Iskustvo negovanja umiruće drage osobe  i njena smrt  na kraju, definitivno menja našu percepciju života pri čemu trajno gubimo nevinost i bezbrižnost, uljuljkanost u svakodnevici, trenutnim zadacima, obavezama. Svi naši planovi boje se nakon toga manje jakim bojama  a svako novo putovanje kojem smo se nekad  samo radovali  nosi nevidljivu senku i podsećanje da smo putujući sve bliži mnogim odredištima –  onom gde smo se zaputili ali i  onom kome se približavamo ma gde god putovali. Nikad više to stanje uma gde postoje samo  ciljevi, neposredni i oni dugoročni, nikad više opažaj  one jačine svetlosti nebeskog plavetnila, nikad to ushićenje…jer sada osećamo ono što smo pre samo znali, ali kao neku udaljenu, gotovo filozofsku činjenicu, da smo smrtni, da je svaka lepota  u kojoj uživamo trenutak, da će sve proći. Dobro u  tome je što smo,  kako uzdržaniji u sreći, tako uzdržaniji i u tome kad nešto ne ide kako želimo, delić tog kvaliteta smanjene reaktivnosti na lepotu preliva se i u osećanje lakšeg prihvatanja neuspeha  koji više ne izgledaju tako strašno kao što ni uspesi ne izgledaju tako pompezno. Nismo više uključeni na maksimum ni u radosti ni u brizi, smrt nas utišava, smanjuje intenzitet  svakom doživljaju što u izvesnoj meri jeste olakšanje.

I ma koliko naše suočavanje sa smrću bilo bolno, sigurno je da tako treba, da je to prirodan poredak stvari, još jedna mudrost onoga koji je sve drugo mudro postavio i da bi večni život bio besmislen i, u krajnjoj liniji, neizdrživ čoveku.