Roditelji ostavljaju deci razne stvari: boju očiju, visinu, temperament, sklonost nekim naslednim bolestima. Nekim sretnijim ostave kuću na planini, stan u gradu. Neki roditelji ostavljaju sećanja na praznična jutra, Nove godine i Božiće, razgovore, miris kolača što se peče u rerni, uspomene s letovanja na moru kad ih uče da plivaju. Roditelji ostavljaju deci uputstva šta raditi „kad te neko prvi dira“,  kako se ponašati kad si zaljubljen, kako kad imaš decu.

Neki roditelji ostavljaju deci sećanje na beskonačne svadje vikendom nakon kojih ostaju zajedno „zbog dece“, na  miris alkohola kad se otac vrati kasno kući, na vredjanje i batine jer „ništa ne rade kako treba“.

Oni najgori ostavljaju najteži teret: osećanje krivice zbog olakšanja doživljenog  kad umru. A treskom zatvorena vrata nemoguće je otvoriti, poravnati račune, objasniti…jer reč umrlog je zadnja i neopoziva. Iza nje je samo praznina koja se neprestano puni onim “zašto nisam, šta bi bilo, samo da sam…”

I muče se deca sad već drugi put: prvo zbog odsustva ljubavi, potom zbog odsustva tuge.