Ima nečega u noći što menja ljude. Noću kad legnemo, kad zgasnu svetla i utihnu glasovi spolja,  tada progovore  naši unutrašnji glasovi,  probude se naše utvare i demoni koji samo tada dolaze. Noću se plašimo i strepimo, noć potpaljuje  naš unutrašnji pakao i brusi tugu i strahove, izoštrava ih do  mere koja nas pretvara u bolno klupko mesa uplašeno pred sutrašnjim danom i onim iza njega. I nema veze ko je pored nas – noću smo sami,  u sopstvenom  lošem društvu od  koga danju uspešno bežimo. Noću dolaze oni koji viču da ne znamo, da ne možemo, da nema svrhe, da ćemo propasti.  A onda kad nebo počne da gubi crnilo, zabele se i osvetle predmeti u sobi, sav se užas raspline  kao da ga nikad nije bilo, zabele se i osvetle mračni delovi naše duše,  mi otresemo noćne more od sebe, ustanemo hitro kao posle pada,  sretni što nas niko nije video, jutro rastopi sve strahove i nestane  onaj uplašeni  čovek  od noćas.  Dobro je što sviće u pravo vreme.