Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak
o jednoj pogrešnoj kutiji za nakit
tanjinblog.com
Zašto je stradala dobra devojka
tanjinblog.com
ko je bezgrešan neka prvi baci kamen
tanjinblog.com
ne ulazi dok još možeš da biraš
tanjinblog.com tanjinblog.com
možda je samo kombinacija pogrešna
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
Oni što se vraćaju možda samo navraćaju ili stranac u noći
tanjinblog.com
14,051
TanjinBlog
Neki ljudi stalno i svuda sa sobom nose svoje rane… mnogi ljudi ih imaju i nose al ovi stalno vade kutijicu u koju su, umesto broševa i narukvica, pohranjene sve njihove male i velike povrede i gubici, opet ih i ponovo sortiraju, prebiru po njima, sećaju se i podsećaju, ne daju sebi da ijednu zaborave kao da bi time načinili neko teško nepočinstvo i greh… pri svakom otvaranju kutijice zapahne ih poznat miris starih nesreća, a miris se, kažu oni koji su preživeli traumu, najduže pamti… žive tako ti ljudi vezani za svoje rane, srasli sa kutijicom čiji ih je sadržaj prvo obeležio a potom zamrzo u nekom trenutku koji odbijaju da napuste… kao u onim sf filmovima kad se slika na ulici ukoči i ljudi ostanu u položaju u kom su zatečeni… ostavljeni kao dete, odrasli sa lošim roditeljem, preživevši težak razvod, bolest, izdaju, rastanak, selidbu… stare ih povrede polako progutaju, srastu sa njima dok na kraju ne ostane još samo malo slobodne volje u njima da obavljaju dnevnu rutinu: ustajanje, umivanje, sitne kupovine, posao, suživot s nekim… tužno je tako provesti vek jer ono smo o čemu mislimo ceo dan i ako su nam samo gubici u glavi, ako ponavljamo kao mantru tragični niz nevolja koje ne zaboravljamo ni na tren, mi onda hodamo kroz život kao živi mrtvaci nesvesni života, infantilno uvereni da samo mi imamo takvu kutijicu, da naša sadrži najveće tužno blago kojeg se ne odričemo ne videvši da smo se odrekli života koji struji oko nas ali ne i kroz nas… zaledjene.
Ubijena je studentkinja u Beogradu… za ubistvo je osumnjičen mladić sa kojim je bila u vezi… čitam u novinama reči njenog prijatelja koji kaže da “ne može da veruje da je neko mogao da naudi tako finoj osobi, dragoj, prijatnoj”… mogao je… onaj koji ju je ubio i nije takav – drag, fin, prijatan, nego drugačiji… jer nije važno koliko je dobra ubijena već koliko je loš ubica… u njegovom se umu i telu radja ideja o zločinu i onaj koga on ubije je samo ekran na koji je on projektovao svoje crnilo… taj ekran može da bude sasvim beo i da sa njegovim crnilom nema ništa zajedničko sem zlokobnog poznanstva i nesrećnog tajminga… i ponekad je nevinost u stanju da isprovocira zlo više nego što bi to drugo isto takvo zlo moglo… nigde kao u kontaktu sa svojom suprotnošću ne možemo videti koliko smo ogrezli u nešto, koliko smo izašli iz ose, koliko smo u disbalansu sa normalnim… nekoga to razneži, nekoga naljuti… nečija slabost, nečija nevinost proizvedu kod nekog potrebu da nevinog čuvaju i zaštite, nekoga to provocira da ga uništi… možda ga podseti na nekog ili nešto što nije voleo, što mrzi, na neku sopstvenu slabost ili hendikep… neka deca miluju štence, neka druga ih muče, iste štence… to je taj potencijal nevinih očiju da prozovu čudovište ako ga ima… serijski silovatelji i ubice nisu to postali zbog onog nevinog preko puta sebe već zbog svoje prirode koja na nečiju bezazlenost reaguje zlom… neki bi možda to zlo prepoznali i odmakli se jer su se njim već suočili i naučili… neki bi pobegli zato što ga i sami prirodno imaju… drugi, jednostavno, nemaju detektore za zlo… deca i neki ljudi sa dečijom nevinošću.
Ne možete u čoveku proizvesti nešto što on nema… uvek i samo ono što ima a što se javlja na sve što mu zaliči na provokaciju… i ma kakvi da ste vi, ma šta radili, ma kako izgledali, ma šta govorili… bili vi dobri, pitomi, najbolji, neko ćete zlo i takvi moći da probudite… uspavano, sakriveno kao zmija ispod kamena… nevidljivo dok neko sasvim slučajno ne podigne kamen… neko ko je mogao da bude dobar, drag, veseo, prijatan… ali, podigao je kamen i probudio zmiju… i samo u tome je sva njegova krivica i razlog za tragičan kraj.
Dragicu (tako ćemo je zvati) sam upoznala tokom lečenja u našoj bolnici… žena od svojih pedesetak godina beskrajno nepoverljiva, zatvorena, ćutljiva… izvlačila sam joj reči ne bih li doprla do nje… imala je loš brak sa prvim koji ju je zaprosio, ništa dobro tu nije doživela, piće, batine, klasična nesrećna priča mnogih žena s ovih prostora… ostala je udovica, živela sa sestrom i njenom ćerkom jer svoje dece nije imala kad je upoznala njega… oženjen, sa odraslom decom, jasno joj je odmah stavio do znanja da joj nudi lepo druženje ali da brak neće razvoditi… gladan čovek jede svaku hranu koju pred njega iznesu, žedan pije i slanu vodu, ušla je u priču s njim… vidjali su se, prvi put joj se činilo da ima čoveka, nekog ko priča sa njom, pomaže joj da oreže voće na placu, posadi ruže, spremi sa njom kupus za zimu… ali, uvek odlazi kući svojoj ženi kako joj je i rekao na početku sa čime se mirila… osetivši prvi put u životu nešto najpribližnije ljubavi, posle muževljevih batina i pijanstava, počela je da se vezuje za njega, da se lepi, da mu ne da da ode, jednom ga je i pozvala telefonom na kućni broj… to mu se, već, nije svidelo, rekao joj je da prekidaju jer je počela da predstavlja opasnost po mir koji nije želeo da remeti… slomila se, nije mogla da to prihvati, danima je gledala u prazno a onda, jednog jutra, učinilo joj se da ga vidja kako ide oko zgrade gde je živela, pa je neki auto tu bio danima parkiran, on ga je poslao, mislila je… počela je da čvrsto veruje da je on tu, da je prati, da je voli, da je ljut što nisu skupa i da će uraditi nešto njenoj sestri i sestričini… ne mogavši da prihvati činjenicu koja je nepodnošljivo bolela napravila je novu realnost u kojoj on ne samo da je nije ostavio već je tu svaki dan, hoda oko kuće, prati je i gleda šta radi… izgubila je razum od bola… i reći će neko “šta je tražila s njim kad je oženjen” i reći će neko “tako joj i treba”, al – “ko je bezgrešan neka prvi baci kamen”… ko sme da sudi ženi koja nije živela do tada i koja je skupo plaćala iluziju koje se zaigrala dok su se voleli, spremali hranu, pričali… prvi put u životu bila je živa ali na društveno neprihvatljiv način, jedini koji joj je bio ponudjen.
Lečili smo je od paranoidno-depresivnog sindroma prvo joj skidajući lekovima strah da je on prati da bi, kad je to nestalo, došli do bolnog jezgra gde je ostavljena i gde ga nije briga za nju, on oduvek živi tako… dolazila je kod mene da pričamo, shvatala je polako da je on ne prati, da ga nema, da je definitivno otišao, da je ne voli… bol je bila velika ali racionalna i lekovita, bol je bila istinita a ono pre bola je bilo ludilo, moralo je da boli da bi se izlečila, trebalo je da shvati i prihvati šta joj se desilo, sa njim i u njoj.
I ma kako da smo lepo pričale, tokom njenog boravka u bolnici, i ma kako da je otvorena i bliska sa mnom bila kasnije tokom lečenja, na ulici, a videle smo se dvaput, nije mi se javljala… okretala je glavu na drugu stranu… i ne zameram joj… ne volimo žive svedoke naših najvećih padova, žive dokaze toga koliko nam je bilo loše koji će toga da se sećaju nakon što mi sve snage uložimo u to da zaboravimo… prvo nesreću, pa nas u njoj, pa tudje oči kojima je nas bilo žao, pa našu sliku u tim očima koje se stidimo i, na kraju, sopstveni strah da ono što je jednom moglo da se desi možda može opet i da ne znamo kako bismo to drugi put preživeli.
A onda, kad posle svega staneš na iole čvrsto tlo, budi dobra prema sebi, budi nežna i pažljiva sa sobom, kao sa detetom… ne grdi ga i ne kori što je palo, što nije gledalo… jer dovoljno je što mu je koleno krvavo i što ga boli, što ga je strah… budi sebi kao dobra majka bez obzira jesi li takvu imala… u danima koji slede pomazi sebe, napravi kafu, udahni duboko, sedni na terasu ili pored neke vode, ili samo malo dalje od svega što uznemirava ili zahteva tvoju pažnju, odmori krvotok izmučen kortizolom i umiri se… daj sebi vremena i razmisli… ima li pravilnosti u tvojim greškama, postoji li neka koju stalno praviš… ako je uočiš – razvij radar za nju, prepoznaj da si joj sklona… zašto baš njoj, možda nećeš odmah znati i nije važno… dug je to proces i ne možeš sama tim putem, ali možeš da prepoznaš fatalni sklop, žljebove u koje lako sklizneš… ako to uočiš, zapamti – tvoje je samo da prepoznaš trenutak, onaj kritični, kad u novom odnosu uočiš potencijal da aktivira tvog unutrašnjeg demona, tvog sabotera, krticu u tvojim redovima što bi da te uvede u nevolju… ti ćeš već znati kojoj si sklon: ili je i on u braku ali pred razvodom, ili pije ali „svi piju“, ili je miran dok ga ne naljute, ili ima još jedan ispit do kraja i tako sedam godina, ili je i prošlu devojku uhodio „ jer žene su neverne“, ili ima tešku narav i još težu ruku, ili nijedna se pre tebe majci nije svidela, ili se i on „još traži“ i ne bi da „upadne u mašinu“, ili je prosto čudan svima a ne vidiš zašto… jer skloni smo da ka nekim iskustvima češće gravitiramo, da živimo po obrascima, da u neke situacije upadamo kao u železničke šine, a posle… ko će zaustaviti lokomotivu kad ubrza sa svim onim vagonima … zastani i razmisli… i kad ti sledeći put nešto zaliči, samo zaliči na nešto već vidjeno, na tip ili situaciju – budi pametna, poštedi sebe novih starih priča, beži koliko te noge nose ako znaš da imaš talenat za katastrofu sa prepoznatim parametrima… jer bićeš privučena starom centripetalnom silom kao leptir svećom i spržićeš se sve misleći da si daleko, da uvek možeš da prekineš… proveri odmah možeš li jer preblizu si kad samo udješ u taj prostor, kad samo stupiš u kontaminiranu zonu… i nemoj se, posle svega što si prošla, plašiti mraka, ni lifta, ni bakterija, ni paničnih napada, ni letenja, ni visine, ni bolesti, ni smrti… sebe se treba plašiti i svojih kapaciteta da te odvedu u slepu ulicu i tamo zaborave… jer neke stvari treba preskočiti, i neke odnose, i neke ljude, i treba odoleti tome da se nadjemo kao akteri u onim „neverended“ serijama čije se krajeve pravimo da ne znamo a koje nas uvek ostave s mučnim utiskom da nas scenarista mrzi.
I vidimo mi odmah, na početku, slabe tačke nekog odnosa… vidimo demone našeg ljubavnika i njegove mane… vidimo, ali ne zaljubljujemo se mi u naše ljubavnike – u ljubav se mi zaljubljujemo, svaki put… u ideju o ljubavi, o pripadanju nekom, u svoju sliku u tudjim očima… kao da u drugom tražimo potvrdu da smo živi… zaljubljujemo se u nečije zaljubljeno lice kad nam krene u susret, u radost u njegovim očima kad nas vidi… i voljeni jedva da ima formu, forma je iluzija… volimo sitnice, mirise, tragove nečijeg postojanja, osećaj pripadanja, praznu šoljicu nakon popijene kafe kad neko dodje i ode, parfem koji ostane iza nekog, onako izmešan u vazduhu nakon što smo se mi odavno izmešali… zaljubljujemo se u osećaj da smo izabrani… zaljubljujemo se u nečiju jaknu oker boje okačenu na čiviluk što nosi energiju njenog vlasnika i energiju naših susretanja s njim… u potiljak se nečiji zaljubljujemo jer tek kad nam je neko okrenut s ledja mi prepoznajemo pravu emociju za njega neometeni očima koje nas posmatraju… i tada prepoznajemo ljubav, nežnost, ili, pak, shvatamo da nema toga… zaljubljujemo se u svoj lak korak pored voljenog bića, u to da imamo za koga da budemo lepi, sa kim da ponesemo haljinu kupljenu juče… zaljubljujemo se u sjaj u nečijim očima jer tada i mi sijamo, a nema sjaja bez odsjaja.
I zato je sasvim besmisleno savetovati zaljubljene… „ja to ne bih trpeo, ja ne bih ni dan više bio s njim“… tako je, ne bi, jer neko van te priče ne poznaje dane koji su ružnim danima prethodili ili su izmedju njih bili umetnuti… ne zna ništa o mirisima, ništa o čežnji, o drhtavim trenucima koji spajaju ljubavnike, ništa od onog što nije razum a što čini srž ljubavi i zato mu je lako da bude pametan, da ljubav meri pameću a – kad je to moglo… i svako će biti pametan dok se ne zaljubi, i znaće sve kako treba do tada a onda će i on zaboraviti jer to tako biva… i biće zaljubljen kao i svi pre njega, i isto tako nemoćan da bude samo racionalan, da odvoji, da ne “trpi”… i prelaziće preko tamnih mesta na koja ga razum upozorava…
Jer zaljubljeni prave greške, prave kompromise, imaju loše dane ali žive, mrdaju, pomeraju se i dišu, a racionalni sve znaju, čuvaju se ali ne žive… vide samo opasna mesta uplašeni da ne pogreše.
… odlično zaštićeni od nesreće, ali i svake sreće.
Seksualnost… od parenja do vodjenja ljubavi… od porno filmova, seksualnih pomagala, silikonskih grudi do Romea i Julije… od fetiša, lutki na naduvavanje, svingerskih kombinacija, od mračnih soba sa brokatnim zavesama, od sumnjivih žena po autobuskim stanicama do onog “uzimam za ceo život“… od klozetske umetnosti do onog kad tonemo u druge oči kao u sopstvenu smrtnost… od seksa za jednu noć do ljubavi za ceo život… od „kombinacije“ do čaše vode kad trajemo svoje zadnje dane…. negde mi se čini da se najveći deo onoga što ljubavlju zovemo odvija u nekoj srednjoj zoni izmedju ovih krajnosti, da volimo, ženimo se i udajemo, prevazišavši onaj prvi, brutalni, nagonski deo ali često ne dospevši nikad do onih zadnjih očiju koje su baš naše… da se umorimo tražeći ili nikad i ne pomislivši da potražimo pravu kombinaciju tela i duše koja je baš po našoj meri… jer, pošteno – nije nam to svima ni potrebno… dok živimo „kao da“ prijateljstva, igramo se roditeljstva, površni gradimo površne odnose pa smo i u ljubavi, najčešće, negde izmedju čiste seksualnosti i prave, istinske, duboke ljubavi… zato se rastajemo… jer je nečeg zafalilo, telesnog zanosa ili duševne bliskosti… i idemo dalje tražeći neku svoju savršeniju drugu polovinu… i sami nesavršeni, možda nesposobni za to što mislimo da želimo, nesposobni za istinsku ljubav , istinsko prijateljstvo, pravo roditeljstvo… nepoznati sebi samima, neautentični i neiskreni pred svojim likom u ogledalu.
… a to što je naše ne možemo ostaviti kao ni ono nas, i ako možemo – nikada nije bilo naše i mi njegovi… i samo smo se igrali i zaigrali neke iluzuje, možda i decu dobivši pritom… bez da smo poznavali onog kog smo voleli, bez da smo voleli onog kog smo ljubili.
tanjinblog.com/za-noc-ili-ceo-zivot-2/
Bila je oličenje ženstvenosti… tanka, plava, ranjiva, sa onim pogledom ispod šiški, izgledom plavuše u nevolji koji muškarci tako vole… najvoljenija engleska princeza… ali nije je voleo onaj koji je trebalo da je voli… on je voleo duboko i trajno, stariju, u najmanju ruku ne lepu ženu, grubih crta, oštrog jezika i muške energije koju ljudi nisu voleli … ali voleo ju je on… “pokazalo se dovoljnim”, što reče neko… i onda je princeza s početka priče bila duboko nesrećna, depresivna, bulimična i krenula je da traži ljubav (nike) ne bi li se osećala bolje… a ko zna kako bi njena priča izgledala da je bila sa čovekom koji bi je voleo, razmazio, pričao sa njom, gledao u nju kao božji dar, smejao se s njom… da li bi se prejedala pa povraćala hranu, da li bi sate provodila gledajući kroz prozor palate u sivo englesko nebo, da li bi umrla mlada?
Ponekad je sa nama sve u redu, i s onim preko puta nas je sve u redu, al mi kao par nismo u redu… zaglavljeni u pogrešnom izboru kao ona mala deca što se muče da figuru trouglastog oblika stave u okrugli kalup… i lupaju, i pritiskaju, i ljute se i ne ide nikako, a trougao i okrugla rupa na ploči ostaju neumoljivi jer nikad neće trougao u krug… i onda se mučimo da prekrojimo sebe ili drugog, odsečemo vrhove, smanjimo krajeve, nategnemo, pritisnemo, uguramo… bez da prepoznamo da niko nije loš samo je kombinacija loša jer okrugao kalup traži krug i da bi svako iz te priče možda bio dobar nekom drugom, manje uglastom il manje okruglom.
… a kad jednom udješ u pogrešan voz sve su stanice pogrešne i sve si udaljeniji od pravog odredišta… od svog čoveka, od svoje žene, od mesta gde ti je udobno bez mnogo truda, gde sve lepo dodje na svoje… gde stvari legnu bez da se mučimo, prirodno, meko, tek tako… samo legnu… kao kocka u kvadratni oblik na ploči.
Ako stvarno imate oči da prepoznate lepotu talasa koji se razbijaju na obali… snega na borovima što svetluca na planinskom suncu… lepotu tišine jutra koje sviće u malom primorskom mestu ( koju razbijaju samo zvuci insekata što se tamo čuju i kamioneta što raznose voće koje će se prodavati tog dana)…
ako stvarno imate oči da vidite čisto dobro u pogledu psa… savršenstvo u ukusu jagode i mirisu ruže… lepotu u zvuku trube koji čini da osećate da lebdite…
ako stvarno imate oči da prepoznate dubinu neba i veličanstvenost oluje… lepotu dramatičnih tonova tanga… blagoslov u ispijanju kafe u tišini sa bliskim čovekom…
ako stvarno imate oči da prepoznate savršenstvo u svetu iza sve nesavršenosti na prvi pogled… da vidite večnost u trenutku… ako imate moć da razumete da je sve kako treba, da će sve doći i proći a nebo ostati
ali, ako stvarno imate oči da vidite lepotu u svetu oko sebe i kad izgleda da nema mnogo razloga za to…
ako stvarno imate oči – niko vam ne može nauditi trajno, ni pogrešni ljudi, ni susreti, ni loši dani, ni godine jer videćete lepotu veću od svake nesreće i mudrost iznad svakog bezumlja, prepoznaćete čudo u običnim stvarima i bićete zahvalni što imate takve oči jer će vas one čuvati od dubokog očaja koji često obuzima one koji nemaju tu sreću.
"Vi ne znate kakva je to ljubav bila… zašto… šta se dogodilo?”
Zašto je ljubav tako krhka, oročenog trajanja, zašto se ljubavnici rastaju… zašto ono što je ličilo na obožavanje postaje udaljavanje, hladnoća, bol i mržnja… zašto nestanu reči, zašto tišina kao korov prekrije prostor… jer smo zamenili zaljubljenost i ljubav… zato jer je govor tela urlanje a govor duše prigušeni šapat, kao kod suflera u pozorištu a mi smo bili glumci sigurni da znamo tekst, nismo slušali šapat ispod pozorišnih dasaka… zato jer su potrebe tela glasne, traže hitno zadovoljenje a dušu, koja bi stidljivo da nešto kaže, niko nije čuo… telo nije previše selektivno… muškarac i žena… priroda se pobrinula za to… duša je, pak, selekcija lično i naći duši par je ozbiljan i mukotrpan posao koji se izbegava jer ozbiljan napor nije u našoj prirodi, mi bismo sve, sad i ovde… i kada ono što je ličilo na ljubav, a bio je zanos tela, prodje, šapat duše postaje gundjanje, mrzovolja, osećaj da smo se s nekim zaglavili, da smo prevareni, a često smo sami sebe prevarili, žureći… trčeći ka onom što je ličilo na ljubav dok je duša ostala sa džemperom u ruci ako zahladni a nismo je čuli, istrgli smo se kao veselo dete u parku… sad nas boli ko odrasle ljude… i ništa nam nije dobro, i vičemo jedno na drugo jer, neko reče, “duše su udaljene pa se ljudi ne čuju” … dušu treba čuti, njome treba birati, nju pitati… voleti onog s kim ti je lako, s kojim sve može, s kojim teče, ko ti je udoban… a onda, kad duša završi procenu pozvati telo na pir… do tada neka sedi i čeka jer ono nije pametno i ne zna da proceni… i jer se i oboje sećate kako je bilo prošli put kad je ono biralo prvo a duša stigla mnogo meseci kasnije.
Zato, neka prva ide duša.
Priča mi, nedavno, jedna mlada devojka o mladiću „koji joj se uvek vraća“… ide svuda, živi svoj život o kojem ga ona nikad ne pita da ne pokvari čaroliju, dolazi odnegde, pun priča, uzbudljiv kao, uostalom, sve što se retko pojavljuje, unese se u njene oči, izabere je da s njom podeli svoju posebnost prenevši tako na nju deo svoje harizme i ode… posle tog vatrometa sivo nebo izgleda još sivlje i ona samo čeka da on ponovo dodje i osvetli ga… živi tako zamrznuta u vremenu, od susreta do susreta, u trajnom apstinencijalnom sindromu za svojom drogom, u produženoj žudnji izmučena čekanjem… i koliko god da njegovi odlasci nju slabe toliko je njegovi dolasci jačaju i ona samo želi još… čarolije, jednovečernje magije i ne vidi nikog drugog, i ne vidi ništa drugo.
Razumem ja to… da se u Luvr ide svakog dana ne bi se plaćala ulaznica i ne bi to bio doživljaj… retkost je ono što daje posebnost… i osećaj da si izabrana ti… izabrana za jedno veče, istina, ali ko se bavi tim detaljima ako mu to veče kažu da je poseban, da samo njemu mogu da kažu ko su oni stvarno i kako samo oni imaju pravo na ekskluzivni intervju s njima o njihovom životu… u par sati mesečno.
Oh, mladosti, kolevko svih iluzija… ona vidi da se on njoj stalno vraća – ja vidim da navraća… usamljeni kauboj sa završenom srednjom elektrotehničkom školom, nezavisni distributer kradene italijanske robe sa oreolom stranca u noći… ali njenu žudnju i čežnju, njenu bajku nije moguće brutalno prekinuti ikakvom intervencijom… nije nikako… jer je njena priča svetlucava, od sjajnih kamenčića i zvezdane prašine… jer niko nije tako slep kao onaj koji neće da vidi, jer nemam adekvatnu zamenu da joj ponudim dok je skidam sa droge na koju je navučena, jer ona ni neće da se skine… ona hoće da sa mnom podeli uzbudjenje oko svoje ljubavne priče, posebne i vanredne… sa mnom, objektivnim ( brutalnim i hladnim) posmatračem koji bi, sada, trebalo da saseče njen devojački duh i ugasi ovaj žar u očima kojem svedočim… nije ona po to došla… niko ne dolazi po to i ne možete akutno zaljubljenom čoveku reći „to nije to, nije dobro za tebe“, ne možete mu, mehanički, oduzeti najuzbudljiviji deo života… možete probati, ali je to ravno tome da nekom kažete „ne sekiraj se“ ili „ne misli o tome“ ili neku sličnu besmislicu, opšte mesto koje nema veze sa životom jer nema čovek prijemnike za signale te frekvencije koji mu prave krčanje u umu, i stomaku, i snovima kratke upotrebne vrednosti… i, pošteno, ko bi želeo da se iz tog sna probudi… ko bi trebalo da bude ona majka koja uspavanoj ćerki, koja sanja sebe i Arapina na konju koji ju je upravo oteo iz karavana u pustinji, vikne ulazeći u sobu „hajde, danas čistimo tvoju sobu, dosta spavanja“.
Ne ide to… treba vremena da iživimo neka svoja stanja i naučimo, da obolimo i prebolimo… tako se stiče trajan imunitet na sve buduće posebne i manje posebne ponoćne kauboje što nas se sete jednom mesečno… najviše što možemo je pomoći sazrevanje i da neko sam shvati realnost, da iz toga krene transformacija, da poveruje da se može biti ekskluzivan i u manje eksluzivnoj priči… ali stvari traže vreme i „sve u svoje vreme“ rekli su pametniji.
Polako i samo budi uz čoveka koji raste, dok skida košuljicu koju je prerastao bivajući jedno vreme tako bez stare, a bez nove koju još nije dobio, jako, jako osetljiv na spoljne uticaje.
Ne može se ubrzati sazrevanje ni jabuke, ni čoveka.
© 2023 Tanjin Blog