Nije važno da nas vole već kako je nama sa njihovom ljubavlju… što reče neko “i pečeno prase se voli al kako je njemu tako voljenom”… ne treba niko da zbog nas seče vene – normalni ljudi to ne rade, ne treba nam ljubav iracionalnog čoveka jer je sve u […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
Da l nešto prodje kad mu znamo uzrok
tanjinblog.com tanjinblog.com
13,761
TanjinBlog
Nije uopšte važno zašto te neko neće… važno je zašto ti takvog što te neće hoćeš… na to pitanje sebi odgovori i bićeš pametniji
nije važno šta neko vidi na nekom koga želi, bitno je ono što ti na toj osobi ne vidiš jer to je ono što je njemu potrebno… želiš li da si takav ili si od drugog tkanja
nije važno da li si od nekog bolji… važno je da si bolji od sebe koji si nekad bio… to je ravan u kojoj se porediš
nije važno koliko si puta pao, broji se koliko si puta ustao i dok je taj broj veći – dobar si i ideš dalje
nevažno je što te neki neće voleti , važno je da ti voliš sebe i ne daješ nikome pravo vrhunske arbirtraže nad time koliko vrediš… ne pravi od ljudi bogove
nevažno je sasvim šta je bilo, važno je ono što je sada i ono što dolazi… shvati prošlost kao lekcije koje si naučio
nije važno šta o tebi govore… ljudi su, dan je dugačak, mora se ispuniti… važan je tvoj unutrašnji govor, ono što ti sebi govoriš jer to će oblikovati tvoje osećanje a ono akciju
nije važno šta su od tebe hteli i kakav je bio njihov plan… važno je šta ti od sebe hoćeš i je li tvoj plan za tebe bolji… ali moraš da imaš svoj plan
Važno je da si važan sebi, da pažljivo biraš ciljeve i ljude jer će te oni odvesti negde gde ćeš posle pripadati… u miru ili nemiru sa sobom.
Nije važno da nas vole već kako je nama sa njihovom ljubavlju… što reče neko “i pečeno prase se voli al kako je njemu tako voljenom”… ne treba niko da zbog nas seče vene – normalni ljudi to ne rade, ne treba nam ljubav iracionalnog čoveka jer je sve u vezi njega, pa i njegova ljubav, iracionalno… ne treba nam niko da zbog nas pije, ne treba nam zavisnik od alkohola kome se čini da je trenutno našao razlog za svoju zavisnost već razuman čovek na kog ćemo se osloniti… ne treba nam da nas vole kao „usamljeni rendžer“, mračni likovi zavadjeni sa svetom… ne treba, jer smo i mi deo sveta s kojim će se jednog dana, po defaultu, zavaditi jer je to njegova priča – da jaše kroz preriju i ne nalazi mir… ne treba nam neko da čeznutljivo gleda u naše prozore nego neko ko će sa nama biti iza tih zavesa, ljubav nije pozorišna predstava… ne treba nam neko čiji poziv neprestano očekujemo dok smo negde sa nekim ljudima nego neko ko je s nama a telefon leži pored nas, zaboravljena sprava kako i dolikuje koja ne služi održanju čežnje infuzijom… ne treba nam čekanje da se naša fantazija o odnosu konačno ostvari i žaba postane princ ako je dugo i postojano ljubimo, treba nam udoban odnos pored koga možemo da radimo sve druge stvari koje čine život… ne treba nam projekat u kome krećemo da nekog gradimo od temelja ili, pak, rušimo starog čoveka da napravimo novog… treba nam gotov čovek kakvi smo i sami, pa onda – jedan na jedan… ne treba nam ljubav koja nas boli… ljubavna patnja je glorifikovana i pogrešno izjednačena sa ljubavlju… patnja je patnja ma koji da je pridev ispred nje… ljubav nije „ludi od ljubavi“ jer ludilo je ludilo i nijedno nije dobro… ljubav nije Romeo i Julija, oboje su umrli mladi, gotovo deca, a to ne želimo… zrela ljubav je biti ono što jesi, u miru sa sobom i onim do tebe, koračati u ritmu ka zajedničkom cilju po svim vremenskim (ne)prilikama znajući da ste tu jedno za drugo ma šta da se desi.
Priča mi, skoro, prijateljica o nekom svom kolegi “duši od čoveka”, koga su svi voleli ali koji je bio “mnogo nezgodan kad popije”… ne verujem, nešto, u te “duše od ljudi” koji kad se napiju postaju agresivni i grubi… više verujem u prikrivenu prirodu koja u pijanstvu postaje vidljiva… i setih se poznanika koji je imao dve ćerke kojima je govorio da buduće zetove, odn.kandidate za brak sa njima, dovedu kod njega da ih upozna napivši ih… mudar čovek… jadni oni koji su osudjeni na život sa “dušom od čoveka” koja u pijanstvu postaje zver… mučeni su oni i, mada ne volim ni pijanstvo ni agresiju, radije bih birala društvo čoveka nezgodnog koji kad popije postaje veseljak i dobroćudan lik nego onog koga pijanstvo menja nagore… jer ga ne menja nego ga otkriva… pokazuje njegovu pravu prirodu poznatu samo bliskim ljudima dok okolo glumi dobričinu ili mirnog i blagog čoveka.
Jedinci, jedina deca svojih roditelja… jesu li oni razmaženi ili samo sami… jedini voljeni ili, pak, kontejner za sve roditeljske greške i neuroze iskipovane na tom jednom detetu… mali gospodari i tirani ili oni koji nemaju da s kim podele anksioznost zbog roditeljske svadje, strah povodom oštrih tonova i grubih reči koje ne razumeju ali osećaju srcem.
Jedinci… sa uramljenim svojim slikama u dnevnoj sobi gde stoje važno prvog školskog dana… jedinci na rodjendanima sa rodjacima i drugarima, sa mamom i tatom, bez brata i sestre da dunu svećice pre njih i pokvare im dan… jesu li srećni, nikad skinuti sa prestola, ili usamljeni vladari carstva koje bi da napuste i oslobode se.
Uvek mi nedostaje nešto u toj slici… to jedno dete sa roditeljima… ne mogu da se otmem pomisli da se roditelji možda nisu voleli dovoljno… ili bar dvaput… da dobiju još neko dete… ili da su prestali da se vole u nekom trenutku ali su ostali skupa… i ne, ne mislim ja da su porodice s više dece obavezno sretnije, ne, ali bih da se i sreća i nesreća, ako ih u braku ima, raspodele na svu decu… da se ljubav, ulaganje, strahovi i brige raspodele na više malih glava i rasterete tu jednu svih nada, očekivanja, zahteva, moranja pa i ljubavi jer sve čega ima previše jeste nešto što treba umeti podneti i izaći iz toga zdrav i svoj.
Ljudi stalno pričaju o drugim ljudima u njihovom odsustvu… vrlo često pričaju na negativan način… baviti se tudjim nesavršenim „životom i delom“ je, upravo, perfektan način da se izbegne bavljenje sobom… fascinantno je koliko su ljudi nesvesni sebe, svojih potreba, svoje prave prirode, koliko sreću traže na pogrešnim mestima, kako prodaju svoje i kupuju tudje iluzije, kako razmenjuju osećanja kao tudja da su, kao sličice… neverovatno je kako ljudi ne poznaju sebe, kako ne znaju šta za nekog osećaju, kako mešaju bol i bes, kako mešaju tvrdoglavost i strah, kako ne razlikuju upornost od izgubljene bitke… kada bi prestali da se bave drugima pojavio bi se velik prostor, veliko slobodno vreme u kome bi, možda, shvatili nešto što o sebi od sebe kriju i što im se ne bi dopalo, što bi ih uznemirilo, što bi ih pomerilo mnogo ozbiljnije nego su spremni.
Puno je bezbednije baviti se drugima, skrenuti pogled sa opasnih stvari, sa sebe i onoga što stvarno o sebi i svom životu mislimo i osećamo.
Bavljenje drugim ljudima i njihovim životima, tzv. ogovaranje, je sigurno najkorišćeniji a nikad prepisivan antidepresiv i anksiolitik, besplatan, dostupan i socijalno mnogo prihvatljiviji od psihoterapije ili uzimanja lekova… ono je jedan vid grupne terapije, beg od usamljenosti, droga na koju se lako navući jer nema dostupne zamene koja pruža isto takvo zadovoljstvo a ne košta ništa.
Možemo mi prekinuti sve loše odnose… sa roditeljima, prijateljima, pogrešnim partnerima… možemo se udaljiti od svega što nam uzima energiju… možemo napustiti mesta koja su loša za nas… možemo promeniti sredinu, grad, državu možemo promeniti… jedna stvar ostaje najvažnija… “mangupi u našim redovima”… naš unutrašnji monolog… naš nevidljivi konstantno prisutan saputnik, naša senka što nas prati u stopu … naš unutrašnji glas koji nas čini depresivnim, anksioznim, nesigurnim… onaj što govori “ne možeš, ne umeš, ne valjaš, biće loše, propašćeš, pazi”, glas koga psihijatri i psiholozi prevode u našu dijagnozu jer je on odredjuje… njega treba zauzdati, kontrolisati, prepoznati njegovo ružno lice, njega treba ućutati, ne slušati… i niko ne kaže da je to lako… srastao je on sa našim mislima, utkao se i upleo u njih pa je teško to klupko razmrsiti… treba naći tu nit, tu vunicu crvene boje i polako je slediti i izvlačiti iz tkanja naših misli, odluka, očekivanja…
Moći to uraditi, započeti, pa pomalo povećavati procenat uspeha, “uspešnost šuta” , to će biti prava pobeda i ono što će nas iz gubitnika proizvesti u dobitnika.
Unutrašnji glas mora da bude na našoj strani, dobar, pozitivan, pun ljubavi za nas, podržavajući, hrabar, negujući, ona sitna a krupna razlika izmedju “opet ne možeš” do “sutra ćeš moći”, ta razlika učiniće da sve životne utakmice bijemo na domaćem terenu sa publikom koja navija za nas, peva pobedničke pesme i na divan način urla sa tribina kad se lopta nadje u našem posedu.
"Hvala mu što mi nije pomagao – naučila sam sama, hvala majci što me tukla – postala sam čovek, hvala momku što me ostavio – ojačala sam“… kažemo, često, „hvala mu“ ljudima koji su bili nezainteresovani, odbacujući, agresivni, grubi…. ljudima koji nisu imali vremena, strpljenja, ljubavi za nas kad nam je trebalo… kažemo „hvala“ jer mislimo da su oni zaslužni za snagu koju smo zbog njih pronašli u sebi i nastavili dalje, porasli i nadrasli neke okolnosti… kažemo „hvala“ jer mislimo „da njih nije bilo ko zna šta bi…“, a nije tačno – bilo je nas, s njima ili bez njih mi smo bili tu za sebe… i nije njihovo ponašanje bilo tu da bi nama unapredilo život, nisu oni zbog nas tako radili nego iz svojih razloga, ali zato smo mi porasli zbog sebe… jer da nije bilo naše snage, volje, napora, izdržljivosti, da mi nismo ostali na nogama posle udaraca koje smo iz blizine dobijali ne bismo bili tu gde smo, ne bismo prevazišli svoju nemoć…
… zato – HVALA NAMA na nama.
Hvala.
Mudrost je znati otići na vreme… treba znati prepoznati trenutak kad više ne treba da budemo negde i ispoštovati to osećanje… treba otići pre nego naše prisustvo postane suvišno ili, čak, groteskno.
… treba znati napustiti roditeljski dom i skočiti u svet odraslih umesto se u četrdestoj žaliti kako nam se mešaju u život… prosto – treba otići jer je vreme a ne odeven u štrample vikati kako si velik a niko to ne vidi.
… treba znati ne prepričavati, stalno i javno, precvalim usnama seksualne dogodovštine iz mladosti ne bi li nekog podsetili na svoju seksualnost kao vremešne glumice koje ružno stare pa lascivnim pričama podgrevaju uveli seksepil… treba znati dostojanstveno prestati biti mlad.
… treba znati na vreme se povući iz politike nakon hiljadu dovoljnih godina u kojima si imao vremena da nešto kažeš umesto se smešiti kao našminkani dinosaurus sa izbornih plakata… treba otići pre nego budeš demodiran, potrošen političar koji bi još, i još, da bude, da se slika, da je važan, primećen, da ga ima, u sedlu je, kao, a zapravo je bizaran i tragičan lik… treba znati sići sa plakata.
… treba ćutati ako nisi dobro i čekati da prodje umesto neprestano pričati kako je u tvoje vreme sve bilo pravo, kako su tad žene bile lepe (i ti si valjda), poštene, kako su tad pevačice pevale a glumci glumili, kako te sad lično vredjaju, tebi se obraćaju i na tebe misle kad nešto pevaju( što je već ozbiljan izlet u iracionalno jer ne misli niko na tebe)… treba mirno, bez buke pustiti druge, nove ljude da prave svoje gluposti kao što si ti svoje.
… treba se mirno povući ako si bio slavan stručnjak a sad si ostavljen stručnjak, kompromitovan u struci i privatnom životu i ne treba se žaliti javno na zlu sudbinu i loše ljude i žene koji su samo bili tvoja sopstvena, tvoja rodjena refleksija i tvoj svestan izbor u nekom trenutku.
… treba otići iz veze koja postoji samo u tvojoj glavi a nekom drugom je ona samo način da prekrati dan.
… treba znati otići sa žurke kada pijano trabunjanje zameni lepotu susreta i razmaže se šminka… i očekivanja se razmažu…
… treba otići iz prijateljstva gde nas ne poštuju jer je to prijateljstvo samo u našoj glavi ma koliko nam se ideja o tom prijateljstvu svidjala
… treba znati prepoznati sebe i svoje mesto i biti pametan s tim.
… treba znati – sve u svoje vreme, ne u tvoje .
Čitam, često, kako će anksioznost, panični napadi, depresivna stanja gde nam je nepoznat uzrok nestati onog trenutka kad shvatimo zašto nam se oni dogadjaju… da ćemo onog trenutka kad shvatimo da imamo panične napade jer je, na pr. došlo vreme „za promenu kursa“ i da stari obrasci više ne vrede, i da je vreme za ravnotežu na novom nivou (a mi ne bismo napuštali ovu do koje smo jedva došli) … da će kada nam se to razjasni sve muke nestati… ali to je previše dobro da bi bilo istinito i previše mehanicističko shvatanje čoveka… kao „vrata škripe jer su zardjala, podmažemo vrata i rešimo problem“… ne ide to tako… duša je mnogo složenija… i kako ćemo, uopšte, biti sigurni da je to što smo otkrili ono što pravi problem… o nesvesnom govorimo… da li smo iz te duboke vreće što je nesvesnim zovu i kojoj ne vidimo dno izvukli na dnevno svetlo pravu stvar… ili bar neku približnu njoj… ipak, nesvesno je to… može nam ponuditi hiljadu kopija umesto originala… kao sočnu kobasicu psu da mu se odvrati pažnja dok čuva dvorište… a, čak i da budemo jako blizu, da otkrijemo baš to što nas muči potrebno je vreme da se neko pokrenuto osećanje istutnji, da izdivlja našim krvotokom, da izluduje pa da se smiri, polako a ne preko noći
… i najčešće ćemo, u najboljem slučaju, biti kao onaj otpravnik vozova koji će, od momenta kad lokomotiva udje u stanicu, morati da stoji i čeka da otklopara i onaj zadnji vagon nakon koga sve utihne.
Problemi u partnerskim relacijama žena na Balkanu, ne poznajem dobro žene s drugih prostora pa ne mogu da pričam o njIma, grubo se svode na dve vrste: imaju partnera koji nije dobar prema njima, na neki od bezbroj mogućih načina, ili imaju partnera koji je dobar sa njima, imaju, kako kažu, idealnog čoveka pored sebe a nije im dobro, nešto im nedostaje…
Zašto je ovdašnjoj ženi teško da voli dobrog čoveka? Zašto ne voli kad je voljena?
Da li su to roditeljski obrasci da nije u redu, jer nije poznato, kad te ne maltretiraju, ne tuku, ne varaju, kad te prosto vole…
Da li li su nam mozgovi isprani ljubavnim filmovima gde sve gori od strasti, tenzije, plača, svadja i pomirenja i zato i ne traje mnogo duže od filma o tome…
Da li je je to kazna za prokletsvo odbačene Lilit koja ne da Evi da bude dobro ako je mirna…
Da li ono nesretno majčino upozorenje/kletva da je „žensko za muku rodjeno“ (naježim se kad to čujem) što znači da ako se ne muči kao da ne živi… pa ako joj muškarac nije muka stvoriće je žena sama, da ostvari kletvu i ispuni proročanstvo…
Da li je to duboko uverenje po kome ako ne boli nije ljubav: ako ne spavas, ne jedes, ako ne patiš, ne boluješ – to je neki falš, nisi dobila pravo…
Da li naša žena nema unutrašnju dozvolu da bude srećna u paru jer je seks kažnjiv i proteran iz raja pa raja nema ako je sa seksom povezan… otuda se seksualnost spaja sa patnjom bilo da je partner dobar ili loš…
Zašto je dobar muškarac ženi često aseksualan, zašto „nema fizike ako nema hemije“ a hemija je, kao što znamo, ono što čini da tečnost u epruveti postaje eksploziv…
Šta to stvarno žele žene kad otvore usta… iskrene lažljivice.
© 2022 Tanjin Blog