Neka mi bude oprošteno što ne verujem da u svakom čoveku postoji nešto dobro samo ga treba potražiti, i biti uporan, i strpljiv, i verovati… onaj ko je to rekao ili nije poznavao ljude i možda se više nadao nego što je znao ili je, pak, bio duboko duhovan čovek […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
13,608
TanjinBlog
"Neka mi bude oprošteno što ne verujem da u svakom čoveku postoji nešto dobro samo ga treba potražiti, i biti uporan, i strpljiv, i verovati… onaj ko je to rekao ili nije poznavao ljude i možda se više nadao nego što je znao ili je, pak, bio duboko duhovan čovek koji je iz svog duhovnog bogatstva verovao da svako zaslužuje šansu, ljubav, razumevanje, oproštaj u krajnjoj liniji… i lepo zvuče sve te hrišćanske vrline, ali – nemam ja tu dubinu… i volela bih, zaista bih volela, da mi neko pokaže, da naučim, jer niko ne zna sve, koje dobro treba tražiti u ljudima koji na smrt prebiju dete i zašto bi to uopšte neko trebalo da radi.
Razumem ja ubistvo i razumem zločin, ne ponosim se time i nisam to birala, takav mi je bio put, ali – razumem… sa toliko sam ubica razgovarala, slušala kako tkaju svoju priču, kako u njima sazreva ubistvo iz semena koje je u njih nekim nesrećnim odnosom posadjeno… ne znači da sam opravdala, ali često sam shvatala trenutak kada se u nekom pokrenuo podmukli mehanizam koji ga je vodio u zločin… bio je ubedjen da neko to zaslužuje, da se o njih ogrešio, nešto im rekao, uradio ili su, prosto, bez misli, samo ispraznili nagomilani bes… pravnici bi rekli “u afektu”… ali ne shvatam šta može učiniti da oduzmeš život detetu, potpuno nesvesnom svega oko sebe, čistoj nevinosti sa očima punim straha, da okrvaviš tu haljinicu, tu kosu… kad je stiglo, čime te izazvalo, šta ti je uradilo osim što ti je bilo blizu, što je bilo tu… kakav je to čovek kome su nevinost, bespomoćnost i slabost okidač za najgore u njemu… i sve me to strašno podseća na to koliko je zlo privučeno dobrim, na crno i belo, polaritete… koliko je zlo isprovocirano samim postojanjem čistog dobra kao ogledalom za svoju mračnu prirodu, kao slikom u negativu, kao podsećanjem da nešto nije i ne može biti… kao da nevinost sadrži, sama po sebi, nesrećni potencijal da prozove zlo tamo gde ga ima… najnevinija nevinost najgore zlo jer, valjda, nigde kao u očima deteta ne možeš biti suočeniji sa mrakom koji nosiš… mrakom koji normalan čovek ne može da dokuči, a kamoli razume, koji mu je potpuno nepoznat.
… gustim, crnim, hladnim mrakom sa kojim nema razgovora."
"Važni ljudi prvo budu na nekom položaju… okruženi su ljudima, poštovanjem, divljenjem… onda padnu sa nekog položaja i svi što su bili blizu njih se razbeže… ostane veliki brisan prostor u kome su odjednom sami… ostave ih svi koji su ih do juče obožavali ili je bar tako izgledalo a oni su u to verovali… i onda oni tako ostavljeni kukaju na ljudsku prirodu, dvoličnost, razočarani su u ljude i ljudsku prevrtljivost, koristoljublje kojim su se do tada sladili i od njega živeli… kažu “sad im više nisam dobar” kao sebična deca sa kojom su svi hteli da se igraju jer imaju nov bicikl i svako je hteo da ga provoza… otuda onaj zaljubljen pogled koji nisu pročitali ispravno… a, da su iole pošteni i kritični prema sebi, znali bi odmah da su ti ljudi tu zbog položaja i moći koju oni imaju a ne zbog njih samih i da je prirodno da sa gubitkom moći i položaja prestaju razlozi da oni budu tu, da je u pitanju vezana trgovina, lanac ishrane, da je svako dobio svoj deo kolača i da niko nikoga tu nije iznenadio, prevario, zakinuo… veštački sastavljeno – prirodno se rastura… trebalo bi da im je u startu jasno da je tolika naklonost gomile uvek sumnjiva, da je, vrlo verovatno, ona lažna i neiskrena ali ni manje ni više pogrešna nego njihovo verovanje da su svi ti ljudi oko njih tu iz istinskih njihovih zasluga, da je sve kompletno licemerje i podjednaka pokvarenost sa obe strane i da stvari nisu nove nego samo vidljive… nevinih nema i nema ljutnje… jedni su druge koristili i to bi svakoj strani trebalo da bude jasno… i vodje i sledbenici su igrali istu igru koja nijednog trenutka ne pretpostavlja dobre namere niti iskrenost nijedne od strana… oni koji su nekog lažno obožavali nisu ništa više nepošteni od onih koji su i za trenutak pomislili da su to obožavanje lično zaslužili i da im po zasluzi pripada..
… jer tako nam je prirodno, kad dobijamo verujemo da smo to zaslužili… lepotom, pameću, čime god a tako nam je neprirodno kad gubimo i tad gledamo u nebo i pitamo “čime sam to zaslužio, zašto meni to da se desi”… svi mi… ljudi… od kojih se regrutuju i vodje i sledbenici."
"„Neće se ponoviti, neću nikad više, gotovo je s tim”, kaže učenik koji redovno kasni na prvi čas, alkoholičar posle jos jednog brutalnog pijanstva, siledžija posle još jednog šamara, preljubnik posle još jedne prevare… i možda u deliću sekunde oni zaista veruju u svoje reči, a možda ni tad… a, „sve što je palo, bilo je padu sklono“ i svako ponašanje nosi u sebi seme koje ga ponovo radja… odlaganjem spremamo teren za novo odlaganje, činjenjem povećavamo verovatnoću da nešto učinimo ponovo… to važi za lažove, preljubnike, siledžije ali i za one s druge strane… one što veruju iznudjenim obećanjima koje im je neko dao jer su mu tražili, jer su to čekali… taj mali izgovor pred sobom da svi nastave dalje po starom … jer ništa udobnije od starog života, od starih cipela makar puštale vodu na sve strane.
Da je do obećanja, majke bi zatvorile odeljenja za bolesti zavisnosti, žene bi zatvorile kafane a brakovi nasilnika postali bi mirne luke.
Ali, uvek će biti onih što obećavaju i onih što im veruju, “show must go on”…
Kada mi kažu “obećao je da neće više, da će se promeniti”, ja vidim bezdan, i vidim neprekidan logički niz brojeva koji slede i gde sledeći broj ne vidi samo taj jedan čovek koji veruje da se ljudska priroda može promeniti sa dve reči, sa “neću više”… ni manje, verovatno.
Ne vrednujem, ne kritikujem, razumem… i slabost, i strah, i nemoć, i želju da bude drugačije, i ljubav i možda decu, i zajedničke kumove razumem, i sve stečeno, i celu zajedničku kilometražu i ceo dobar deo biografije razumem i ne sudim… ljudi smo i sva je istina u toj činjenici, ali ako već praštamo praštajmo, ne zato što verujemo iznudjenom obećanju, nego jer smo odlučili da preko nečeg predjemo, nastavimo dalje bez da stvarno verujemo u obećanje… manje će boleti sledeći put ako samo odlučimo da nastavimo bez da smo stvarno poverovali u promenu koja može biti jedino proces nikada reč.
Jer “nikad više” je fraza sa hiljadu pukotina… porozna i privremena kao kula u pesku koju će sledeći talas nečije prirode nepovratno odneti u more."
"Pre par dana jedna je mlada glumica optužila starijeg kolegu za silovanje koje se po njenim rečima zbilo pre više godina… on negira njenu izjavu i tako – njegova reč protiv njene reči, otvorena je Pandorina kutija.
Ja, naravno, kao i svi drugi ljudi, ne znam ko govori istinu i neću se baviti time… niko sem njih dvoje ne zna šta se stvarno desilo ali dok se istina ne otkrije i dok je ona nevidljim mastilom ispisana na belom papiru, svako će na taj papir projektovati samo i jedino svoju unutrašnjost… čitam komentare “stručnjaka”, od toga da je on “previše lep da bi silovao jer bi svaka žena s njim” do toga “šta je ćutala do sada”… i osluškujem glasove žena koje su u velikoj meri na strani muškarca… gledam te žene, jer neke su poznate… neke nikad nisu bile privlačne, neke su ostarile i teško su se sa gubitkom lepote pomirile, neke čvrsto drže svoju moralnost kao zastavu u ruci… mlada, lepa žena je prevelik, prekrvav mamac za zlo u ženama… ja ne znam ko od to dvoje aktera govori istinu ali znam iz kojih se ponora sopstvene psihe žene obraćaju braneći muškarca koga ne poznaju od žene koju ne poznaju… koliko je ostrašćenosti u njihovim sudovima, koliko su sigurne u svoju procenu, koliko je zla u njihovim komentarima, koliko je lične nesreće, frustriranosti u tome što pišu… kao sudski veštak znam da siluju i najlepši muškarci na svetu, kao neko ko se bavio traumom znam da neretko žrtva progovori posle mnogo godina… kao žena znam da niko na ženu neće skočiti sa toliko mržnje kao druga žena, niko i nikad… i moj pas skače samo na mužjake, to je izgleda biološki, ali žao mi je što vidim koliko žene nisu osvestile neke stvari kod sebe… koliko su u svadji sa svojom ženskom energijom, koliko su mladost i lepota nepoznate ženke snažan okidač za agresiju, koliko su zaboravile da su žene, da ih je žena rodila… ne znam kako čuvaju i čemu uče svoje ćerke, kako čuvaju i čemu uče svoje sinove i ne svidja mi se to što vidim ali sam mnoge od njih upoznala iz onoga kako su reagovale na ovu vest… uporedjivala sam njihova lica sa njihovim stavom i retko sam se iznenadila… valjda zbog godina iskustva koje sa ljudskim licima imam.
Definitivno, optužba ove žene protiv jednog muškarca je perfektan psihološki projektivni test o ženskoj prirodi svake od žena koje su ovu vest komentarisale, o njihovim ličnim tajnama, mračnim mestima, o tome koliko su sa svojom ženskom energijom na ti, koliko su i na kakav način žene, kako se u svojoj ženskoj koži osećaju… jer istina se ne zna, postoji samo vest i to je, kao u svakom projektivnom testu, perfektan stimulus za okidanje projekcije… nedovoljno diferenciran a taman toliko jasan i provokativan da okida nesvesne sadržaje.
Treba samo pratiti šta o sebi kažu, dok o drugoj ženi pišu, sve te žene u svojim komentarima."
"Najgore su depresije bez reči… kad dodje čovek koji može da priča i koji spontano, bez da ga pitate, nabraja sve muke koje ima i lako imenuje sve koji su ga povredili i sve što je imao pa izgubio ili želi, ali nije dobio – dobro je.. ali kad dodje onaj koji ne govori, koji ne učestvuje, gde više ima teksta u vašim pitanjima nego u njegovim odgovorima, gde čoveku više nije stalo, gde se povukao unutra, gde nema nikog ispred vrata, kad ste nemoćni, kad nemate saveznika u čoveku, onaj njegov zdrav deo koji pruža ruku iz vode, kad vidite da je neko odustao od sebe, od pomoći, kada nema nadu, kad mu nije stalo, kad mu je svejedno… od toga se teško leči i oporavlja… kad prepoznate sopstvenu nemoć i kad odgledate čoveka koji je bio i otišao a da ga niste takli, a uvek to znate, tada ne valja … a niste Bog, i niste svemoćni, i ako to vas to nisu naučili profesori na fakultetu – naučiće vas ljudi koje srećete.
Niko ne može pomoći čoveku koji ne želi sebi da pomogne. Pomoć se ne sipa kao voda u bokal. Pomoć se prima ili ne. S jedne strane čovek – s druge strane čovek… Ako se sretnu – odlično, ako se ne sretnu – ne vredi što su neko vreme sedeli zajedno."
"Razgovor od pre neki dan:
“Vredja me, ne spava sa mnom godinama, psuje me najgrubljim psovkama, ponižava na svaki način (muškarac plače dok to govori), kaže da sam ja kriv što ona ima problem sa srcem, što je nervozna…
Je l joj verujete?
Pa, možda sam ja kriv, možda nisam dovoljno dobar… (plače i dalje)
Je l je volite?
Volim je.
A ona vas?
Mislim da me voli.
Kako to znate?
Bila je jednom dobra prema meni… hocu da joj pomognem…
… shvatam… moram da vas pitam nešto… zašto to trpite? (na ljutu ranu – ljuta trava)
Ne znam.”
Ko zna ko je, kada i ovako dobro pripremio ovog uplakanog čoveka da ga privuče i zadrži žena koja ga je ubedila da je on kriv za to što je ona agresivna, hladna, nezadovoljna i možda neprepoznat pacijent dok on dolazi kod psihologa… ko ga je spremio da se jednog dana, kao hipnotisan, digne i potraži svog dželata, da se zalepi za njega uveren da je manipulacija i ponižavanje ljubav… da li neko ko mu je rekao da ga tuče za njegovo dobro ili “plači, manje ćeš da piškiš”… ko mu je zamutio vid da ne vidi ono što je očigledno svakoj bistroj starici sa Golije, a ne psihologu… ko ga je naučio da žena koja te voli i s kojom si u braku ne želi da vodi ljubav s tobom nekoliko godina a tebe optužuje da imaš drugu (da je bar tako!), da je ljubav kad te neko psuje i vredja i optužuje za svoju agresiju… ko ga je i kada namagnetisao da ga neumoljivo i sasvim iracionalno privuče loše postupanje, partner koji je u najmanju ruku poremećaj ličnosti… ko ga je pripremio da je to njegova šolja čaja, da je to ljubav kakvu on treba i zaslužuje, ko ga je ubedio da nije za bolje… ko mu je rekao da se uvek trudi i da popravlja, ko mu je rekao da je on kriv za nečiju grubost?Kad bi se sve žrtve manipulatora i nasilnika na svetu, u ovom trenutku, odlučile za neku formu “gradjanske neposlušnosti” i rekle “dosta”, svi nasilnici I manipulatori ostali bi sami u svojim sobama i životima, ostavljeni od svega što još može da hoda, iscrpljeno psihički ili ubijeno fizički, našli bi se oči u oči sa pravim izvorom svoje nevolje pa bi ih, ostavljene sebi na milost i nemilost, ili pojelo sopstveno zlo i zelenilo njihovog otrova ili bi možda napravili neki “switch” i “o svom se zlu pozabavili”… možda bi pomislili “šta ja ne radim kako treba pa je ovoliki prazan prostor oko mene”… ne bi imali koga da zlostavaljaju, da ubedjuju da je on kriv što su nesrećni, bolesni, što su zli, što su zlo koje hoda, nesreća na štiklama ili u odelu, što samo liči na normalnog čoveka.
Niko nije kriv prema nekom za to što je neko loš prema njemu, ima loših ljudi i uvek ih je bilo… ali kriv je prema sebi ako zadovoljstvo vodjenja bitki koje je nemoguće dobiti ne prepusti nekom drugom manje svesnom nesrećniku… kriv je prema sebi ako se ne skloni od nuklearnog reaktora u kvaru koji zrači i ubija na duge staze… da bi mu bilo bolje čovek mora da se povuče od takvih ljudi, iz takvih odnosa, uspostavi zdravo samopoštovanje, zavoli sebe (stara dobra ljubav prema sebi kojoj ga nisu naučili ), povuče zdrave granice koje niko neće tenkovima prelaziti, kao ledinu.
Niste krivi što je nekom loše jer je loš… već samim tim što krivca tražite u sebi velika je šansa da on nije u vama… pravi krivci za loše odnose nikada, baš nikada, ne pomišljaju da je krivica u njima… uplakan čovek koji hoće da pomogne ženi s početka priče treba pomoć više nego ona… pomoć treba Aski a ne vuku… ona treba da nauči da će vuk uvek želeti da je pojede ma koliko mu ona uporno pomagala da zaboravi da je vuk, objašnjavala da se sve može lepim, govorila da zna da je imao loš dan, lošu šumu, loš univerzum… i zimu, i lovce… muka jedna."
"Svim anksioznim ljudima na znanje… imam za vas jednu lošu i jednu dobru vest… anksioznost se, kao što znate, vraća… al to je zato što dolazi odnekud gde je otišla, znači da odlazi… i u tom njenom ćudljivom ponašanju proći će vam jedan deo života… dobro je znati, dobro je setiti se, kad ona dodje ili se pojača, da će otići kako je došla i da je sva mudrost življenja s njom u tome da prihvatite njenu prirodu, vašu prirodu… to, da je u talasima… talasima koji će zavisiti od vaše napetosti, izazova u životu, vaših unutrašnjih konflikata kojima često nećete naći razlog… i ako pokušavate, to je često Sizifov posao jer se razlozi sakrivaju kao u skrivalicama i tako su baždareni da su često na mestu udaljenom od onog gde mislite da ih treba tražiti, a i nije vam do traganja, vi bi da preživite… težak je to posao, nezgodan je to protivnik… ali ono što sigurno možete je, da kad vas ošine, „da se pravite mrtvi“ i ne date joj da vas uplaši više nego što mora, jer ona je strah po definiciji, nego da se setite pravila da odlazi kao što je došla, da će i ovaj put otići jer sve u životu ima svoje cikluse, i svaki vrh ima svoj pad… drugačije ne može u prirodi jer, prosto, nažalost ili sreću, ništa nije večno i ništa ne traje istim intenzitetom, ni sreća, ni nesreća, već se sa protokom vremena ublaži tako da može da se preživi… i večna sreća dignuta na maksimum mogla bi da šteti… trebalo bi izdržati te hormone.
Anksioznost nije bolest… ona je stanje i niste vi bolesni – takvi ste, tankoćutni, osetljivi ste ljudi, ne mogu svi da budu Švarcenegeri… malo nežnosti za sebe nije na odmet… svetu trebaju i umetnici i policajci… zato kad dodje – ne pridajte joj na značaju… ko lošim vestima, ko ogovaranjima… ona se hrani značajem koji joj dajemo… ignorišite je koliko god možete… ona se suši od toga, bledi… kažite joj – dobro, vidim da si opet tu, izgleda da ćemo jedan deo puta ići zajedno… nemojte da vidi vaš strah, nemojte da se bojite, prihvatite je ko dosadnog saputnika u vozu… sići će… ne idete svi do istog odredišta… i kad vidi da je ignorišete prestaće da vas gnjavi, možda vas čak i ostavi neko vreme… duže vreme, ako je baš ignorišete do mere da joj više ne bude do vas."
"Ako ne znaš koliko da učiniš za čoveka, koliko da daš u nekom odnosu, zapitaj se samo jedno – koliko taj čovek čini za tebe i koliko on daje u tom odnosu… tu je odgovor na to pitanje bez obzira koji da je odnos u pitanju i koliko ti teško bilo da to prihvatiš… samo je to zrelo ponašanje i samo to čuva od bolnih otrežnjenja… ne govorim ovde o hrišćanstvu i „ko te tebe kamenom, ti njega hlebom“ stavu… govorim o tome kako stvari funkcionišu dok mi zamišljamo želje i o tome kako ista ponašanja uvek vode do istih ishoda… pametan čovek bi trebalo da se zamisli… i nije da se dobrota ne isplati, ali jeste da se neselektivna dobrota ne isplati nikako.
Ako u odnosu dajete mnogo manje ili mnogo više to nije (ne)hrišćanski nego neurotičan stav… u jednom slučaju ste sebični i neinvestirani u taj odnos, uzimate nekog zdravo za gotovo i trošite čoveka, u drugom se nadate da ćete možda nekad, nekako, ako se trudite, i još malo trudite, i još malo možda na kraju otopiti nečije hladno srce, a to se nikad neće dogoditi… pre ćete spaliti svoje… u najboljem slučaju taj neko će pristati na vaše prisustvo i to je u redu ako vam je to dovoljno.
Nismo ovde da bi voleli svakog i bili dobri sa svima – dovoljno je ne mrzeti i ne želeti zlo… ljubav već mora da se zasluži.
Blanko ljubav – blanko patnja."
Drage moje, želim vam
Da vas vole danas i svakog dana okoliko koliko vi njih volite – manje bi vas bolelo, više bi vas gnjavilo
Da ste lepe sebi, a onda ćete i drugima – to je prosta matematika
Da nikad ne zaboravite da je svako biće koje hoda rodila neka od nas i da je to naša privilegija a ne krst
Da tome naučite i vaše ćerke
Da volite sebe sa tim telesnim proporcijama jer su jedinstvene, a ljubav prema sebi je zarazna
Da nikad ne posumnjate u sebe jer „ogledalo laže a ljudi su ponekad zli“
Da volite jedna drugu, naše sestrinstvo… majku, ćerku, prijateljicu… od sličnog smo tkiva
Da mislite na sebe više nego inače i obradujete svoje žensko biće nekom sitnicom koja nama tako puno znači (nekim sjajnim kuglicama, djindjuvama, šarenišem nekim) što ne razume „pošten muški svet“
Da se ozbiljno restartujete ako u ovo gore posumnjate.
Radite, volite, smejte se, ludujte, pričajte, plačite kad vam se plače ali nikad, nikad ne posumnjajte u svoju vrednost jer ste žena, a žene vladaju svetom makar ne izgledalo tako. To je naša tajna.
Ne dovedite nikad u pitanje svoju božansku prirodu.
Srećan vam ovaj i svaki sledeći dan!
Po suncu hodale!
Voli nas Tanja
"Kad roditelj ostavi dete, ma koji da je razlog… kad odustane od njega, kad ga zaboravi ili nikad ne prihvati, kad je samo probao da mu bude roditelj ili nije ni to, kad se umori od toga da bude otac, da bude majka i poželi samo da opet bude slobodan… za sebe, za drugog, za neki porok ili ga možda proguta duševna bolest pa obezliči njegovu roditeljsku formu, ali ga svakako nema za dete… kad zavoli drugog pa ode ili, samo prosto, ne voli više drugog roditelja pa onako sve skupa ostavi i dete, kad ga odvuče neka strast ili porok, ili samo nezrelost… samo… kad zaboravi kako je raslo i kako ga je možda nekad želeo ili mu se samo tako činilo… a baš mu se činilo i mislio je da će da traje… možda nije ništa ni mislio… kad ga prodje potreba da ima dete – dete ne prodje potreba da ima roditelja i hiljadu osećanja vitla mu po duši… bude praznina, pa bude tuga, pa bude ljutnja, bude bes, pa nedostajanje, pa mržnja, pa krivica zbog mržnje bude… šareno je to al na ružan način… otvori se ponor koji teško išta može premostiti jer tata i mama su nešto arhetipski dato, konstanta koja bi trebalo da se podrazumeva, brvno koje spaja dve strane svake provalije koju će čovek sutra prelaziti i uvek će mu mu faliti taj drugi kraj… i dete će preživeti, izdržljiva su to bića, i nastaviti, i rasti i porasti, i čovek će biti, i sve će izgledati sasvim pristojno… a možda i neće… možda će štrčati, možda će se videti, možda će vrištati bez vriska… vrisak nekad uopšte ne liči na to što jeste i niko neće shvatiti… možda, neki tamo, psiholog al on je samo zamena za ono što fali, bez njega se može, on dolazi kad je šteta već napravljena i nema intervencije koja će pokriti taj deficit… svega će biti u čoveku preko puta, svega sa čim treba raditi, svega što ga plaši, uznemirava, žulja … svega će biti ali neće biti ljubavi za tog roditelja, ljubavi čiste, neokaljane krivicom, ljutnjom, zameranjem, tugom… ljubavi same po sebi, lake, podrazumevane, ljubavi koju čine jednostavna sećanja, meke scene iz roditeljskog doma, sigurnost, izvesnost plišane garniture u dnevnoj sobi… spokoj kakav bi svako detinjstvo trebalo da bude jer sve one benkice zaslužuju najbolje, svaka… i stara će bol boleti odloženo, na rate, sa nejednakim mesečnim iznosima i neizvesnim krajnjim rokom otplate."
© 2021 Tanjin Blog