Prelepu mi je lekciju o životu, o “moći i morati”, dala žena koja mi je na moje pitanje “da li možete” odgovorila sa “moram da mogu”…
Tačno… velika istina… iz usta jedne žene koja je živi dokaz toga da postoje ljudi na kojima izgleda kao da život testira koliko živ čovek može da izdrži.
Ima ljudi koji ne mogu nešto, bilo šta… i onih koji mogu sve… i fascinantno je kako su oni uvek u paru – iza svakog ko ne može uvek je jedan koji može… jer mora… a nema svako privilegiju da može da bira… da li će da radi po kući, van kuće, da li će da sastavlja i gradi, ulaže bilo kakav napor… i oni koji ne mogu uvek su oni koji ne moraju jer kad nešto moramo onda to i možemo… vrlo prosto… a ne moramo ako je iza nas, ako nam čuva ledja i održava naše „nemoganje“, jedan koji mora da može… da čuva dete i zaradi za život iz koga se neko povukao… da radi i zaradi za oboje jer onaj drugi ne može da radi bilo šta već samo ono što izabere da može,… da održava odnos koji bi onaj drugi pustio niz vodu jer „ne može“… i nepogrešivo pretpostavljam kad god je ispred mene neko ko ne može – da on, jednostavno, može da ne može jer postoji neko iza njega ko mora… da na svojim plećima nosi zajednički krst i pokriva nečiji deficit… i žao mi je tih što mogu sve jer upitna je ta beskonačna snaga da kroz život nosite i sebe i nekog ko bira da bude nošen jer mu je tako lakše… i velika je moć nemoćnih kojom postižu isto ili više od moćnih jer im se može da ne mogu.

Saosećam sa svim „snažnim“ ljudima koji nisu ništa snažniji od nemoćnih samo su izabrali ili morali  da budu snažni i pričaju i ponašaju se kao da mogu sve… i mogu dok se ne slome psihički ili razbolevši se i dodju i kažu „ja nisam ovakav, ne znate me vi, ja sam sve mogao i preživeo, i radio, i nosio, i bio oslonac svima, ne znam šta mi je sad i mrzim sebe i sramota me je što tražim pomoć“… a ja znam i verujem mu dok slušam njegovu životnu priču vidim borca, vidim snagu…

… vidim hrast koji se lomi naglo, neočekivano i s bukom koja probudi usnulo drveće.