Ima neke duboke istinske mudrosti u tome da ne moramo odmah sve znati, da ne moramo odmah da odlučimo, da se „u mutnoj vodi kretanje treba da  obustavi dok se mulj ne slegne“… teško je to prihvatiti ali kao što ima ljudi koje treba poticati na akciju jer su skloni nečinjenju, ima i onih drugih koje treba usporiti, podsetiti ih da ne mogu da kontrolišu univerzum, da ne mogu da predvide sve eventualnosti pa čak ne mogu ni  da sagledaju sliku koja je u tom trenutku pred njima jer oni, makar i najmudriji, vide uramljenu sliku, onoliko dokle dopire njihov vid a on je ograničen… i olakšavajuće je znati, imati dozvolu, da nešto ne moramo MI, da možemo da pustimo, da damo šansu životu da se postara za, ako ne drugo, ono da se pojavi neka nova okolnost, situacija, čovek, saznanje koje će nam biti od pomoći…i mislim da je suština onog što se zove vera to – ne verovati u Boga kao takvog nego imati vere u mudrost višu od naše, vere da takva postoji i da je na našoj strani… da će biti, možda ne kako mi želimo, ali onako kako treba, kako mora… dobro na nekoj višoj ravni koju mi nismo u stanju da sagledamo.