Demencija… propadanje u starosti, gubitak pamćenja, neprepoznavanje najbližih, gubitak orijentacije u vremenu, prostoru… ali i potenciranje osobina ličnosti koje je dementan imao pre bolesti… stanje u kome na površinu izlazi njihov raniji karakter, težak ili lak dok su bili zdravi… jer posmatrajući dementne i potom razgovarajući sa njihovom decom uvidjam da nema tog teškog čoveka ili žene koji u starosti nisu postali još teži i besnih koje je demencija smirila… i oštrog jezika koji je demencija istupila… i zahtevnih koje je ona učinila prijatnijim ljudskim bićima. Svakoga dana uveravam se koliko je tačno, ono što su nas učili, da demencija samo potencira i na površinu izvlači ono što je ranije bilo manje vidljivo ili bolje kontrolisano, ne donosi ništa novo… dementni, sada u starosti, ostvaruju kontrolu na drugi način ali isto tako efikasno kao i kad su bili mladi… kao tvrdoglava, često i zla, deca koja su dočekala svojih pet minuta zatežući omču oko vratova onih oko sebe… jer oni, ranije topli, pitomi što su širili sreću svuda gde su bili, ostaju i u bolesti takvi – dragi, kao da se izvinjavaju za muku što je svojom nemoći prave onima oko sebe dok oni, predjašnji despoti, prgavi na delu i teški na rečima, nastavljaju da istinski terorišu svoje najbliže koristeći strašnu moć nemoćnih kao alibi, zapravo, kao najjače oružje kojim i dalje uspevaju da sprovedu svoju volju na jedan ružan i sumoran način tako da vam bude istinski žao njihovog okruženja koje nosi njihovu kapricioznost, bes , mržnju… onih koji sa sobom na poslednje putovanje mogu da ponesu samo svoja trošna tela a moraju da ostave sve ono što ne bi, čime su celog života ostvarivali moć, a sad ga ostavljaju nebranjeno, besplatno ako se u novac ne računa tegoban život koji su s njima imali oni što su živeli uz njih, takve – sebične, agresivne, bez ljubavi u srcu… koji traže sve bez obzira koliko su davali.
Ostavite odgovor