Nesreća je naša što malo vremena istinski provodimo u sadašnjem trenutku… najveći deo života provedemo s tugom se sećajući prošlosti (lepih trenutaka jer su prošli, ružnih sažaljevajući sebe) ili sa strahom razmišljajući o budućnosti, o tome šta nam sve može poći po zlu u danima koji dolaze. I tako, u toj klackalici izmedju prošlosti i budućnosti, izmedju tuge i straha, mi gotovo da ne živimo realnost… to se najbolje vidi u trenucima samoće kad nesposobni da uživamo u miru, u trenutku, neosetno krenemo da s tugom prebiremo po prošlosti ili, pak, strepimo pred sutrašnjim danom trošeći život uludo… jer prošlost je prošla a budućnost će doći ili neće, zamišljena ili sasvim drugačija… ali, opet… naša misao tako lako sklizne u poznata udubljenja, u žljebove napravljene našom navikom da budemo tužni ili uplašeni, ili i jedno i drugo, čim imamo malo praznog hoda i dokoni smo.
… a onda, kad po ko zna koji put utvrdimo koliko smo nesrećni zbog prošlosti ili preplašeni od budućnosti, krenemo da, opet po navici, želimo da smo nešto što nismo, uvereni da bi sve bilo mnogo bolje da smo: viši, niži, deblji, mršaviji… a nema sigurnijeg puta u lose osećanje od toga da ne volimo to što jesmo: svoje telo, svoje talente (“bolje da mi je Bog dao…. nego ovo što imam”), sve što nas definiše i možda baš čini posebnim… i da strasno želimo da smo neko drugi… To je, definitivno, siguran put za osećanje beznadja jer mi smo, sasvim sigurno, to što jesmo i, isto tako sigurno, nismo to što nismo i neke se stvari ne mogu promeniti… i nesrećna je riba koja bi da leti i ptica koja bi da pliva… jer to se neće promeniti i bolje im je da smesta prihvate i zavole svoju prirodu i nauče da uživaju u njoj… i da zavole sebe, i krila i peraja, i sve svoje, istinski…
…svoje telo, svoje snove i svoj put, i te razlike koje se ne vole i zbog kojih se štrči… svoju prelepu neponovljivost i jedinstvenost… jer svi smo rodjeni kao pobednici, stvoreni od najbržeg spermatozoida – pobednika… i dugujemo mu to, dugujemo nam to, da mu se trud isplatio, da volimo tu kombinaciju s kojom je on stigao prvi i staramo se s ljubavlju o tom biću ispod naše kože, ovde i sada, ne juče i sutra nego danas, i opet danas… i – puna kapa.
I mirna glava ispod nje.
Ostavite odgovor