Ljudi su bića navike. Težimo da radimo stvari na isti način: obično kasnimo ili stižemo na vreme, češće napadamo ili se češće branimo, varamo ili smo verni, prećutimo ili odgovorimo na uvredu, praštamo ili zlopamtimo. Skloni smo da ostajemo u vezama i pijateljstvima koja smo prerasli i iscrpli. Ne bismo da menjamo omiljeno mesto gde letujemo, kafić gde izlazimo. Volimo poznate stvari, sa godinama sve teže izlazimo iz zone komfora kao da je izvan nje minsko polje. Postajemo ono što najčešće radimo, stvari koje ponavljamo nas definišu. Izlazimo iz ustaljenih obrazaca samo u vanrednim situacijama i nakon velike provokacije.
“Telo koje se kreće teži da se i dalje kreće, istom brzinom i pravolinijski, telo koje miruje teži da ostane u stanju mirovanja. ” Najveća snaga potrebna je da se auto pokrene ili zaustavi, o kretanju „u rikverc“da ne govorimo, ono je, tek, složena operacija.
Neretko zakoni fizike važe i za odnose medju ljudima. „Svaka sličnost sa stvarnim dogadjajima i licima je…“ – neverovatna
Ostavite odgovor