Nije važno da nas vole već kako je nama sa njihovom ljubavlju… što reče neko “i pečeno prase se voli al kako je njemu tako voljenom”… ne treba niko da zbog nas seče vene – normalni ljudi to ne rade, ne treba nam ljubav iracionalnog čoveka jer je sve u vezi njega, pa i njegova ljubav, iracionalno… ne treba nam niko da zbog nas pije, ne treba nam zavisnik od alkohola kome se čini da je trenutno našao razlog za svoju zavisnost već razuman čovek na kog ćemo se osloniti… ne treba nam da nas vole kao „usamljeni rendžer“, mračni likovi zavadjeni sa svetom… ne treba, jer smo i mi deo sveta s kojim će se jednog dana, po defaultu, zavaditi jer je to njegova priča – da jaše kroz preriju i ne nalazi mir… ne treba nam neko da čeznutljivo gleda u naše prozore nego neko ko će sa nama biti iza tih zavesa, ljubav nije pozorišna predstava… ne treba nam neko čiji poziv neprestano očekujemo dok smo negde sa nekim ljudima nego neko ko je s nama a telefon leži pored nas, zaboravljena sprava kako i dolikuje koja ne služi održanju čežnje infuzijom… ne treba nam čekanje da se naša fantazija o odnosu konačno ostvari i žaba postane princ ako je dugo i postojano ljubimo, treba nam udoban odnos pored koga možemo da radimo sve druge stvari koje čine život… ne treba nam projekat u kome krećemo da nekog gradimo od temelja ili, pak, rušimo starog čoveka da napravimo novog… treba nam gotov čovek kakvi smo i sami, pa onda – jedan na jedan… ne treba nam ljubav koja nas boli… ljubavna patnja je glorifikovana i pogrešno izjednačena sa ljubavlju… patnja je patnja ma koji da je pridev ispred nje… ljubav nije „ludi od ljubavi“ jer ludilo je ludilo i nijedno nije dobro… ljubav nije Romeo i Julija, oboje su umrli mladi, gotovo deca, a to ne želimo… zrela ljubav je biti ono što jesi, u miru sa sobom i onim do tebe, koračati u ritmu ka zajedničkom cilju po svim vremenskim (ne)prilikama znajući da ste tu jedno za drugo ma šta da se desi.
Ostavite odgovor