Ako stvarno imate oči da prepoznate lepotu talasa koji se razbijaju na obali… snega na borovima što svetluca na planinskom suncu… lepotu tišine jutra koje sviće u malom primorskom mestu ( koju razbijaju samo zvuci insekata što se tamo čuju i kamioneta što raznose voće koje će se prodavati tog […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com
Oni što se vraćaju možda samo navraćaju ili stranac u noći
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
ko smo mi zaista, “zna li se nešto”
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
14,051
TanjinBlog
Ako stvarno imate oči da prepoznate lepotu talasa koji se razbijaju na obali… snega na borovima što svetluca na planinskom suncu… lepotu tišine jutra koje sviće u malom primorskom mestu ( koju razbijaju samo zvuci insekata što se tamo čuju i kamioneta što raznose voće koje će se prodavati tog dana)…
ako stvarno imate oči da vidite čisto dobro u pogledu psa… savršenstvo u ukusu jagode i mirisu ruže… lepotu u zvuku trube koji čini da osećate da lebdite…
ako stvarno imate oči da prepoznate dubinu neba i veličanstvenost oluje… lepotu dramatičnih tonova tanga… blagoslov u ispijanju kafe u tišini sa bliskim čovekom…
ako stvarno imate oči da prepoznate savršenstvo u svetu iza sve nesavršenosti na prvi pogled… da vidite večnost u trenutku… ako imate moć da razumete da je sve kako treba, da će sve doći i proći a nebo ostati
ali, ako stvarno imate oči da vidite lepotu u svetu oko sebe i kad izgleda da nema mnogo razloga za to…
ako stvarno imate oči – niko vam ne može nauditi trajno, ni pogrešni ljudi, ni susreti, ni loši dani, ni godine jer videćete lepotu veću od svake nesreće i mudrost iznad svakog bezumlja, prepoznaćete čudo u običnim stvarima i bićete zahvalni što imate takve oči jer će vas one čuvati od dubokog očaja koji često obuzima one koji nemaju tu sreću.
"Vi ne znate kakva je to ljubav bila… zašto… šta se dogodilo?”
Zašto je ljubav tako krhka, oročenog trajanja, zašto se ljubavnici rastaju… zašto ono što je ličilo na obožavanje postaje udaljavanje, hladnoća, bol i mržnja… zašto nestanu reči, zašto tišina kao korov prekrije prostor… jer smo zamenili zaljubljenost i ljubav… zato jer je govor tela urlanje a govor duše prigušeni šapat, kao kod suflera u pozorištu a mi smo bili glumci sigurni da znamo tekst, nismo slušali šapat ispod pozorišnih dasaka… zato jer su potrebe tela glasne, traže hitno zadovoljenje a dušu, koja bi stidljivo da nešto kaže, niko nije čuo… telo nije previše selektivno… muškarac i žena… priroda se pobrinula za to… duša je, pak, selekcija lično i naći duši par je ozbiljan i mukotrpan posao koji se izbegava jer ozbiljan napor nije u našoj prirodi, mi bismo sve, sad i ovde… i kada ono što je ličilo na ljubav, a bio je zanos tela, prodje, šapat duše postaje gundjanje, mrzovolja, osećaj da smo se s nekim zaglavili, da smo prevareni, a često smo sami sebe prevarili, žureći… trčeći ka onom što je ličilo na ljubav dok je duša ostala sa džemperom u ruci ako zahladni a nismo je čuli, istrgli smo se kao veselo dete u parku… sad nas boli ko odrasle ljude… i ništa nam nije dobro, i vičemo jedno na drugo jer, neko reče, “duše su udaljene pa se ljudi ne čuju” … dušu treba čuti, njome treba birati, nju pitati… voleti onog s kim ti je lako, s kojim sve može, s kojim teče, ko ti je udoban… a onda, kad duša završi procenu pozvati telo na pir… do tada neka sedi i čeka jer ono nije pametno i ne zna da proceni… i jer se i oboje sećate kako je bilo prošli put kad je ono biralo prvo a duša stigla mnogo meseci kasnije.
Zato, neka prva ide duša.
Priča mi, nedavno, jedna mlada devojka o mladiću „koji joj se uvek vraća“… ide svuda, živi svoj život o kojem ga ona nikad ne pita da ne pokvari čaroliju, dolazi odnegde, pun priča, uzbudljiv kao, uostalom, sve što se retko pojavljuje, unese se u njene oči, izabere je da s njom podeli svoju posebnost prenevši tako na nju deo svoje harizme i ode… posle tog vatrometa sivo nebo izgleda još sivlje i ona samo čeka da on ponovo dodje i osvetli ga… živi tako zamrznuta u vremenu, od susreta do susreta, u trajnom apstinencijalnom sindromu za svojom drogom, u produženoj žudnji izmučena čekanjem… i koliko god da njegovi odlasci nju slabe toliko je njegovi dolasci jačaju i ona samo želi još… čarolije, jednovečernje magije i ne vidi nikog drugog, i ne vidi ništa drugo.
Razumem ja to… da se u Luvr ide svakog dana ne bi se plaćala ulaznica i ne bi to bio doživljaj… retkost je ono što daje posebnost… i osećaj da si izabrana ti… izabrana za jedno veče, istina, ali ko se bavi tim detaljima ako mu to veče kažu da je poseban, da samo njemu mogu da kažu ko su oni stvarno i kako samo oni imaju pravo na ekskluzivni intervju s njima o njihovom životu… u par sati mesečno.
Oh, mladosti, kolevko svih iluzija… ona vidi da se on njoj stalno vraća – ja vidim da navraća… usamljeni kauboj sa završenom srednjom elektrotehničkom školom, nezavisni distributer kradene italijanske robe sa oreolom stranca u noći… ali njenu žudnju i čežnju, njenu bajku nije moguće brutalno prekinuti ikakvom intervencijom… nije nikako… jer je njena priča svetlucava, od sjajnih kamenčića i zvezdane prašine… jer niko nije tako slep kao onaj koji neće da vidi, jer nemam adekvatnu zamenu da joj ponudim dok je skidam sa droge na koju je navučena, jer ona ni neće da se skine… ona hoće da sa mnom podeli uzbudjenje oko svoje ljubavne priče, posebne i vanredne… sa mnom, objektivnim ( brutalnim i hladnim) posmatračem koji bi, sada, trebalo da saseče njen devojački duh i ugasi ovaj žar u očima kojem svedočim… nije ona po to došla… niko ne dolazi po to i ne možete akutno zaljubljenom čoveku reći „to nije to, nije dobro za tebe“, ne možete mu, mehanički, oduzeti najuzbudljiviji deo života… možete probati, ali je to ravno tome da nekom kažete „ne sekiraj se“ ili „ne misli o tome“ ili neku sličnu besmislicu, opšte mesto koje nema veze sa životom jer nema čovek prijemnike za signale te frekvencije koji mu prave krčanje u umu, i stomaku, i snovima kratke upotrebne vrednosti… i, pošteno, ko bi želeo da se iz tog sna probudi… ko bi trebalo da bude ona majka koja uspavanoj ćerki, koja sanja sebe i Arapina na konju koji ju je upravo oteo iz karavana u pustinji, vikne ulazeći u sobu „hajde, danas čistimo tvoju sobu, dosta spavanja“.
Ne ide to… treba vremena da iživimo neka svoja stanja i naučimo, da obolimo i prebolimo… tako se stiče trajan imunitet na sve buduće posebne i manje posebne ponoćne kauboje što nas se sete jednom mesečno… najviše što možemo je pomoći sazrevanje i da neko sam shvati realnost, da iz toga krene transformacija, da poveruje da se može biti ekskluzivan i u manje eksluzivnoj priči… ali stvari traže vreme i „sve u svoje vreme“ rekli su pametniji.
Polako i samo budi uz čoveka koji raste, dok skida košuljicu koju je prerastao bivajući jedno vreme tako bez stare, a bez nove koju još nije dobio, jako, jako osetljiv na spoljne uticaje.
Ne može se ubrzati sazrevanje ni jabuke, ni čoveka.
Ljudi sa prirodom cveta maslačka… nevezani za išta i ikoga… odnese ih vetar… kao da nemaju koren… večito pokretni… oni koji nisu u stanju da dugo traju ni u čemu, ni sa kim… da održe vezu, da održe brak, da budu roditelji detetu sve vreme, da budu na jednom poslu duže… nemirni i kad nema razloga za nemir… maslačak je to… slabe su sile što ga drže privezanog… jake su sile što bi da ga odvežu… kakogod… putnici, večiti, u kolima,vozu, avionu, životu… ne smeta im to… čak i kad se žale na taj stalni pokret – gle čuda, oni su u njemu, njihov je izbor… ne treba slušati kad kažu da su umorni od kretanja – da stanu bi ih više umorilo… idu od žene do žene, od grada do grada, nije važno odredište – oni bi da idu… najčešće sami ili sa novim licem na novom putu… nezaustavivi mučenici koji odlascima muče one koje ostavljaju, one što imaju koren, što bi da se vežu, što bi da ih vežu… žene koji bi dom, decu koja bi oca svaki dan… ne mogu oni to… mogu da rone, mogu da pilotiraju, mogu da voze 200 na sat po putu ili na safariju, mogu da skoče u zgradu u plamenu, neustrašivi, rekao bi čovek… na smrt uplašeni od toga da stanu kao da je zaustaviti se smrt lično… neprirodno… kao kad bi lepkom zalepili cvetove maslačka da ih vetar ne odnese.
"Razgovaraj sa njom, kaži joj da ga ostavi, on će je uništiti”, nisam ovo jednom čula, ali stvari ne funkcionišu tako… neki vole pakao baš zato što im je tamo vruće… i potpuno je pogrešno, i potpuno je besmisleno i bez efekta nekome ko je u toksičnoj vezi, vezi sa nasilnikom, zavisnikom, nekim ko se sa njim loše ponaša, pričati „ostavi ga, šta će ti, on nije za tebe“ jer, zvuči paradoksalno – on jeste za njega… jer on je s njim… nije način da nekome, ko je takav kakav je, reći da nešto u čemu je, što je izabrao, što je svojom voljom pustio da mu udje u život i nastani se tu, reći “to nije za tebe”… ne… loša veza je simptom, a ne uzrok problema… ne leči se temperatura, upala pluća se leči… loša veza sa nekim je ogledalo loše veze sa sobom i čovek će biti izlečen od svih loših veza sada i zauvek, kad napravi dobru vezu sa sobom i poveruje, kad svakom svojom ćelijom shvati i duboko prepozna da on sam nije toliko loš da bi loše stvari, loši odnosi, loši ljudi bili za njega… kad shvati da mu, kao svakom ljubavi vrednom biću, prirodno pripada neko ko ga voli /bez da boli/, njemu će potpuno neprirodan biti svaki vid lošeg ponašanja i on će se sasvim prirodno udaljavati od takvih ljudi kao što se svaki iole razuman čovek sklanja od vatre, nepogode, bilo kakve katastrofe… nije problem loš partner vani… mangupi se kriju u našim redovima… stara dobra ljubav prema sebi možda neće spasiti svet ali, spasiće čoveka… a od nečega se mora početi.
Dugo sam poznavala jednog čoveka… a onda sam ga upoznala.
Dodju tako dani, nameste zvezde il okolnosti, da upoznate ljude koje ste godinama znali a niste ih poznavali… jer reći ću jeretičku misao za nekog ko se bavi mojim poslom, ljude je nemoguće poznavati… možete ih samo znati… i svako ko misli da može sa sigurnošću predvideti nečije ponašanje je ne neko ko je dobar poznavalac ljudi već neko ko je nekritičan čovek, nesvestan svojih ograničenja i zabluda… iz čoveka uronjenog u strah ili bol možete istisnuti oku nevidljive stvari… uplašite čoveka da će ostati bez nečeg što mu znači, ljudima znače različite stvari: životi najdražih, zdravlje, novac, moć, ili ga unesrećite, ostavite, izdajte, povredite, poništite na neki od milion kreativnih načina na koji ljudi unesrećuju ljude, to im bar znanje nikad nije manjkalo, i gledajte čudo… transformaciju lepotice u zver, aždaje u guštera, nekoga u nikoga i obratno… gledajte kako se pred vama, po ubrzanom postupku, odvija presvlačenje zmijske košuljice… bolno, nužno, zmiji neophodno, nešto što bi da može uradila bez svedoka al ovaj put ne može… to košta, vas košta, jer neke transformacije nisu za tudje oči i svedoci moraju biti likvidirani… samo jer su se zatekli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu da vide šta nisu smeli.
I, na kraju, šta smo mi više… ono što smo češće il ono što smo povremeno… ni crni, ni beli, znam, al šta smo mi više… ono što izgleda jesmo ili ono što izgleda nismo?
Svi imamo tamnu stranu i ničije crnilo nije bele boje… ničiji demoni nisu andjeli i ničije zlo nije dobro… svakog od nas ometaju misli kojima se ne ponosi, želje kojih se stidi… bolesni se od zdravih raziikuju, ne po tome da ih zdravi nemaju, nego što nisu njima previše uznemireni i što mogu da taj deo sebe prenebegnu i ne uplaše se od njega… nekada je naša snaga u nedovoljnoj jačini neprihvatljivih misli i osećanja, nekada u našoj većoj otpornosti… kao u matematici i jednačinama sa razlikom izmedju dva broja gde na krajnji rezultat utiču obe promenjive… jednostavno, treba prihvatiti da naša ljudska priroda nije svetačka, da je reč “ljudski” precenjena, da su agresija i seksualnost delovi naše duše koji ne dobijaju previse svetla, senoviti i hladni… treba prihvatiti da nismo pozitivni likovi iz ruskih bajki i računati sa tim da u nama postoje delovi kojima se ne ponosimo, koji nas plaše i čije nas prisustvo tera da se zapitamo šta nije u redu sa nama… sve je kako mora da bude a mi samo treba da te delove prihvatimo, zadržimo ih u senci gde pripadaju jer nisu za dnevno svetlo i otpustimo iluzije… o sebi i drugima… o ljudima.
I bio neko lekar, profesor na fakultetu, pilot ili sveštenik… bio on oficir, predsednik opštine ili samo vaš komšija, rodjak ili prijatelj, činjenica da je on alkoholičar stiže pre njega na svako mesto gde se on pojavi i odlazi s njega dugo nakon što je on otišao… jer njegova nesrećna slabost, bolest, zavisnost, kakogod je nazvali, boji njegovo postojanje i definiše ga snažnije od svih drugih njegovih osobina… iracionalnost koju svaka zavisnost podrazumeva i koja znači nepredvidivost u ponašanju, izgledu, sposobnosti da se na pravi način učestvuje u svom i životima onih oko njih, podiže u okolini oprez i radja konstantno iščekivanje nemani čije se budjenje ne može predpostaviti ali na koje sećanje dugo traje… sećanje koje čini njihove domove tihim, praznim, bez posetilaca… domove pune guste tišine koja se smenjuje sa periodima buke kada se takav čovek vrati odnekud gde je pio… tišine kada se njegov povratak čeka, napeto čeka i kada svaki član porodice na svoj usamljeni način neguje sopstveni strah, sramotu i bespomoćnost… mučna osećanja koja pune prostor, natapaju zidove i prelivaju kroz zatvorene prozore u svet iz kojeg dolazi opasnost ali i rešenje ako se smogne snaga i izadje na svež vazduh jednom, definitivno… a neman ostavi da se o svom zlu pozabavi.
Ima gubitaka u našim životima koji su neprebolni, definitivnih rastanaka sa onima koji nam obeleže život, sa ljudima posle čijeg odlaska svet neće biti isto mesto… nekad je to nečija smrt, nekad samo definitivan razlaz sa nekim ko je bio deo naše duše i čiji će nam komadić fizički nedostajati zauvek… i nema tu utehe, nema tu reči… tešiti čoveka koji je doživeo takav gubitak je skrnavljenje njegove tuge i naivan pokušaj igranja Boga… reći, “proći će, ko zna zašto je to dobro” ili neku sličnu besmislicu, znači ništa drugo do da ne razumemo nečiji bol i da nismo od pomoći… to su reči koje više vredjaju nego što pomažu jer na autentičan osećaj reagujemo praznim saosećanjem, na bolnu istinu frazom… i nezavisno od toga kakva je naša namera, da li ne razumemo ili smo samo nezgrapni, uplašeni od bola čije se dubine plašimo da ne povuče i nas, jedino što se tada može je ćutati jer reči su precenjene, reči ne mogu da zamene istinsko saosećanje… postoje stvari starije od reči… osećaj, razumevanje, zagrljaj, tišina u kojoj ćemo čoveku dozvoliti njegovo ljudsko pravo da samo bude sa svojim bolom tu pored nas, da ne mora da sluša naše rečenice, da ne mora da oblikuje svoje misli, da bude gramatičan ili razumljiv… reči dolaze posle, kad prodje prvi, inicijalni bol, kad može da se kaže, kad može da se čuje, onda one mogu imati neki smisao… a do tada, utešno je, ako utehe ima, biti tu, ćutati, možda zagrliti ako to neko može da primi i dati vremenu, i dati čoveku prostora da obradi, prihvati neprihvativo, dodje do vazduha i samo preživi trenutak.
"Control freak people”… ljudi koji koji imaju tendenciju da kontrolišu… svoj život, vaš život, okolnosti, kretanje asteroida… odgovorni, uporni, efikasni ali, teški, naporni… ranjivi ispod fasade… plaše se neobaveštenosti koja bi mogla biti kobna i zato stalno povećavaju preciznost svojih planova i predvidjanja što je nemoguća misija… a, trebalo bi da se opuste i, bar delom, prepuste i poveruju da će se eventualni propušteni detalji nekako složiti u celinu… ali, “poveruju” je ključna reč, password koji nedostaje i kojeg su davno izgubili… ljudi koji kontrolišu prošli su kao deca ili, možda, u neko kasnije vreme, neke periode u životu koje nisu mogli da kontrolišu, a koji nisu bili nimalo prijatni… neko vreme bili su žrtve okolnosti koje su bile nepredvidive, van njihove kontrole, kada su se stvari oko njih dešavale stihijski a oni bili nemoćni jer su biki deca ili odrasli ljudi zarobljeni, ili sa osećajem da su zarobljeni što je u psihološkoj realnosti isto, u nekoj situaciji gde su morali da podnose nečije neočekivano, nepredvidivo, iracionalno ponašanje… pijanog oca, bipolarnu ili samo nezrelu majku, supruga zlostavljača… i u jednom trenutku oni su kao “modus vivendi” svog života, nesvesni te odluke, duboko u sebi odlučili da će ubuduće sve pripremiti, na sve računati, sve predvideti i isplanirati, da nikad neće biti ovako uplašeni, ovako nemoćni, u strahu, u očekivanju nesreće… da će se samo na sebe osloniti… a, život kao život… nikako da ga osedlaju i pripitome, stalno neko kamenje na putu, nepredvidjene okolnosti… savršen plan kao nemoguća misija.
I nije rešenje tamo gde ga kontrolori traže, dugo i na isti način… ne postoji savršen plan… to najbolje znaju oni što su ga imali pa završili iza rešetaka… rešenje nije u planu nego u veri… u sebe, u boga, kosmos, kako ko voli, ali u veri… u svesti o tome da je neko ružno vreme prošlo i da su svi slabi planovi u medjuvremenu uspešno doterivani na licu mesta, da su pukotine, koje su se bezobrazno pojavljale, sanirane i da je svaka akcija privedena kraju… vera je mistična reč koju su kontrolori izgubili možda pre nego su je i dobili… vera u bilo šta, ali vera.
Milost za sve control freakove… ne ljutite se na njih… mučeni su oni… zagrlite svog control freaka ili sebe ako ste control freak i ponavljajte mu da ga mnogo volite i da će sve biti dobro… to mu je nekad davno bilo potrebno, a nije dobio zato sad traži, meri, oduzima… rekli bi ljudi “petlja” kad neko nešto stalno krpi, sastavlja, pokušava.
© 2022 Tanjin Blog