Gde su sad naše prve ljubavi koje su nas učile veštini voljenja…                    one koje smo neskriveno obožavali  zajedno sa vazduhom u koji su uronjene…                                                                                                                      u  ono vreme  kad smo tonuli u druge oči kao u sopstvenu smrtnost… umirali pred svaki susret…                                                                                       pri povredi reagovali celim telom kao što to rade niži organizmi…        glasno razmišljali o svakoj slutnji precenjujući moć iskrenosti…                        gde su sad naše prve ljubavi koje smo voleli i izgubili?

Gde su da nas vide sad…                                                                                                vične ljubavi kao akrobatskoj veštini….                                                     delatnike po razumu…                                                                                      iskrene tek kad nas slomi jači…                                                                             gde su sad kad ljubav više nije spontanost već strategija…                      odmeravanje snaga…                                                                                            pravi osmeh u pravo vreme…                                                                               “da” kad se misli “ne” i obratno?

Da li bi nas prepoznali ovako upakovane kad smo izgubili sposobnost  da budemo zaljubljeni  kad osećamo i nezaljubljeni kad ne osećamo…                   kad mnogo više znamo, kad mnogo manje smemo…                                           kad više ništa i nikome ne verujemo?

… kao zlostavljane životinjice koje to nisu…                                                      samo su, jednostavno –  živele.