Volim Grčku… zemlju, klimu, more, hranu, ljude… Atina ima prelepe muzeje, ušuškane taverne, apoteke i prodavnice suvenira na svakom koraku i… bukvalno, najveći broj stanova u suterenima zgrada od svih zemalja koje sam posetila… svuda, ispod nivoa ulice, vidim tragove ljudskog života u prostoru sa upitnom količinom svetlosti, pod zemljom,,, tu stanuju najsiromašniji Atinjani, najčešće izbegli iz nekh drugih prostora, ali već duže vreme u ovoj zemlji, nekako inkorporirani u ovaj svet… ne znam koliko se ovde osećaju ovdašnjim ali pretpostavljam koliko su se tamo negde osećali ondašnjim… jer su otišli, pobegli, napustili, skupili hrabrost, veru, najosnovnije i pošli za željenim boljim životom kao i mnogi ljudi iz zemalja koje baš nisu udobne prema svojima… i vidim tako, jer sam posmatrač od kako znam za sebe, jedan hodnik koji se spušta u zgradu, cveće koje stoji duž ivica stepenika i dečja kolica duboko u pozadini… i znam sigurno šta želi ta žena čijeg su deteta kolica… želi ono što i svaka majka od kod je sveta i veka… prvo,  da beba nikad ne ispadne iz kolica i padne na glavu jer se toga sve majke boje, a, potom da ovde, u polumraku, napravi udoban, cvećem ukrašen dom… i da ova zemlja bude dobra za njeno čedo, da mu bude bar malčice lakše nego njoj kad je stigla ovde, da se ono bolje prilagodi, da ga prihvate, da raste i igra se kao i sva deca ovde, i sa njima… jer nije bilo lako doneti odluku koja se jednom donosi u životu dok drugi ljudi, srećniji, odlučuju o sitnim stvarima… i poštujem snagu u tim stanarima iz suterena, i navijam za njih, i želim im, onako ljudski, da se snadju ovde i budu dobri za ovu zemlju i da ona bude dobra za njih… i dok gledam niz stepenice koje vode u mrak razmišljam da oni mogu da taj hodnik i mrak u stanu posmatraju kao silazak  u rupu, kao svoju mučnu sudbinu i najveći neuspeh, kao poraz… jer žive u takvim uslovima…  ili kao svoj izlazak napolje, najveći uspeh jer su bili hrabri, otišli odnekud gde im nije valjalo i sada pokušavaju da puste korenje ovde… kažu knjige – tek treća generacija će to uspeti… i znam da njihov uspeh zavisi od tačke posmatranja, od naočara kroz koje gledaju i jesu li odlučili da je taj mrak u suterenu večna tuga ili prolaz do svetla u ovoj sunčanoj zemlji, svetla u njihovim životima, prolaz u neki bolji žiivot kad izadju odozdo gore, na svetlo dana i igraju najbolje što mogu s kartama koje imaju
… da li je mrak u kome trenutno žive krajnja destinacija i nesrećan ishod ili tačka na putu kojim se kreću, putu u svetlo, napolje, u život, u dnevni žagor, medju ljude, takve kao oni,  ljude koji imaju cilj i samim tim i mogućnost da cilj ostvare i žive bolje…  sa drugima, uključeni, pripadajući, sasvim kao  drugi…  kao svi drugi… sasvim  kao svi drugi ljudi na svetu…