Ego… siroti, omrznuti ego… „sve ti to ide iz ega, ego je kriv, prevazidji ego“…
E, pa – pravda za ego!

Ego drži naše delove u celinu, nekada previše čvrsto steže ali drži,

Ego je tu da napravimo granicu izmedju onih koji nas otimaju i koji placaju što lepo jednom reče jedan pesnik,

ego drži na odstojanju ljude i akcije kojima bi se poneseni sentimentalnošću prepustili,


kod najtežih duševnih bolesti ego se urušava,

ego nas podseća da smo prema sebi obavezni i da parče kože što nas obavija nije niko dužan da štiti osim nas samih,

ego znači da, kao u avionu, stavimo masku prvo sebi pa onda onom do nas ako ne ume,
ego nas drži u zdravoj ljubavi prema sebi koju često nemaju najbolji ali ljudi nasukani na tudje sprudove i hridi jer imaju urodjeni instinkt da sebe podrede nekom drugom dok im život ne postane osmatranje površine vode i motrenje na to da li se neko davi,
ego čini da se ljudi o svom zlu pozabave,
ego nas podseća da smo jedni, jedini, neponovljivi i da nismo za sporednu ulogu u sopstvenom životu,

ego je onaj zdrav deo nas koji nas diže iz mrtvih kad nas ubiju loši ljudi i loše okolnosti,

ego nas oporavlja a ne srce koje krvari,
ego je vojnik, nije pesnik, al puška dom čuva a ne pesma,
ego, to je zdrava ljubav prema sebi dok ljudi dolaze i odlaze iz naših života.
Pravda za ego, nije ego kriv… loše je kad nema ničeg osim ega, kad drugi ljudi ne postoje a ne kad smo mi na prvom mestu… i loše je kad nema srca i kad samo ego ostane ali to je, već, nešto drugo.
Najčešće je prva stvar koju treba naučiti ljude kad dodju kod psihologa da se sete sebe i postave zdrave prioritete jer većina problema im često dolazi od toga što su drugog postavili na prvo mesto: nevernog partnera, nezadovoljnog roditelja, nezahvalno dete.
… potreban je ego,