Rad na sebi… ja, lično, sam najbolje radila na sebi kad je život radio na meni… bilo je neophodno i bolno i nisam to birala da radim, morala sam… no, problem svesnih ljudi nije odsustvo rada na sebi… rade oni to: čitaju, uče, razmišljaju, rastu, povezuju … al ako se preko puta njih nadje neko ko misli da je “završen”, kome na pamet ne pada da radi na sebi, ko je sebi savršen takav kakav je: tvrdoglav, agresivan, nasilan, manipulitaivan, egocentričan, zavisnik, onda je njihov rad na sebi sasvim besmislen… i onda je taj što radi na sebi samo tu da da legimitimet “završenom i savršenom” partneru da zajedno sa njim radi na njemu nedoradjenom… svako na svoj način i svojim sredstvima, kako misli da treba… što je ozbiljan paradoks.
Treba pažljivo izabrati okruženje… rad na sebi počinje radom na izboru okoline, ljudi, okolnosti gde ćemo rasti… nije rad na sebi pošto- poto rasti na lošem terenu… u močvari samo ševar uspeva… rad na sebi počinje od toga da, na primer, prepoznamo ko nam odgovara, sa kim nam je udobno pa onda taj odnos doterivati i unapredjivati jer će i takvom trebati dorada; a potom nastaviti time što ćemo, prosto, izbegnuti nestišljive, nemoguće, teške ljude ili, bar, one koje mi tako vidimo, što je naše apsolutno pravo … rad na sebi je i dati sebi pravo da zavolimo ono što nama odgovara pre nego da se nateramo da, u ime rada na sebi, poverujemo da mora da nam odgovara ono što smo zavoleli… a što je, možda, teško “voljivo”.
Ostavite odgovor