Problem sa lečenjem svake vrste autodestruktivnog ponašanja je što čoveku koji se „skida“sa njega morate ponuditi neku zamenu koja će mu isto tako držati pažnju i ubrzavati puls. Bio to alkohol i hrabrost koju daje, kocka i uzbudjenje i očekivanje  da mu se „možda ovaj put posreći“ ili turbulentna veza  koja čini da se neko u njoj oseća bolno živ ali  živ, potrebno je dati mu  nešto što će oživeti njegov elektrokardiogram kao što to radi nesretna navika koju ima… jer je i  loš i sav od šiljaka nečiji EKG bolji čoveku od ravne linije gde nema infarkta koji će ga ubiti ali nema ni života… a to odsustvo života, ta ravna linija u kojoj se baš ništa ne dogadja je ono od čega se beži u pogrešnu ljubav, alkoholom izazvano „narušavanje reda i mira“…jer „kad nema kiše dobar je i grad“ i  nije baš da je neka navala lepih dešavanja u njegovom životu, i nije baš da je neki red od kvalitetnih partnera koji čekaju da budu sa njim dok on provodi vreme sa lošim…dok živi nešto, neku imitaciju života, neko njegovo uzbudjenje koje čini da se oseća živ. A štetne navike imaju prokletu osobinu da se čovek u njima oseća živ zbog: ambivalentnih osećanja prema tome što radi, zbog vrhova na kojima je i dubina u koje se survava kao na roller coasteru, zbog pakla koji mu to pravi od života…a u paklu je temperatura previsoka ali je i osećaj vreline bolji od neprijatne hladnoće života u kojem se ništa ne dešava… jer skinite narkomana s droge on se suočava sa ništavilom koje je narkomaniji prethodilo i oslobodite devojku štetne veze ona se  suočava sa prazninom posle uzbudjenja… nije to lako…  jer ta praznina je kao smrt od koje celog života bežimo. I ma koliko mi se često dogodi da poželim da zaurlam na čoveka preko puta mene koji nekim činjenjem sebi ugrožava život isto tako često poželim da kao Desanka Maksimović „tražim pomilovanje“ za nesretnike zarobljene u skupljanju pogrešnih iskustava  dok neki sretniji skupljaju  magnete za frižidere na putovanjima… i  jeste, kao i pomenutoj pesnikinji, žao mi je čoveka navučenog na bol koji čini da se oseća živim kad drugih dokaza da je živ nema i kad bira izmedju te jedne mogućnosti jer drugu ne nalazi i kad je nesreća u koju je potopljen-  njegov nesretni  „ modus vivendi“… jer tad oseća, tad živi, tad mrda u svetu u kome bez toga ne doživljava  ništa.