Kad roditelj ostavi dete, ma koji da je razlog… kad odustane od njega, kad ga zaboravi ili nikad ne prihvati, kad je samo probao da mu bude roditelj ili nije ni to, kad se umori od toga da bude otac, da bude majka i poželi samo da opet bude slobodan… za sebe, za drugog, za neki porok ili ga možda proguta duševna bolest pa obezliči njegovu roditeljsku formu, ali ga svakako nema za dete… kad zavoli drugog pa ode ili, samo prosto, ne voli više drugog roditelja pa onako sve skupa ostavi i dete, kad ga odvuče neka strast ili porok, ili samo nezrelost… samo… kad zaboravi kako je raslo i kako ga je možda nekad želeo ili mu se samo tako činilo… a baš mu se činilo i mislio je da će da traje… možda nije ništa ni mislio… kad ga prodje potreba da ima dete – dete ne prodje potreba da ima roditelja i hiljadu osećanja vitla mu po duši… bude praznina, pa bude tuga, pa bude ljutnja, bude bes, pa nedostajanje, pa mržnja, pa krivica zbog mržnje bude… šareno je to al na ružan način… otvori se ponor koji teško išta može premostiti jer tata i mama su nešto arhetipski dato, konstanta koja bi trebalo da se podrazumeva, brvno koje spaja dve strane svake provalije koju će čovek sutra prelaziti i uvek će mu mu faliti taj drugi kraj… i dete će preživeti, izdržljiva su to bića, i nastaviti, i rasti i porasti, i čovek će biti, i sve će izgledati sasvim pristojno… a možda i neće… možda će štrčati, možda će se videti, možda će vrištati bez vriska… vrisak nekad uopšte ne liči na to što jeste i niko neće shvatiti… možda, neki tamo, psiholog al on je samo zamena za ono što fali, bez njega se može, on dolazi kad je šteta već napravljena i nema intervencije koja će pokriti taj deficit… svega će biti u čoveku preko puta, svega sa čim treba raditi, svega što ga plaši, uznemirava, žulja … svega će biti ali neće biti ljubavi za tog roditelja, ljubavi čiste, neokaljane krivicom, ljutnjom, zameranjem, tugom… ljubavi same po sebi, lake, podrazumevane, ljubavi koju čine jednostavna sećanja, meke scene iz roditeljskog doma, sigurnost, izvesnost plišane garniture u dnevnoj sobi… spokoj kakav bi svako detinjstvo trebalo da bude jer sve one benkice zaslužuju najbolje, svaka… i stara će bol boleti odloženo, na rate, sa nejednakim mesečnim iznosima i neizvesnim krajnjim rokom otplate.
Ostavite odgovor