Kretanje je nužno. Možemo da zastanemo i odmorimo ali, ako nam je zbog težine predjenog puta teško da nastavimo i, ne daj Bože, sasvim prekinemo da se krećemo, tada neminovno i ne primetivši, idemo nazad. Zato i kažu “prijatelju u nevolji ponudi krevet da odmori ali potrudi se da ne bude preudoban”… da mu se mirovanje ne dopadne previše i da se on ne zaustavi trajno. Jer usporavanje i prekid kretanja znače smrt, u krajnjoj liniji, psihološku kao i fizičku, uostalom.
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
kad mislimo da se neko promenio
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
Kako ćeš znati da si stvarno izlečen?
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
pustite ljude koji su pustili vas
tanjinblog.com
heroji su žrtve koje su odlučile da prestanu to da budu
tanjinblog.com
Ponekad su ljudi samo strašno usamljeni
tanjinblog.com
This message is only visible to admins.
Problem displaying Facebook posts. Backup cache in use.
Click to show error
Error: Error validating access token: The session has been invalidated because the user changed their password or Facebook has changed the session for security reasons. Type: OAuthException
„Promenio se, više ga ne prepoznajem“… istina, menjaju se ljudi ali je najčešće ono što nama liči na neprepoznavanje, zapravo, samo upoznavanje… nije se promenio – upoznali ste ga bolje… neke su situacije, neki ljudi izneli na svetlo dana nešto što je bilo u nekome i „palo je što je padu bilo sklono“ ili je „prilika stvorila lopova“… desio se pad ili se desila prilika i – eto, starog čoveka u novom odelu za specijalnu priliku: pijanog, zaljubljenog, ljutog, preko noći bogatog i, reklo bi se, drugačijeg, novog, nepoznatog… a opet – to je taj čovek… sa onom nekom osnovnom niti kao u tkanju oko koje se pletu različiti bodovi, a ona ostaje… niti koja je uvek postojala i postojaće i ako se celo tkanje opara.
Priča mi, tako, skoro, jedna zrela, lepa, pametna žena o nekim stvarima kojima se kod sebe ne ponosi… o nekim greškama koje je iznedrio trenutak, o postupcima kojih se stidi jer joj ne priliče „znanju, zvanju i godinama“ i kaže mi „ko zna šta ćete vi sada misliti o meni“…
A ja – ne mislim ništa loše ni o kakvoj ljudskoj slabosti jer sam davno svoje prihvatila… i nije mi posao da sudim ljudima i njhovim slabostima jer je jedina razlika izmedju onih sa slabostima i onih bez njih što za slabosti ovih drugih ne znamo ili nam nisu rekli… jedina… i nema svetaca na zemlji… ako bi se neko za takvog izdavao veća je šansa da je gori od najgoreg sa kim se uporedjuje… dugo sam u ovom poslu i navijam za ljude i kad greše i kad su slabi… nije iskren razgovor sa psihologom intervju za posao gde se predstavljamo kao super heroji… više je ispovest čoveka i nismo tu da mu sudimo već da ga shvatimo i da podsetimo i sebe i njega da smo svi pod kožom krvavi i od istog tkanja kao što to odlično znaju radnici u hitnoj pomoći… i što je veća „sramota“ koju mi neko o sebi poveri ja znam da je naš susret autentičniji i lekovitiji jer se takvim činom ogoljavanja, vadeći iz emocionalnih dzepova i svoj zadnji preostali „krupni sitniš“ – “evo ti ovo, i ovo, i ovo“, čovek rasterećuje i tada ja znam da mi veruje i da smo na dobrom putu gde on vozi, ja sam suvozač… kao u auto školi… i nijedna žena koja je virtuelnom nepostojećem a tako željenom ljubavniku negde u Nigeriji dala celu uštedjevinu nadajući se zrnu ljubavi iz svoje samačke sobe i nakon toga bila blokirana… i nijedna preljubnica koja se zaljubila u kog nije smela i zbog toga uradila šta se ne radi… i nijedna žena kojoj je laknulo kad je muž tiranin umro i kad se spasila… i nijedna majka koja različito voli svoju decu… nije neko kome ću suditi ma koliko sudjenje bilo zavodljivo i u ljudskoj prirodi, ma kako se u njega lako skliznulo… sve je za ljude… svako osećanje… ako baš ne možemo da nešto prihvatimo treba da to pustimo da prodje pored nas bez da ga bojimo svojim stavom.
I često je najlekovitije, što možemo učiniti za čoveka, saslušati ono čega se najviše stidi bez osude, ono čega se najviše boji bez straha i pokazati svojim prihvatanjem da nije strašno, da je u redu, da to ne oseća samo on, da je sve ljudski i da se ništa od svega nije desilo samo njemu i da su i drugi ljudi prošli kroz slično makar on o tome ništa ne zna i ne pretpostavlja.
Ako vas nisu voleli ili ako vam se činilo da vas ne vole, što je potpuno isto kada se o vašem osećaju radi, prirodno ćete ići ka bilo kome, ka bilo čemu za šta vam se učini da može da vas voli, da vas je možda volelo, čak i kad bude očigledno, odmah ili kasnije da tu ljubavi za vas nema i nećete puštati, i nećete verovati da ljubavi nema jer niste ni tada mogli… i privlačiće vas pogrešni ljudi, možda i grupe ljudi, otpadnici, polusvet ako sa njima budete imali iluziju o ljubavi… i misliće ljudi šta će mu to, i misliće da želite dominaciju jer su možda ispod vaše lige a vi ćete samo želeti da vas vole, bilo ko, bilo kako… mnogo je važno, životno je važno, zavoleti sebe istinski, duboko ako vas nisu voleli oni koje je trebalo… samo će vas ljubav, vaša za sebe, za to meso ispod kože koju imate, čuvati od pogrešnih izbora, od pogrešnih ljudi… niti ćete privlačiti vi njih, niti oni vas… i prirodno će spadati s vas ljudi, okolnosti koji su pogrešni… samo ljubav u vama, za sebe, čuvaće vas kao kabanica od kiše i vi ćete njome, samo njome, nepogrešivo meriti ono, što je jednom neko rekao, „ko vas otima, a ko plaća“.
Kako ćeš znati da si zauvek završio sa nekim štetnim obrascem ponašanja, nekom lošom navikom, nekim toksičnim ljudima koji su te ranije skupo koštali… kako ćeš znati da više nikad nećeš završiti u slepoj ulici sa istim čovekom ili tipom čoveka koga si jedva preživeo… kako ćeš znati da se istorija neće ponoviti i da si naučio svoju lekciju zauvek?
Nećeš tako što ćeš u susretu sa tim čovekom ili njemu sličnim reagovati odolevši iskušenju… nećeš tako što ćeš ovaj put pobediti svoje demone… nećeš tako što češ stegnuti srce i pobeći u suprotnom smeru od objekta svoje žudnje… nećeš… znaćeš tako, i samo tako, što ćeš pri susretu sa tim čovekom, ili tim tipom čoveka na koga si ranije reagovao, ostati potpuno ravan… bez da sebe kontrolišeš jer neće biti ništa za kontrolisati… nećeš se izboriti sa svojim demonima jer neće biti demona za boriti se s njima… bićeš miran, kao voda, bez ikakve reakcije u telu… možda ćeš razumom prepoznati nekadašnju opasnost, možda čak ni to.
To je prava imunizacija koju samo preležana bolest, od koje umalo nisi umro, ostavlja.
Sa nekim ljudima nema smisla razgovarati… niti im objašnjavati šta vas je povredilo, gde su, kada i u čemu preterali… gde su pogazili sve vaše granice jednom, drugi put i opet… nema svrhe jer opet će to uraditi… neki ljudi, prosto, ne treba da budu u našem životu, ne u centru, nego ni na periferiji… od nekih se ljudi treba udaljiti i šteta što nas to nisu učili u prvoj polovini života, u onoj kada su nas učili da ne štrčimo, da se prilagodimo, pa u drugoj polovini života učimo da ne moramo da se prilagodimo uvek i svima… ima neverovatne lepote i blagodeti u tome da potpuno, definitivno i neopozivo pokažemo nekim ljudima izlaz… jer neki su ljudi takvi da razgradjuju naš mir, blagostanje, ono što jesmo… i ne treba se upinjati, objašnjavati „gluvom melodiju“… ljudi uvek znaju šta su vam uradili… vaše je da se setite zašto ste to dopustili i podsetite šta kod sebe treba menjati da biste takve držali daleko od sebe.
P.S. Empate i spasioci svih vrsta, profesionalni i oni iz hobija da pročitaju ovo još jednom. Kraj je kad vi odlučite.
Šetam, malopre, psa i primetim čoveka koji, iz meni neznanih razloga, ide levo, pa desno, pa nazad… i ubrzo nakon što sam, profesionalno deformisana, zaključila da čovek nije dobro, da ima neki problem kad se tako kreće, primetim da na povocu vodi psa… odnosno da pas vodi njega… mali, prpošni maltezer sa snažnom „personality”, koga nisam videla od olistalog žbunja… i shvatim tada da sam loše procenila nečije motive pošavši od sebe, svog iskustva i onog što je meni najbliže… a ljudi se, zapravo, kreću vodjeni svojim vodičima o kojima često ne znamo ništa i ono, što nama liči na nečije iracionalno ponašanje, je sasvim racionalno kada bi mu znali razlog… kada nam olistalo žbunje ne bi sakrivalo njihovog maltezera.
P.S.Olistalo žbunje može biti sve što nam zaklanja pogled, a maltezer može biti sve što nas pokreće u odredjenom smeru… neko očekivanje, navika, strah, porok, nužda il, prosto, neka druga životinja :).
Toliko smo zavisni od tudje procene o nama da često živimo predstavu za druge, a ne život… i nisu to samo fb i instagram nego i izbori koje pravimo i oni koje ne smemo… da se razvedemo, da se udamo, da odemo, da ostanemo, napredujemo, sklonimo se, radjamo ili ne radjamo decu… „šta će ljudi da kažu“, krunski kriterijum uspeha i pada na Balkanu… a, ljudi kao ljudi, čaršija, svojim nesrećom zabavljeni više nego nama… i često će nas najviše mrzeti upravo oni koje ćemo, samo pukim svojim postojanjem, bez da išta kažemo njima ili njima uradimo, podsećati da nešto nisu smeli, da nešto nisu mogli, da se nešto može i na čistiji način samo teže i sporije i da su i oni kao i mi mogli da biraju ali su izabrali tako kako jesu i mi im nismo krivi… i ništa neće imati veze sa nama, možda nas, čak, neće lično ni poznavati ali, mrzeće nas žestoko i naći će neki dovoljno trivijalan i od suštine udaljen razlog, dovoljno udaljen da se nikad ne dovedu u vezu… jer ništa što osećaju u vezi nas neće imati nikakve veze sa nama ali će strašno okidati njihove najveće slabosti, njihova tamna mesta, neostvarene želje, sakrivene male dnevne zločine za koje se ne odgovara pred sudom ali se odgovara u nekim sitnim satima, bez svedoka… a mi ćemo, negde udaljeni, bez da znamo, biti svedoci i mrzeće nas ljudi što smo ovakvi ili onakvi… i čućete kako sa strašću navode razloge za takva svoja osećanja, ali nikad, baš nikad, nećete čuti da će neko reći – “Mrzim ga što je bolji od mene, što ima, zna, ume nešto što ja ne umem”, a to će biti jedini razlog.
Ma koliko da ste kvalitetna žena, nikada nećete biti dovoljno dobri muškarcu koji nije spreman da vam bude dorastao… i ma koliko da ste kvalitetan muškarac nećete moći da budete dovoljno dobri onoj kojoj dobrota još ne treba jer nije stigla dotle… i nikada nećemo biti poslednja stanica putnicima po definiciji, onima koji bi samo da putuju i ne žele da stanu… onima koji se neprestano zapetljavaju u loše odnose sa isto takvim partnerima kojima će, kad odnosi dodju do kraja, zamerati upravo ono što ih je njima privuklo: njihovu nezrelost, površnost, sebičnost, pohlepu, prazninu… i žaliće se, zaista verujući tome što kažu, na to da nema pravih ljudi ni prave ljubavi (nasmrt preplašeni od nje)… ili će koketovati pričom o tome kako su emocionalno nedostupni kao da je taj feler neka egzozična biljka koja samo u njihovoj bašti raste… i iznova će ponavljati iste odnose i obrasce, menjajući crnku za plavušu, kojima će zajedničko biti, samo i jedino to, da nikada ništa duboko kod njih ne mogu da pokrenu i da su sa njima potpuno bezbedni i zaštićeni od svega pravog pa i pravog bola, kad te povredi neko ko ti je prišao blizu… i žaliće se i dalje na žensku dvoličnost /na muški šovinizam onih koje su jasno odmah prepoznali i takve izabrali kao lake za konzumaciju, kao brzu hranu… i opet će tako, i opet, jer im je tako lakše, mnogo lakše i zato što ljudi uvek nepogrešivo, ma kako patili, biraju manju patnju, onu koju će lakše da podnesu… neko da ode, neko da ostane, neko da se oženi, neko da ostane sam, neko psovku, a neko tišinu… i to neće biti jasno onome sa strane, ali će njima biti bolji izbor jer će ih držati na bezbednoj udaljenosti od pravih stvari, ali i pravih povreda… i to je njihovo potpuno legitimno pravo, da žive život kako žele… pošteno… zato možete biti zdravi i pozitivni, zreli, podržavajući i autentični – nećete vredeti onome ko to ne može ili neće da primi, potpuno je, za vas, svejedno… ono što možete je da budete to što jeste jer “ne može slonče u lonče”… nema tu sreće, ni za slonče, ni za lonče… ako ste došli do negde – vi više ne možete nazad sve i da hoćete i morate, prosto morate, da pustite ljude da sami odluče kuda će oni i dokle da idu… s vama i u životu.
Neki od ljudi koje srećem, njihovi teški životi i sudbine, zaliče ni ponekad na surov eksperiment nevidljivog naučnika sa ciljem da istraži koliko živ čovek može da izdrži, a da preživi… koliko udaraca da primi, a da ne padne na pod bez snage da se podigne,, kao bokser u ringu posle nokauta kada gubi svest… oduzmi čoveku roditelje dok je dete, pošalji mi silovatelja u desetoj godini, pa mu daj partnera alkoholičara, pa mu razboli dete, pa razboli njega, pa mu oduzmi prihode, pa gledaj kako će… teško će, neki nikako… i podsete me tako neki ljudi na leptira kome deca iz obesti kidaju nožicu po nožicu, pa krila…takvu sam jednu ženu srela ovih dana… i ma kako to brutalno izgledalo, istina je da niko neće doći da je spase, ni nju, ni nas… i možemo se moliti nebesima i očekivati od ljudi pomoć, i možemo se nadati čudu al nije čudo nešto na čemu treba zasnivati život i čekati čudo dvadeset godina… niko nije došao ako je toliko kasnio… i neće biti neba, i neće biti ljudi, samo tišina… i olakšaće bogomolje, ali neće same po sebi pomoći… i vapiće čovek “zašto sam sam” i plakaće kao dete ostavljeno u kolevci u praznom stanu i niko neće doći jer nikoga nema… i ne možemo čoveku dati ništa što je izgubio, možemo mu samo pomoći da živi sa tim, da ojača, da pronadje resurse u sebi da preživi, da ustane kad je na podu… jer mora… jer može da leži dan, i dva, i pet, ali mora da ustane, živ ne može pod zemlju… jer tražiće telo svoje, i ljudi će tražiti od njega svoje, i država će tražiti , a on će morati da odgovori… i ništa nije tačnije od onoga da ne treba gladnom dati ribu nego štap da peca… možda mu, samo, treba pomoći oko te prve ribe, da ustane i uhvati sledeću… da ojača, da se seti snage, da vidi da može, da oseti ribu koju je svojim rukama ulovio, da izadje iz položaja žrtve i bude pobednik, ribar sa ulovom tih par minuta dok je drži… treba to čoveku… al podići se, jednostavno, mora… nismo u mogućnosti da odustanemo i predamo meč, nema te opcije… i iskreno verujem, zaista verujem, da će nebo pomoći samo onome ko je čvrsto odlučio da pomogne sebi, ko je svakim svojim atomom prepoznao da nema drugu opciju nego da živi… onome ko je rešio, čvrsto rešio, biološki rešio, na ćelijskom nivou, u krvotoku, kao životinjica, da mora da ustane, da mora da se sa dna snažno odupre i izroni na površinu na vazduh, u dan, na sunce… naviše, napolje… i nema tog heroja koji nije prvo bio žrtva, makar jedan dan.
Žena preko puta mene od svojih pedesetak godina, nikada se nije udavala, izrazito pune gradje (neki bi to ružno rekli drugačije), obučena u garderobu zamišljenu da prekrije telo što više jer njegova vlasnica misli da nije za otkrivanje, kose vezane u rep, onako, da se sa njom nešto uradi, da ne smeta, živi sa majkom sa kojom se, naravno, ne slaže jer odavno nisu majka i mladunče nego dve ženke (u životinjskom svetu davno bi se rastale i krenule svojim putem)… opisuje mi vezu sa problematičnim likom, trenutno na lečenju od alkoholizma, čoveku bez zanimanja i prihoda, koji je „grub prema njoj ali nikad fizički, samo verbalno, ime te svoje trenutke besa“, koga se cela porodica odrekla, a i njena nje zbog veze sa njim, mire se, sastavljaju, trenutno su, kao, zajedno dok je on na lečenju od alkoholizma a ona mu šalje cigarete i novac, „al pomalo“, on je odande dobar, govori joj lepe reči, ona mu pomaže u životu, „dok se on ne snadje“… ona čiji je količnik inteligencije, precizno izmeren, IK=127 i koja je po pomoć došla u instituciju nakon velike količine lekova koja se, ne zna kako, našla u njenom organizmu kada je tri dana bila bez svesti i ne zna je li ih ona uzela posle svadje ili joj je on dao dajući joj sok… pametna žena, razgovor se lako vodi, ali izbegava kontakt očima, sve joj je jasno i stidi se svog ogoljenog života preda mnom… u toksičnoj je vezi, slažemo se nas dve, u kozavisničkom odnosu gde ona pomaže problematičnom čoveku.
Ali, nastranu sve što kao psiholog znam o toksičnim vezama… ljudski se pitam, da li je svaka loša veza koju neugledna sama žena od pedeset godina ima, u svetu gde su lepotice same ili u lošim vezama, toksična ili je samo nekakva loša veza… nešto što najviše i jedino liči na ljubav u njenom samotarskom, kuća-posao, životu sa majkom od osamdeset godina koja bi da je njena ćerka negde s nekim srećna i udata … da li bi ona, da ju je poželeo bolji, izabrala ovakvog čoveka, da li bi htela njega da je još neko stajao u redu ispred njenih vrata, da li ona bira toksične partnere ili samo bira nekog partnera da ne bude sama… kao što neki fakulteti nemaju prijemne ispite već prime svakog ko hoće da studira ili firme kojima se jedan čovek javi na posao prime njega… i niko tu nije toksičan, prosto, zakon ponude i potražnje… da li ona možda ne želi nekog ko je sa njom loš nego samo želi da bude u paru… onako kao sav svet gledano očima neugledne izolovane žene iz samoće njene devojačke sobe koju je na sve načine, sem lokacijski, prerasla… da li samo želi da i ona ima nekog, da se grle, pričaju, pa ako se, uz to, malo i vređaju, ne mari… da li ona ne bira neurotično partnera nego samo bira nešto najpribližnije ljubavi što može da dohvati, da li samo ne želi da bude sama a nema boljeg… „kad nema kiše dobar je i grad“… grad u liku besposlenog zavisnika u zrelim godinama koji je tretira loše „ali ne fizički“ i vrlo kvalitetno uzima njen novac jer mu ga niko drugi ne daje a mora da puši.
Treba biti milostiv u postavljanju dijagnoza i etiketa… Ponekad se samo radi o tome da su ljudi, jednostavno, sami preko mere koju mogu da podnesu ma kako to psiholozi zvali.
This error message is only visible to WordPress admins
There has been a problem with your Instagram Feed.
© 2024 Tanjin Blog
Ostavite odgovor