I dok čitate psihološke tekstove i radite na sebi, dok učite kako da budete najbolji mogući partner nekome ko je već u vašem životu ili će tek stići, setite se da vaša zrelost, mir, stabilnost mogu biti potpuno neprivlačni nekome ko je baždaren na konflikt, dramu, neizvesnost… nekome kome su ljudi koji prave haos nešto što ih neodoljivo privlači, vrsta ljubavi koja im je potrebna… nekome ko treba histeričnog, besnog partnera, mušičavog, nezadovoljivog, promenjivog raspoloženja, partnera katastrofu, da sa njim sedi na pola stolice u grču, da hoda pored njega kao po ljuskama jajeta i da se pritom oseća zaljubljeno… nekome ko treba partnera koji će blanko dobiti ono što vi ni “opranim eritrocitima” ne možete.
Kada u njihov život donesete sigurnost i prihvatanje, oni se nasmrt prepadnu i pobegnu od vas kao od nečastivog… njima ste vi slabi, mlaki, nedovoljni… i vi tu ništa ne možete… žaba će uvek u vodu da skoči, to joj je priroda… i nije vaše da menjate sebe, da budete još “zreliji” da biste nekome bili taman… taman kao gnjila kruška… treba se odupreti potrebi da uložite napor i rastete za oboje da prikrijete nečiji deficit… rad na sebi nije da vi radite sve da bi odnos trajao, da vi „pametniji popuštate“ dok neko vršlja po vašem životu i krvotoku… rad na sebi je da postavite granice drugoj strani i odbijete da razumete (ono što, inače, razumete jer ste zreliji)… možda vaš tvrd stav na koji nisu navikli, možda ta mala svesno birana iracionalnost u vašoj, inače, racionalnoj ličnosti, ta imitacija mušičavosti i neizvesnosti koja im je tako privlačna kod drugih može postići ono što vaša “zrelost” nije mogla… možda takav vaš “kvalitativni skok” promeni partnera bolje nego svi sati razgovora koje ste imali… možda bude najzavodljivije što možete uneti u odnos… možda bude iskra koja će podgrejati njihova osećanja i otvoriti njihove oči za vas… rad na sebi je, pre svega, ma kako to jeretički zvučalo, biti na svojoj strani i igrati za svoj tim… pametno.