Plav, izuzetno nizak, zdepaste gradje, momak u četrdeset i nekoj, nesrećan i nesiguran, muškarac rodjen da se uvek i ponovo zaljubljuje u žene koje ga neće, koje ga, zavisno od toga kakve su, žale ili se sprdaju sa njim. Lake žene bile su jedine kojima je uspevao da se približi. I njima se, kao i svim drugim ženama, udvarao kupujući im cveće i bombonjere jer je mislio da tako treba. Njih je to baš zabavljalo, u njihovom svetu to je bilo shvaćeno kao neverovatna, vanserijska perverzija. I sa njima je, kao i sa svim drugim ženama, bio mek, predusretljiv kavaljer, ofucan i prevazidjen, „šonja“. Lake žene bile su jedine s kojima je doživeo nešto nalik na ljubav dok su se one rugale njegovoj smešnoj košulji, demodiranim pantalonama, cipelama, njegovom romantičnom pristupu i očajničkoj žudnji u isto vreme, isprekidanom dahu sa tri karanfila u rukama.
Jednom kad se, ko zna koje noći zaredom, slep od pijanstva, posrćući vratio kasno kući, pitao ga otac:
“Zašto, sine? Šta ti fali?”
I tada je onaj blagi, beskrvni momak s početka priče odgovorio jezikom kamiondzije: “P….!”
Kao neki Bodlerov lik. Sa željom, prostitutkama i cvećem u pozadini.
Ostavite odgovor