Sve manje slušam šta mi ljudi pričaju, sve više slušam ono što ćute… reči su samo muzička zavesa za priču nečijeg života, ram za sliku, pozicija koju je neko odabrao da ponudi svetu ili sebi da bi opravdao neke svoje izbore i način života.Gledam šta je ono o čemu ne […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com
ono što nam se dogadja dok čekamo da se nešto desi
tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
13,617
TanjinBlog
"Sve manje slušam šta mi ljudi pričaju, sve više slušam ono što ćute… reči su samo muzička zavesa za priču nečijeg života, ram za sliku, pozicija koju je neko odabrao da ponudi svetu ili sebi da bi opravdao neke svoje izbore i način života.
Gledam šta je ono o čemu ne govore, u nerečenom je istina… posmatram živote koje ljudi žive da bih znala kako se osećaju, da bih znala kako su do tog načina života stigli i gde ih je put dalje mogao da vodi… rečima dajem ono nešto malo neophodne pažnje jer rečima se grubo sporazumevamo, otkrivamo i sakrivamo ali, reči su precenjene… one su samo beton kojim su ljudi zalivali nuklearne reaktore svoje duše posle havarije da spreče ekološku katastrofu… manje ili više uspešno… neke reči, prosto, moraju lebdeti u prostoru dok posmatram ljudska lica (jedan moj profesor kaže da ljudi posle odredjenih godina imaju lica koja zaslužuju), dok osećam osećanja, slušam biografije, osluškujem ono što muči ljude a što često nije ono na šta se žale i zbog čega su došli… smeta mi što sada u vreme pandemije ljudi nose maske jer – važne su oči, ali onaj izraz oko usana govori o tome kako su razrešili ono što nose u očima… jesu li ustuknuli, ogrubeli, postali mrzovoljni ili su prikupili svu raspoloživu volju i krenuli da porobe svet… zato ih zamolim da nakratko skinu masku, skinem i ja svoju, da se upoznamo u tih par trenutaka, drugačije nema smisla.
I kad kaže čovek „čuvala me baba“ ja vidim nedostaju roditelji iako ih je možda bilo… ili „imao sam strica, dobrog…“, ja čujem da je neka muka naterala dete da preskoči prve do sebe i ode dalje… i kaže žena „muž voli da popije“ ja znam da sama nosi kuću i strepi od njegovog dolaska… ništa nije tako neizvesno kao povratak pijanca kući… i kaže devojka “hoću da mu pomognem” ja vidim spasioca koji izbegava da se o svom zlu pozabavi… ili “bila sam promiskuitetna” i znam ne voli sebe jer se daje dzabe i onome ko bi u pola cene da je uzme.
Reči samo služe da omoguće razgovor koji se nevidljiv vodi ispod izrečenog dok se ljudi stvarno upoznaju i otkrivaju kroz ono što ćute i ne znaju da znaju."
"Promene…
dobre i loše…
neminovne…
nekad udju u naš život razvalivši vrata, nekad neprimetno, kroz onaj mali prostor ispod vrata dok su zatvorena i primetimo ih kasno…
loše je što ne možemo zadržati sretne trenutke jer će proći, dobro je što i loše stvari prodju mada o tome ne mislimo kad nam se dogadjaju…
neki ljudi vole promene do mere da ne trpe izvesnost, zovu to monotonijom, neki, pak, drugi pretrnu kad samo čuju da im kažu „imam novosti za tebe“… zavisno od prethodnih iskustava i amortizacije materijala…
ljudi koji mirno žive vole promene, to im deluje eksluzivno, ne boje se, ovi drugi bi posle svega samo seli na travu ili gledali u neku vodu satima jer im je promena preko glave, najčešće nagore… interesantno je da jedni drugima zavide, prvi maštaju o uzbudjenju, drugi o smirenju, ali ipak žive svoje izbore.
Sretno udane žene bi nemir, konjanika na šarcu da ih stavi na konja iza sebe i odvede u noć, da im izmakne tlo pod nogama… one druge bi samo da tlo prestane da se ljulja, htele bi mirnu noć, bez konjanika, bez šarca, bez ičega ako može, samo mir i mesečinu… prve nesvesne koliko su privilegovane i zašticene, druge nesvesne u kojoj su tački svog života izabrale crvenu pilulu umesto zelene.
I svi smo kao razmažena deca uverena da neko ima veće parče torte, bolji život, da se nama najgore zalomilo… a istina je da smo samo različito igrali s kartama koje smo dobili.
Nešto je do karata, nešto do igrača.
I uvek smo napravili izbor koji nam je bliži… ma koliko da nam sada nedostaje onaj drugi."
"Priča mi koleginica, skoro, kako joj je neka majka dovela dete na razgovor, dečaka od osam godina, problematičnog ponašanja, konfliktnog, sklonog tome da tuče i zlostavlja drugu decu te kako je na svaki pokušaj njene intervencije majka odgovarala okrivljujući sve druge da ga provociraju, da je on sasvim nedužan i žrtva… i tako uvek, i tako sa različitom decom… menjaju se dani i deca samo on ostaje kao zajednički imenitelj za svaku gužvu… i majka koja sasvim odbija da čuje bilo šta sem mantre koju ima u svojoj glavi da je njeno dete u pravu…bili su i otišli zadovoljni u svom svetu, ništa nisu čuli ni razumeli od onog što je ona pokušala da im kaže… čvrst savez koji, to smo toliko puta videli, se ne razbija – sin koji pravi probleme i majka koja probleme ne vidi… i vidim ih za desetak godina u mnogo različitih opcija i nijednoj dobroj kada dodju da traže rešenje problema kao da je juče nastao… a „starog psa ne možeš naučiti novim trikovima“ ni adolescenta socijalnim normama, tome da postoje drugi ljudi, njihova osećanja, životi…
Ljubav i granice idu zajedno i ne valja da ičeg manjka… bez ljubavi odgojićemo nesretno, uplašeno dete koje se ne voli jer mu nismo pokazali kako i da je toga vredno, bez granica podići ćemo samoživo biće neosetljivo na tudje potrebe i patnju… prvim će se baviti psiholozi i psihijatri, drugim sudovi i kazneno popravni zavodi… dodavaće ljubav ili granice tamo gde nedostaju… treba to imati na umu kad uvek za sve krivimo ili uvek za sve opravdamo naše dete… i ništa nije istinitije od reči jednog mog poznanika da „možeš kako hoćeš ali ne i dokle hoćeš“ i naš će minuli (ne)rad doći na naplatu u formi koju ne možemo ni da naslutimo jer „dete je otac čoveka“… zato pametno s osmogodišnjim očevima i moći koju im dajemo… mali su oni da iznesu toliku silu."
"Postoje tako, u našem životu, ljudi kojima smo iz nekog detinjastog razloga dali pravo vrhunske arbitraže nad onim što radimo… ljudi čiju reakciju na naše postupke pomno pratimo ispod oka, tražeći odobravanje ili strepeći od kritike… deca koja smo bili i koja trajemo, nadjemo tako neki supstitut roditelja ili nekog kog mislimo da bi naš roditelj poštovao i onda gledamo reakcije te osobe prema nama…
mi, odrasli ljudi…
i lepo nam je kad nam se učini da odobravaju ono što kažemo ili radimo i stid nas je kad vidimo ignorisanje ili neodobravanje, vraćamo film jesmo li mogli bolje i šta smo pogrešili…
mi, odrasli ljudi…
i kao deca na pozornici što recituju pesmicu dajemo neznancima veliku moć ničim zasluženu, moć našeg nemoćnog deteta zavisnog od tudjeg prihvatanja…
mi, odrasli ljudi…
nesvesni sasvim da je moć koju im dajemo samo u našoj glavi jer to su samo obični ljudi sa svojim strahovima i slabostima ma koliko visoko dizali nos ili se tako nama samo činilo (svejedno je jer efekti su isti)… nama njihovo priznanje treba, osećaj da smo dobro, da smo dobri, da sve dobro radimo, evo jezdimo, jašemo, na konju smo, u igri smo, vozimo bicikl bez ruku, plovimo, super smo, skroz smo kao sav ostali svet…
mi, odrasli ljudi…
Nesvesni da pravo vrhunske arbitraže, po difoltu, dajemo najstrožijima u publici… u VIP loži su oni sa najhladnijim pogledom (led ih je za to mesto i delegirao), najskupljim osmehom… onima pred kojima se i nevini osećamo krivi… kao deca koja nekad davno nekom nisu valjala ma šta radila… a deca ko deca rade razne stvari.
Mi, odrasli ljudi.
Nema veće slobode od nezavisnosti od tudjeg odobravanja… samo posle nje dolazi prava autonomija… kad čovek sam i samo on ima pravo vrhunske arbitraže nad svim što radi, nad tim koliko je lep, dobar, pametan… samo on i onaj vrhunski sudija u njemu koji će ga samo sa njim samim porediti i voleti… mnogo, mnogo voleti… ko što se voli dete…
… njega, odraslog čoveka."
"Neki nas ljudi nikada neće voleti ma šta mi radili jer vole nešto drugo, nešto što nismo mi…
i svako naše nastojanje da udjemo u njihov ram završiće neuspehom…
i ako baš nemamo pametnija posla zacrtajmo sebi nemoguće ciljeve i onda život posvetimo tome da ih dostignemo… kraljevski put u loše osećanje koji je počeo u onoj tački kad smo poverovali da nešto nije u redu sa onima koji hoće nas i da su u pravu oni koji nas neće i kad smo od toga napravili scenario svog života ubedjeni da patimo od nesretne ljubavi prema nekom a ne nesretne neljubavi prema sebi.
“Ponekad moramo zaboraviti ono što osećamo da bi se podsetili onog što zaslužujemo.”"
"Žene zmajevi… sposobne, jake, na sebe oslonjene, one što mogu sve, što znaju sve… jer su morale… pun ih je Balkan… iza svake žene zmaja stoji neko ko nije bio zmaj i ko joj je velikodušno prepustio da bljuje vatru i čuva blago… ona je to usavršila i sad kažu – “eno je, ide, žena zmaj”… nešto mi ne valja u toj priči… kad žena tako drastično izadje iz toga da je vole, da je maze i da joj ugadjaju, kad mora da nosi svoj i tudj teret jer neko je slabiji, ili ne ume, ili mu nije stalo, ili je samo lenj… ne valja to… ženska su pleća s razlogom uža… sramota je to za one koji su to dozvolili, koji su je tako natovarili da zaboravi na svoju prirodu… koji su učinili da mora da raste i nadraste svoje normalne dimenzije… da možda zaboravi da stavi ruž… jer da nosi teret može i bez njega… koji su joj tapšali sa svakim novim kilogramom koji je ponela… umesto nekog drugog… nečija je to sramota i neko je tu zakazao čak i kad joj je se čini da ona tako želi i da je to sama izabrala… nije, samo je tako naučena toliko davno da misli da je rodjena s tim… i nisam ja za karnere po svaku cenu, i roze tonove, i štras, i šljokice, i nisam da ona trepće i ne može, ali nisam ni za to da muškarci oko nje trepću i ne mogu i da one, makar bile zmajevi, idu u prve borbene redove jer su ih tako naučili… očevi ili ljubavnici… ili isto tako naučene majke… da mogu i treba da rade za dvoje, da treba da na plećima nose muškarca i sav zajednički teret i odgovornost… da vuku, vole, rade, grade i zarade… mnogo je to i za čoveka… ozbiljna je to prevara.
Kako je zmaju da bude zmaj?
Da l voli, da l mu je milo?"
"Neka mi bude oprošteno što ne verujem da u svakom čoveku postoji nešto dobro samo ga treba potražiti, i biti uporan, i strpljiv, i verovati… onaj ko je to rekao ili nije poznavao ljude i možda se više nadao nego što je znao ili je, pak, bio duboko duhovan čovek koji je iz svog duhovnog bogatstva verovao da svako zaslužuje šansu, ljubav, razumevanje, oproštaj u krajnjoj liniji… i lepo zvuče sve te hrišćanske vrline, ali – nemam ja tu dubinu… i volela bih, zaista bih volela, da mi neko pokaže, da naučim, jer niko ne zna sve, koje dobro treba tražiti u ljudima koji na smrt prebiju dete i zašto bi to uopšte neko trebalo da radi.
Razumem ja ubistvo i razumem zločin, ne ponosim se time i nisam to birala, takav mi je bio put, ali – razumem… sa toliko sam ubica razgovarala, slušala kako tkaju svoju priču, kako u njima sazreva ubistvo iz semena koje je u njih nekim nesrećnim odnosom posadjeno… ne znači da sam opravdala, ali često sam shvatala trenutak kada se u nekom pokrenuo podmukli mehanizam koji ga je vodio u zločin… bio je ubedjen da neko to zaslužuje, da se o njih ogrešio, nešto im rekao, uradio ili su, prosto, bez misli, samo ispraznili nagomilani bes… pravnici bi rekli “u afektu”… ali ne shvatam šta može učiniti da oduzmeš život detetu, potpuno nesvesnom svega oko sebe, čistoj nevinosti sa očima punim straha, da okrvaviš tu haljinicu, tu kosu… kad je stiglo, čime te izazvalo, šta ti je uradilo osim što ti je bilo blizu, što je bilo tu… kakav je to čovek kome su nevinost, bespomoćnost i slabost okidač za najgore u njemu… i sve me to strašno podseća na to koliko je zlo privučeno dobrim, na crno i belo, polaritete… koliko je zlo isprovocirano samim postojanjem čistog dobra kao ogledalom za svoju mračnu prirodu, kao slikom u negativu, kao podsećanjem da nešto nije i ne može biti… kao da nevinost sadrži, sama po sebi, nesrećni potencijal da prozove zlo tamo gde ga ima… najnevinija nevinost najgore zlo jer, valjda, nigde kao u očima deteta ne možeš biti suočeniji sa mrakom koji nosiš… mrakom koji normalan čovek ne može da dokuči, a kamoli razume, koji mu je potpuno nepoznat.
… gustim, crnim, hladnim mrakom sa kojim nema razgovora."
"Važni ljudi prvo budu na nekom položaju… okruženi su ljudima, poštovanjem, divljenjem… onda padnu sa nekog položaja i svi što su bili blizu njih se razbeže… ostane veliki brisan prostor u kome su odjednom sami… ostave ih svi koji su ih do juče obožavali ili je bar tako izgledalo a oni su u to verovali… i onda oni tako ostavljeni kukaju na ljudsku prirodu, dvoličnost, razočarani su u ljude i ljudsku prevrtljivost, koristoljublje kojim su se do tada sladili i od njega živeli… kažu “sad im više nisam dobar” kao sebična deca sa kojom su svi hteli da se igraju jer imaju nov bicikl i svako je hteo da ga provoza… otuda onaj zaljubljen pogled koji nisu pročitali ispravno… a, da su iole pošteni i kritični prema sebi, znali bi odmah da su ti ljudi tu zbog položaja i moći koju oni imaju a ne zbog njih samih i da je prirodno da sa gubitkom moći i položaja prestaju razlozi da oni budu tu, da je u pitanju vezana trgovina, lanac ishrane, da je svako dobio svoj deo kolača i da niko nikoga tu nije iznenadio, prevario, zakinuo… veštački sastavljeno – prirodno se rastura… trebalo bi da im je u startu jasno da je tolika naklonost gomile uvek sumnjiva, da je, vrlo verovatno, ona lažna i neiskrena ali ni manje ni više pogrešna nego njihovo verovanje da su svi ti ljudi oko njih tu iz istinskih njihovih zasluga, da je sve kompletno licemerje i podjednaka pokvarenost sa obe strane i da stvari nisu nove nego samo vidljive… nevinih nema i nema ljutnje… jedni su druge koristili i to bi svakoj strani trebalo da bude jasno… i vodje i sledbenici su igrali istu igru koja nijednog trenutka ne pretpostavlja dobre namere niti iskrenost nijedne od strana… oni koji su nekog lažno obožavali nisu ništa više nepošteni od onih koji su i za trenutak pomislili da su to obožavanje lično zaslužili i da im po zasluzi pripada..
… jer tako nam je prirodno, kad dobijamo verujemo da smo to zaslužili… lepotom, pameću, čime god a tako nam je neprirodno kad gubimo i tad gledamo u nebo i pitamo “čime sam to zaslužio, zašto meni to da se desi”… svi mi… ljudi… od kojih se regrutuju i vodje i sledbenici."
"„Neće se ponoviti, neću nikad više, gotovo je s tim”, kaže učenik koji redovno kasni na prvi čas, alkoholičar posle jos jednog brutalnog pijanstva, siledžija posle još jednog šamara, preljubnik posle još jedne prevare… i možda u deliću sekunde oni zaista veruju u svoje reči, a možda ni tad… a, „sve što je palo, bilo je padu sklono“ i svako ponašanje nosi u sebi seme koje ga ponovo radja… odlaganjem spremamo teren za novo odlaganje, činjenjem povećavamo verovatnoću da nešto učinimo ponovo… to važi za lažove, preljubnike, siledžije ali i za one s druge strane… one što veruju iznudjenim obećanjima koje im je neko dao jer su mu tražili, jer su to čekali… taj mali izgovor pred sobom da svi nastave dalje po starom … jer ništa udobnije od starog života, od starih cipela makar puštale vodu na sve strane.
Da je do obećanja, majke bi zatvorile odeljenja za bolesti zavisnosti, žene bi zatvorile kafane a brakovi nasilnika postali bi mirne luke.
Ali, uvek će biti onih što obećavaju i onih što im veruju, “show must go on”…
Kada mi kažu “obećao je da neće više, da će se promeniti”, ja vidim bezdan, i vidim neprekidan logički niz brojeva koji slede i gde sledeći broj ne vidi samo taj jedan čovek koji veruje da se ljudska priroda može promeniti sa dve reči, sa “neću više”… ni manje, verovatno.
Ne vrednujem, ne kritikujem, razumem… i slabost, i strah, i nemoć, i želju da bude drugačije, i ljubav i možda decu, i zajedničke kumove razumem, i sve stečeno, i celu zajedničku kilometražu i ceo dobar deo biografije razumem i ne sudim… ljudi smo i sva je istina u toj činjenici, ali ako već praštamo praštajmo, ne zato što verujemo iznudjenom obećanju, nego jer smo odlučili da preko nečeg predjemo, nastavimo dalje bez da stvarno verujemo u obećanje… manje će boleti sledeći put ako samo odlučimo da nastavimo bez da smo stvarno poverovali u promenu koja može biti jedino proces nikada reč.
Jer “nikad više” je fraza sa hiljadu pukotina… porozna i privremena kao kula u pesku koju će sledeći talas nečije prirode nepovratno odneti u more."
"Pre par dana jedna je mlada glumica optužila starijeg kolegu za silovanje koje se po njenim rečima zbilo pre više godina… on negira njenu izjavu i tako – njegova reč protiv njene reči, otvorena je Pandorina kutija.
Ja, naravno, kao i svi drugi ljudi, ne znam ko govori istinu i neću se baviti time… niko sem njih dvoje ne zna šta se stvarno desilo ali dok se istina ne otkrije i dok je ona nevidljim mastilom ispisana na belom papiru, svako će na taj papir projektovati samo i jedino svoju unutrašnjost… čitam komentare “stručnjaka”, od toga da je on “previše lep da bi silovao jer bi svaka žena s njim” do toga “šta je ćutala do sada”… i osluškujem glasove žena koje su u velikoj meri na strani muškarca… gledam te žene, jer neke su poznate… neke nikad nisu bile privlačne, neke su ostarile i teško su se sa gubitkom lepote pomirile, neke čvrsto drže svoju moralnost kao zastavu u ruci… mlada, lepa žena je prevelik, prekrvav mamac za zlo u ženama… ja ne znam ko od to dvoje aktera govori istinu ali znam iz kojih se ponora sopstvene psihe žene obraćaju braneći muškarca koga ne poznaju od žene koju ne poznaju… koliko je ostrašćenosti u njihovim sudovima, koliko su sigurne u svoju procenu, koliko je zla u njihovim komentarima, koliko je lične nesreće, frustriranosti u tome što pišu… kao sudski veštak znam da siluju i najlepši muškarci na svetu, kao neko ko se bavio traumom znam da neretko žrtva progovori posle mnogo godina… kao žena znam da niko na ženu neće skočiti sa toliko mržnje kao druga žena, niko i nikad… i moj pas skače samo na mužjake, to je izgleda biološki, ali žao mi je što vidim koliko žene nisu osvestile neke stvari kod sebe… koliko su u svadji sa svojom ženskom energijom, koliko su mladost i lepota nepoznate ženke snažan okidač za agresiju, koliko su zaboravile da su žene, da ih je žena rodila… ne znam kako čuvaju i čemu uče svoje ćerke, kako čuvaju i čemu uče svoje sinove i ne svidja mi se to što vidim ali sam mnoge od njih upoznala iz onoga kako su reagovale na ovu vest… uporedjivala sam njihova lica sa njihovim stavom i retko sam se iznenadila… valjda zbog godina iskustva koje sa ljudskim licima imam.
Definitivno, optužba ove žene protiv jednog muškarca je perfektan psihološki projektivni test o ženskoj prirodi svake od žena koje su ovu vest komentarisale, o njihovim ličnim tajnama, mračnim mestima, o tome koliko su sa svojom ženskom energijom na ti, koliko su i na kakav način žene, kako se u svojoj ženskoj koži osećaju… jer istina se ne zna, postoji samo vest i to je, kao u svakom projektivnom testu, perfektan stimulus za okidanje projekcije… nedovoljno diferenciran a taman toliko jasan i provokativan da okida nesvesne sadržaje.
Treba samo pratiti šta o sebi kažu, dok o drugoj ženi pišu, sve te žene u svojim komentarima."
© 2021 Tanjin Blog