Patnja zbog neuzvraćene ljubavi samo je posledica fokusa koji smo nesrećno prebacili sa sebe na nekog drugog i voleći njega ili iluziju o njemu dozvolili da zaboravimo sebe… da smo sebi najvažniji i da to nije sebičnost već početak svakog zdravog odnosa i ljubavi… jer nema zdrave ljubavi ako nije uzvraćena… to je tako jednostavno.

I kad se tako “zaigramo“ nekog lošeg odnosa, izgubivši sebe,  treba se samo (pod)setiti ko je tu sa nama sve vreme, od početka – mi, a ko je došao juče – neko… i setiti se gde je fokus … i da niko nema tapiju na to da odredi koliko smo lepi, dobri, pametni, poželjni… i da niko  nema pravo vrhovne arbitraže sem ako mu mi ne dozvolimo… a kome…čoveku smrtnom i običnom, isto takvom kao što smo mi… Kad se to desi, treba se vratiti par koraka unazad… mnogo koraka unazad ako je potrebno… i setiti se ko smo, koliko smo dragoceni i posebni bez da to vidimo u ogledalu tudjih zenica… treba vratiti fokus na sebe uz zdravu dozu… pa i gneva, ako hoćete… jer nema toga Boga na zemlji zbog koga treba od sebe odstupiti, od kože koju volite i čuvate sve ove godine, sa svim ranama i ožiljcima, padovima i ustajanjima,  uspomenama i lekcijama koje ste zajedno prošli,  vi i vaša duša… da bi bili gde ste sad.

I zato nema ničeg pogrešnog, naprotiv, u tome da  aktiviramo zdravu doze agresije i samoljublja kad smo ugroženi tudjim nepoštovanjem i da pokažemo svoju drugu stranu, onu koju imamo i aktiviramo u kriznim situacijama, onu koja nije nežna, koja nije dobra i meka, koja živi u senci i hladovini, tamnu, koja ne vidja sunce prečesto, ali samo takva radi prljave poslove perfektno… jer država treba i umetnike i policajce… mora neko da radi i ono što niko neće ali je nužno… a sa nekim vrstama se mora grubo jer i sami igraju grubo… ne može sve ljubavlju, nažalost.

I što reče jedna moja prijateljica sa velikim iskustvom u „kriznim situacijama“:

„Moraš biti kučka kad je džukela preko puta tebe.”