„Kako da podignem sebi serotonin?“, pita me jedan moj poznanik, nadajući se da ću ga kao “neko iz struke“ naučiti da bude srećan… slučajno znam da se serotonin, “ hormon sreće“, sintetiše uz pomoć triptofana kojeg ima u bananama i kikirikiju, ali ne mislim da on očekuje da mu to kažem… ja pravi odgovor nemam jer me „njemu nisu učili u školi“, niti sam ga sama našla… isto tako, mislim da se sreća ne uči od obrazovanih nego od srećnih – treba gledati šta oni rade i slušati kako razmišljaju… postoje ljudi kojima je biti srećan prirodno stanje duha, ali to za većinu nas nije slučaj već nešto što zahteva stalni napor u „održanju kursa“ na uzburkanom moru naših života… i neprekidno nastojanje da pratimo udaljeno svetlo koje se samo nazire, ponekad jasno vidi, a ponekad izgleda kao da je sasvim nestalo… ali se takvo svetlo mora da nadje, zvezda vodilja i da se ide ka njemu, uvek, makar po sećanju, u danima kada se ono sasvim izgubi, a svako ima takve dane… i svakog na tom putu ometa nešto drugo: neko mora da nauči da oseti zahvalnost za ono što ima a ne samo tugu i ljutnju zbog nečeg što nema; neko treba da prihvati sebe kakvog jeste, prestane da se poredi sa drugima i odluči da, konačno, bude takav kakav je, unikatan sa svojim dobrim i lošim osobinama, svojim izgledom, poreklom, novcem ili se, pak,  izbori da promeni ono što može ako će to učiniti da se oseća srećnije (promeni okruženje, državu, ljude, ako su štetni za njega); neko mora da prestane da „depresivno misli“ ako je tako naučio kroz neke loše okolnosti života i odrastanja, ako je neosetno navikao da mu unutrašnji monolog bude elegija kao da je rodjen sa viškom sive boje u duši pa mu ona sivo boji sunčan dan, ljude i samu narandzastu boju; neko mora da otpusti iz sećanja stare priče, stare okolnosti i ljude, loša iskustva, doživljeni bol, da povadi svo trnje koje je, hodajući kroz život, pokupio… oni koji su najgore prošli imaju po jedan veliki trn, oni srećniji više malih… i ništa od svega ovde navedenog nije lako, i sve je stalni trud, kao u kompjuterskim igricama gde izbegavamo opasnosti i skupljamo blago.
Možemo jesti banane i kikiriki, to neće smetati, ali je važnije od toga – čvrsto uhvatiti kormilo, toplo se obući za boravak na palubi, ne bojati se vetra i talasa koje pravi, pratiti svetlo i verovati da smo najbolji moreplovci na svetu… i da će nam se nekim čudom, kao Kristiforu Kolumbu, dogoditi da stignemo na odredište koje možda i  nismo zamislili ali je bilo  vredno potrage..