Bila sam u zatvoru pre nekoliko nedelja da vidim čoveka koji je ubio ženu koja je otišla od njega… otišla jer ju je maltretirao, tukao, vredjao, varao je i, izmedju ostalog, isterivao iz kuće… poslušala ga je, izašla a onda ju je on ubio… i nije prvi koga sam zbog toga videla u zatvoru i, sigurno, nije poslednji.
Ubistvo žene je na ovim našim prostorima često i, generalno posmatravši, napustiti mladića, muža, ili ga prevariti, na bilo koji način okrnjiti ego muškarca na Balkanu, znači ući u zonu visokog rizika i izložiti se životnoj opasnosti… ako je žena sebi samo dozvolila da udje u odnos sa nekim od takvih pripadnika muške vrste – neće moći da ga lako svojevoljno napusti… može samo da se nada da će u jednom trenutku on poželeti drugu “ljubav”i da će se ona tako spasiti jer neke muškarce, ovde, žena, jednostavno, ne može da ostavi… “jer će je naći i odrobijati, jer će joj ubiti decu, jer će ga zapamtiti dobro, jer njega niko ne može da ostavi…” i to je strašno jer nema pomoći, jer nema nikakve zaštite i nema reči koja može olakšatii ženi koja se toga plaši i onih kojima ćete utešiti decu koja su izgubila majku… jer oni često ne prete u prazno i realizuju svoje pretnje nakon čega na scenu stupaju advokati, sudovi, optužba, pitanje krivice žrtve, ubistva u afektu… i sav taj ceo državni instrumentarijum koji sigurno ima neku svoju svrhu ali ne za mene kao psihologa, ne za ženu, ne za decu… jer nema kazne za bol, tragediju, oduzet život… koliko to iznosi u novcu, koliko to iznosi u mesecima gubitka slobode…s jedne strane dvoje dece, a s druge nekoliko godina robije…  tako to rade sudovi, ali nama koji se srećemo sa tim ženama koje se boje da napuste neki odnos ili sa muškarcima koji su ih ubili “jer su ih mnogo voleli” to nije merivo i prevodivo u mesece nečije izolacije.
Šta se to desilo sa egom balkanskog muškarca, otkud tolika slabost, otkuda tolika krhkost, otkud tolika mržnja i zlo koje se tako lako isprovocira… do ubistva…. jer možeš nekog voleti i mrzeti, i patiti, i biti ljut, ali ubiti, poništiti, izabrati zatvor samo da neko ne bude više živ… mrzeti nekog više nego što voliš svoju slobodu… ili možda, ispravnije, toliko duboko znati da si niko i ništa i zbog toga biti toliko osetljiv na sve što zaliči na to da je još neko to video, da te prevazišao upoznavši te dobro, da neko više ne može da podnese način na koji prezireš sebe mučeći druge, kad i od spolja dobiješ potvrdu svoje unutrašnje bede i ništavila i znaš da je u pravu svako ko te ostavlja jer bi i ti otišao od sebe da možeš… jer ta mržnja kojoj svedočim, to potpuno odsustvo uvida koje čak ni hladni zidovi zatvora  i dugi sati samoće ne daju, gde ljudi imaju svo vreme ovog sveta da se suoče sa sobom i posledicama svog činjenja… ta mržnja i crnilo nečije duše mogu doći samo iz strašnog unutrašnjeg ništavila i samoprezira koji kulminiraju u tragičnom činu ubistva nekog ko te ne voli, ne želi, kome se gadiš, ko te dobro poznaje i zato te ostavlja menjajući svoj život bez tebe za onaj sa tobom… što bi i ti uradio kad bi mogao, ali si osudjen da prvo, ceo svoj život provedeš u svom unutrašnjem zatvoru, a potom da to preslikaš u spoljni zatvor u koji će te zakon staviti.