Ljudi stalno pričaju o drugim ljudima u njihovom odsustvu… vrlo često pričaju na negativan način… baviti se tudjim nesavršenim „životom i delom“ je, upravo, perfektan način da se izbegne bavljenje sobom… fascinantno je koliko su ljudi nesvesni sebe, svojih potreba, svoje prave prirode, koliko sreću traže na pogrešnim mestima, kako prodaju svoje i kupuju tudje iluzije, kako razmenjuju osećanja kao tudja da su, kao sličice… neverovatno je kako ljudi ne poznaju sebe, kako ne znaju šta za nekog osećaju, kako mešaju bol i bes, kako mešaju tvrdoglavost i strah, kako ne razlikuju upornost od izgubljene bitke… kada bi prestali da se bave drugima pojavio bi se velik prostor, veliko slobodno vreme u kome bi, možda, shvatili nešto što o sebi od sebe kriju i što im se ne bi dopalo, što bi ih uznemirilo, što bi ih pomerilo mnogo ozbiljnije nego su spremni.
Puno je bezbednije baviti se drugima, skrenuti pogled sa opasnih stvari, sa sebe i onoga što stvarno o sebi i svom životu mislimo i osećamo.
Bavljenje drugim ljudima i njihovim životima, tzv. ogovaranje, je sigurno najkorišćeniji a nikad prepisivan antidepresiv i anksiolitik, besplatan, dostupan i socijalno mnogo prihvatljiviji od psihoterapije ili uzimanja lekova… ono je jedan vid grupne terapije, beg od usamljenosti, droga na koju se lako navući jer nema dostupne zamene koja pruža isto takvo zadovoljstvo a ne košta ništa.
Ostavite odgovor