želimo li da se lečimo ili izlečimo

Stalno se i ponovo uveravam koliko često ljudi koji imaju psihički problem ne žele da se izleče… žele  samo da se leče i da to traje i da sebi i onima oko sebe pokažu da se leče… dok zadržavaju svoje teške odnose sa roditeljima, partnerima, dok žrtvuju svoje telesno zdravlje, organe po čekaonicama lekara raznih specijalnosti, dok boluju „od srca“, na plućima, od lošeg rada žlezda, od tumora… zapravo duboko nesrećni i čvrsto rešeni da to ostanu, da miruju, ništa nikada ne promene jer je to teže nego da boluju i umru na kraju, da sve ostane isto… barem dok su živi… često svesni svog tegobnog života ali ne i veze koju njihova nesreća ima sa njihovim zdravljem… kao da su to dva paralelna nivoa, nevezana, slučajno istovremeno prisutna… jer strašna je akcija i promena je strašna, i mnogo je to radikalno za čoveka izmučenog hroničnom mukom koji nema snage ni za rutinske stvari a kamoli drastične aktivnosti… nesvestan da ima jedan život, i jedno srce, i jedno zdravlje… svestan samo da sutra ima pregled, a onda kontrolu, pa opet novu dok se redjaju dani i prolazi život za koji misli da i ne zaslužuje bolji… jer ga je nesreća smanjila, uplašila, zamrzla, da se ne kreće, da ne pliva, samo da se održava na vodi, da pluta čekajući čudo koje se, najčešće, ne dogadja bez njegove akcije koja će tek tada dozvati čudo… a odluka živi samo izrečena i samo živa menja ljudima živote.