očekivalo, da zajedno sa roditeljima, kao da i samo nije dete, obožava i čuva drugo dete, brata, sina, naravno i pri čemu je njena dužnost, implicitno joj saopštena, bila samo da se ugradi u njegov postament, njegov lik i delo, da bude nevidljiva, tiha, korisna, na usluzi… da svi skupa zajedno podignu favorizovanog brata koji je, upravo zato i tako čuvan, postao i ostao duboko sam i otudjen, egocentričan, podivljao od slobode i obožavanja koje nije zaslužio a koje je s punim (ne) pravom očekivao od sveta van porodičnih zidova… i nasukao se… politoksikomanija, istovremena upotreba alkohola i opijata ne bi li na veštački način održao obećani mu raj čiji je privremeni vlasnik bio dok mu život nije odredio granice prvi put, pa opet, pa opet, od zatvora do bolnice… i gledam ženu preko puta sebe koju je teško voleti, arogantnu i bodljikavu, naučenu da ujede pre nego i zalaje, koja je besna i neprijatna, jedna od onih ljudi kojima bi samo da vidite ledja i podsećam se stare istine da je iza besa uvek bol… ali, da izadje napolje u svet, onakva kakvu sam je ja danas videla i ispratila – niko je ne bi prepoznao, ni ona sebe ne bi, osudjena na lice koje je davno izabrala da nosi… lice za koje se u nekom trenutku odlučila, kao i svi mi, uostalom… jer veliki napor je potreban da prestanemo da budemo ono što smo bili i postanemo ono što zaista jesmo… bez uputstva za rukovanje takvim novim sobom ili sa uputstvom koje kao da je pisano na nekom stranom jeziku sitnim slovima koja i ne vidimo da pročitamo sa dioptrijom koju smo u medjuvremenu, s godinama, dobili.