I kao u bezbedonosnim uputstvima  pred let… „ ako dodje do pada pritiska u avionu,  odrasli sa decom prvo stavljaju maske sebi pa onda deci …” ,  pomagači moraju da budu dobro, bar značajno  bolje od onih kojima pomažu,  jer će se u protivnom njihovi  problemi izmešati i preliti iz jednog u drugog, nestaće neophodna granica koja omogućava intervenciju. Nevolja  je u tome  što su najbolji pomagači oni koji su i sami iskusili bol, stekli imunitet  kroz lični doživljaj a  tako stečeno iskustvo  im je  prečica do duše onog koji trpi. Ono kroz šta su sami prošli omogućava im autentičnost koja je lekovita. Izvesna doza saučestvovanja  je potrebna  ali previše poistovećivanja ometa akciju pružanja pomoći te pomagač mora da zadrži hladnu glavu bez obzira na „toplo srce“. On mora da bude usidren u realnosti, na čvrstom tlu na koje hoće da izvuče  onog kome pomaže, dobro prizemljen i utemeljen

Nije lako pomagačima (terapeutima, roditeljima, spasiocima). Treba se sećati  i osećati – na kontrolisan način.