Moja profesija je da slušam ljude i pomažem im… ja volim svoj posao i, kao većina pomagača, za njega sam se, iz raznih svesnih i manje svesnih razloga, odlučila još u detinjstvu.
U privatnom životu ne volim razgovore – monologe u kojima jedan priča a drugi strpljivo čeka svoj red i ćuti da mu ne “upadne u reč”… da ga ne prekida… oni se lako pretvore u propovedništvo onog ko je moćniji u odnosu, svejedno je li ta moć formalna, statusna ili emocionalno jačeg… ili se pretvore u monotono besedništvo dosadnijeg, neuvidjavnijeg, egocentričnijeg, agresivnijeg.  Volim razgovore žive, brze, iskričave, gde me prekidaju i ja njih prekidam, gde spontano “upadamo jedni drugima u reč” na krilima bliske frekvencije, gde nam se se misli nadovezuju i slobodno asociramo na reči onog drugog. Sagovornik koji traži da ga ne prekidamo nije sagovornik nego govornik a davno sam, s godinama koje imam, shvatila da imam ograničen broj sati na ovoj planeti i odlučila da sebi dam dozvolu  da iz druženja izopštim egocentrične govornike koji mi kradu vreme. Istovremen govor je mera ravnopravnosti i bliskosti učesnika a samo je takav govor razgovor.  Slušam govornike koje sama izaberem i koji mi nisu ravnopravni jer o nečem što me zanima imaju nešto pametno i kvalitetno da kažu, nešto što ja ne znam i što mogu da me nauče. Ja sam im dala legitimitet time što sam došla da ih slušam i ne prekidam. To nisu moji sagovornici, prijatelji nego učitelji, eksperti za neku oblast.
U svakodnevnom druženju glasam za upadanje u reč, živu diskusiju, puno smeha i pričanja istovremeno, uglas!