Kraljica je ovako udaljena, tek toliko da udaljenost postoji, dok ih od dodira deli njeno lukavo izmicanje i njegov osećaj podanika koji ne zna da li sme. Najlepša je ovako željena, netaknuta, samouveren vlasnik svog poseda, zacenjena u smehu koji obećava ali ne obavezuje. Sa svog prestola ona vlada njegovim mislima i željom posmatrajući efekte što ih proizvodi ničim drugim do sobom samom, bivajući to što jeste – žena. Zadovoljan posmatrač, naviknut na željne oči i voltin luk u vazduhu.
Dozvoli li da se njegove ruke smire na njoj ustaće ujutro kao jedna od mnogih, obična i bezbojna. Njeni najjači sinoćni argumenti, s kojima je njegova žudnja pulsirala, viriće potrošeni ispod pokrivača… obnaženo koleno – bez oreola koji mu je davala nedostupnost; rame, na kojem se sinoć odmarao zrak svetla s ulice, biće samo anatomski sastav ruke i trupa.
Jutros je ona njegovo demistifikovano vlasništvo, voda koje se žedan napio i utolio žedj. Sinoć je on bio konfuznih misli a ona bistre glave, jutros je njegov um bistar a njen zbunjen.
Pantalone navučene s poznatom muškom lakoćom, sanjiv korak do kupatila i pogled na sopstveno lice u ogledalu.
Sada on sedi na prestolu na kojem je, samo ne sišavši njemu u krilo, ona mogla da ostane.
Ostavite odgovor