„Voleo sam jednom jednu devojku ali nisam nju oženio… znate zašto – previše sam je voleo… dok sam bio sa njom nisam mogao ništa drugo da radim – samo sam mogao nju da volim… to je kao bolest… nisam čitao, nisam učio, studirao sam u to vreme, nisam gledao televizor, […]
Tanjin Blog
Tatjana Milenković
Piše Dr sc med Tatjana Milenković, spec.kliničke psihologije i sudski veštak tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com tanjinblog.com
ima nečega u noći što menja ljude
tanjinblog.com tanjinblog.com
13,578
TanjinBlog
"Voleo sam jednom jednu devojku ali nisam nju oženio… znate zašto – previše sam je voleo… dok sam bio sa njom nisam mogao ništa drugo da radim – samo sam mogao nju da volim… to je kao bolest… nisam čitao, nisam učio, studirao sam u to vreme, nisam gledao televizor, nisam živeo van toga da budem s njom… nisam mogao ništa drugo da radim… bio sam kao ringla uključena na deset sve vreme, to je iscrpljujuće… taj intenzitet… sve sam radio kao u ludilu, ako me razumete… burek sam kupovao uključen na deset umesto da samo prošetam do radnje i kupim ga kao sav normalan svet… goreo sam i pregoreo… nisam više mogao tako da živim, trebao mi je mir, nije ljubav ceo život, nije to za čoveka, nije za mene, u svakom slučaju… rešio sam da je ostavim i da oženim ženu koju nisam nikad voleo ali sam pored nje mogao sve drugo… da pratim fudbal, polažem ispite, da planinarim, radim sve što volim bez opterećenja… budem normalan čovek sa hiljadu planova i akcija a ne samo jednom mišlju u glavi… a ova… žena ko žena, ni lepa, ni ružna, gde je ostavim – tu je nadjem, ne pita, ne zanoveta, ne pričamo mnogo, ovako je mnogo bolje i ne kajem se… možda sam kukavica al meni je ovako dobro, . sačuvaj Bože onog ludila“
Biramo partnere iz različitih razloga… ponekad je ono glavno što ih preporučuje za trajno prisustvo u našem životu upravo naše odsustvo ljubavi za njih… ili opsednutosti… ko bi to sigurno znao posle toliko godina…
Naši partneri, a ne ono što kažemo o sebi, najbolji su odraz toga koliko istinski volimo sebe i šta o sebi mislimo… uvek smo sa onim koga mislimo da zaslužujemo bilo da nas tretira kao princezu ili kao krpu,.. naši partneri su nepogrešivo ogledalo toga što mislimo o sebi, oni su naša mera kako je mi ocenjujemo inače bi prirodno otpali od nas… nećemo podnositi dobar tretman ako negde u dubini duše osećamo da ga ne zaslužujemo, da je greška u pitanju… i nećemo podneti loš tretman ako osećamo da smo za bolje… biramo i ostajemo sa nekim dok se ne promeni naša predstava o tome šta je za nas i to je zapravo jedini način da prerastemo loše odnose… onog trenutka kada se u nama dogodi “switch” i mi se zapitamo “šta ja radim ovde, šta će meni ovo”, tek tada i samo iznutra kreće naše ozdravljenje… i zato su saveti tipa “nemoj s njim/njom” kao vetar… ne spolja, iznutra je jedini put… samo kad prerastemo neko naše stanje, neko bazično mišljenje o sebi onda se možemo probuditi s nekim licem na uzglavlju do našeg osvešćeni, probudjeni, izlečeni.
I zato nije pravi savet “nije on/ona za tebe” nego “nisi ti takav za sebe”, a to je mnogo više i mnogo dublje od toga da prekinemo sa nekim… sa sobom koji nije sebi dobar treba prekinuti… istinski, duboko, zauvek.
Kad s ljubavlju nekoga odgajamo, kada ponosnim pogledom pratimo njegovo kretanje, udaljavanje i vraćanje, istraživanje okoline, bilo to dete ili, čak, kućni ljubimac, to njegovom držanju daje jednu vrstu slobode, nesputanosti, mekoće kontakta, sigurnosti u nastupu, načinu na koji prilazi drugima, jednu, gotovo, drsku crtu i samosvest voljenih… oni znaju da su dragoceni… ponašanje im je prirodno, vodjeno čistom radošću i nemirom koji imaju sretna, ljubavlju okružena bića… u očima imaju sjaj i žudnju za životom… ne volim da vidim, do neautentičnosti poslušno, svedeno dete, nevidljivo, koje sedi bez da “ikome smeta” ili, pak, kućnog ljubimca neosetljivog na sve spoljne draži i ometanja na koja bi, po prirodi stvari, pripadnik njegove vrste trebalo da reaguje… poslušno dete ili pas čine da se bojim da su prošli neku školu koja im nije prijala, koja ih je neprirodno smirila i ugasila iskru u njima… kao da im je neko ili nešto slomilo volju a sa njom ugasilo životnu radost i sad su takvi – mirni i poslušni, na ponos onima koji se o njima staraju.
Kad tražite pomoć od bilo kog pomagača (psihologa, psihijatra…) budite otvoreni za izlaz iz zone udobnosti… budite spremni da idete tamo gde nikad niste bili, radite šta niste nikad radili, mislite i govorite ono što niste ni znali da u vama postoji… kad tražite pomoć budite spremni da vam ne bude uvek prijatno, da ćete o sebi i onima oko sebe naučiti nove stvari koje će vas možda neprijatno iznenaditi… sasvim vidljive a opet tako dobro sakrivene kao na onim mestima gde je zločin izvršen predmetom koji se nalazi u centru sobe… kad tražite pomoć budite spremni da niste samo pozitivan lik i da neke vaše osobine generišu neke neprijatne okolnosti i da je možda nešto što najviše volite kod sebe prvo na čemu ćete raditi… to nije lako, znam, celog života odevamo kostime za raličite uloge i stalno se presvlačimo… i možda ćete saznati da niste iskreni nego agresivni ili da, recimo, dajete mnogo ne zato što ste bolji od drugih nego da vas vole pa dajete sve da ne zafali slučajno… možda ćete shvatite da živite u laži, da ste potisnuli sve što ste zaista i da se samo slikate nudeći spolja neku svoju fotografiju ili možda video svog života koji uopšte nije vaša suština… ako vam je do suštine uopšte… i ako nije – i na to imate pravo… i ništa što kažete ili osećate nije zabranjeno i svaka je misao dozvoljena (akcija nije)… razgovor sa pomagačem nije kao onaj sa prijateljicom, niko vam neće podilaziti i pričati šta volite da čujete… ovde stvari nekada ne teku glatko, mnogo je kamenja na putu, ništa staro se ne predaje lako i bez borbe… pomagač vam neće laskati ili govoriti ono što želite da čujete.. za to imate prijatelje, poznanike… niste po to došli, setite se da ste tu jer ste zaglavljeni u nekom krugu iz koga vam dosadašnje znanje nije omogućilo izlaz a krugovi, kao i zidovi, koliko štite toliko i ograničavaju… pomagač vas neće voleti i neće vas ne voleti (u terminima na koje ste navikli da delite ljude koje srećete), ali biće na vašoj strani možda najviše kad vam to najmanje tako bude izgledalo i ako vas u trenutku “prodrma” rekavši vam stvari koje ne očekujete bitan je onaj osečaj koji imate kad se sve slegne, kad ćete znati da li rastete kroz taj odnos.
Želim vam svima koji u taj posao udjete udobnu neudobnost i osećaj da ste stigli kući na kraju… kao u svakom pravom odnosu, zapravo.
Srećno!
"Poznajem dobro tu vrstu udovica ponovo rođenih nakon njegove smrti – one koje su ćutale sve vreme, trpele u tišini jednog čoveka za ceo život: njegove žene, grubosti, pijanstva… poznajem ih … one koje nisu imale izbora, ćerke rodjene da nose ženski krst, da se udaju i odu bez prava na ispravku ili pomilovanje, bez da ih se pita šta osećaju… one što poslušno krenu za onog kog im je otac, ili njihov sopstven trenutak mladalačkog zanosa u kojem ništa nisu znale, izabrao a onda žive s njim ceo život ne žaleći se nikada, nikome… one koje su najbolje godine života provele po ordinacijama lekara raznih specijalnosti koji su im sastavljali trošna tela koja im je nesretan život rastavljao dok slede zabranu jaču od svih – da nikad ništa ne promene i odu.
Poznajem ih kada se u udovištvu istinski oslobode dužnosti prema muškarcima – očevima, muževima… prvi put slobodne da zapale cigaretu bez da ih prekore, da kažu šta hoće (večno ućutkivane), da se preglasno nasmeju, možda nekoj masnoj šali, da budu gospodari svoga života, da se u slobodi i uznesu.
Vidim ih kad se kao nevaljale devojčice, u sedamdeset i nekoj, sastanu da odigraju partiju karata što on ne bi dao jer nije zabava za “poštene žene”, kad se grčevito druže “petkom u šest” nadoknađujući izgubljeno vreme, kad bi da putuju, kad bi da žive oslobođene lanaca.
Žao mi njihovih izboranih lica, izgubljene mladosti, devojačkih snova, novostečene slobode koja sad izgleda tako zakasnelo kao i njihove ružem namazane usne… sad kad više nema smisla."
"Jedna od najboljih, najreprezentativnijih fotografija koja savršeno beskompromisno portretiše karaktere i sudbinu onih na slici… prosto rečeno – čista katastrofa u najavi.
Sleva nadesno… nevestina majka: ubijena životom, slaba i neodlučna čitav vek, izolovana i praktično izopštena s ove slike, tu je a kao da je nema, pogurena, bezbojna i fizički udaljena od ostalih koji predstavljaju celinu, trio… nevesta: lepa, svečanog izgleda, sa cvećem u ruci, pojma nema šta je čeka, okrenutih ledja majci, stoji tik uz mladoženju, muža, odn. neko potpuno izbezumljeno, ameboidno biće zatečeno u situaciji kojoj nije doraslo, s grčem na licu, ružno zbog svakog odsustva muškosti u ulozi koja bi trebalo da bude muškost lično, bledo, uplašeno, ko zna kako dospelo ovde i – njegova majka: nevolja u crnom, spuštenih uglova usana koji su oduvek ukazivali na izuzetnu lepotu karaktera i osobinu da se bude lako zadovoljan stvarima i ljudima pa nije zadovoljna ni sada, ni ikada pre… kisela žena koja, u situaciji kad formalno predaje sina drugoj ženi, čvrsto drži njegovu ruku, ljuta, besna, svadljiva, agresivna, ćuti samo dok traje slikanje, čini se i tad jedva…
I nije mi teško da zamislim lepotu zajedničkog života ovog para – nepara… njenu majku koja samo ponavlja ćerki „ćuti i trpi“ jer izgleda kao neko ko je davno ućutao i više nikad nije progovorio, nju koja očekuje muža a dobila je tudje veliko dete na pozajmicu, njega – nalik izdžigljaloj stabljici koja je otišla u visinu a nema masu da tu visinu podrži i ženu sa strane koja je zapravo u centru jer boji celu sliku dubokim nezadovoljstvom i neslaganjem sa time čemu prisustvuje koje nosi na licu i kojim generiše živote onih oko sebe."
" I tako teku dani ovozemaljski kada nam se čini da se baš ništa ne dogadja… kada je život ravna linija, kada se dani vezuju u nedelje, one u mesece, a oni u godine… a onda naidju dani kada životu moramo izaći na crtu… teški dani koji nas obeleže i koje bi preskočili i rado zamenili za one obične, kad bi sve dali da je jutro koje sviće isto kao i sva pre njega… dani kad se sazreva u trenutku i kad shvatimo da su obični ravni dani blagoslov i da je sreća pre svega odsustvo nesreće… dani kada, jednostavno, moramo izaći iz svoje zone komfora i skočiti u nešto pored čega ni prošli ne bi, kao što se skače iz zgrade u plamenu.
Sretni su oni koji imaju malo takvih dana. Mnogo takvih dana je krst koji se mora da nosi i koji trajno menja ljude menjajući im vrednosti, verovanja, želje… i oči."
"Svi imamo tamnu stranu i ničije crnilo nije bele boje… ničiji demoni nisu andjeli i ničije zlo nije dobro… svakog od nas ometaju misli kojima se ne ponosimo, želje kojih se stidimo… bolesni se od zdravih raziikuju, ne po tome da ih zdravi nemaju, nego što nisu njima previše uznemireni i što mogu da taj deo sebe prenebegnu i ne uplaše se od njega… nekada je naša snaga u nedovoljnoj jačini neprihvatljivih misli i osećanja, nekada u našoj većoj otpornosti… kao u matematici i jednačinama sa razlikom izmedju dva broja gde na krajnji rezultat utiču obe promenjive… jednostavno, treba prihvatiti da naša ljudska priroda nije svetačka, da je reč “ljudski” precenjena, da su agresija i seksualnost delovi naše duše koji ne dobijaju previse svetla, senoviti i hladni… treba prihvatiti da nismo pozitivni likovi iz ruskih bajki i računati sa tim da u nama postoje delovi kojima se ne ponosimo, koji nas plaše i čije nas prisustvo tera da se zapitamo šta nije u redu sa nama… sve je kako mora da bude a mi samo treba da te delove prihvatimo, zadržimo ih u senci gde pripadaju jer nisu za dnevno svetlo i otpustimo iluzije… o sebi i drugima… o ljudima."
"Ima nečega u noći što menja ljude… noću kad legnemo, kad zgasnu svetla i utihnu glasovi spolja, tada progovore naši unutrašnji glasovi, probude se naše utvare i demoni koji samo tada dolaze… noću se i najhrabriji plaše i strepe, noć potpaljuje unutrašnji pakao svakoga od nas i brusi tugu i strahove… izoštrava ih do mere koja nas pretvara u bolno klupko misli uplašeno od sutrašnjeg i svih dana posle njega… i nema veze ko je pored nas – noću smo sami, u sopstvenom lošem društvu od koga danju uspešno bežimo… noću dolaze oni koji viču da ne znamo, da ne možemo, da nema svrhe, da ništa nije kako treba i ko zna kako će tek biti… a onda, kad nebo počne da gubi crnilo, zabele se i iz mraka izrone predmeti u sobi, sva se noćašnja muka koju je mrak stvorio raspline kao da je nikad nije bilo, osvetli se soba ali i mračni delovi naše duše, mi otresemo noćne strahove od sebe, ustanemo hitro kao posle pada u praznoj ulici, sretni što nas niko nije video… jutro rastopi sve strahove i nestane onaj uplašeni čovek od noćas.
Dobro je što sviće u pravo vreme."
"Ništa u nas ne može doći izvana… nijedan impuls, nijedna želja, akcija, odluka… i potpuno je besmisleno reći nekom „ uči, ostavi ga, ne pij više, razvedi se, promeni posao“, bilo šta… sve se to samo odbija o čoveka, potroši se reč, vreme, energija a ne uradi se baš ništa… kad bi ljudi znali koliko to nema smisla možda bi manje savetovali druge ljude, decu, prijatelje.
Da bi čovek bilo šta uradio, započeo, prekinuo, promenio – impuls mora da ide iz njega i samo iz njega… samo ono što je niklo u dubini njegove duše može da da plod… saveti su kao semenje kojim gadjate čoveka očekujući da ono nikne iz njega… samo seme koje je u čoveku može da poraste u odluku… tako je i sa kontrolom, vaspitanjem, svime kada rečima delujemo na nekog.
Zapravo je sva mudrost u tome da indirektno ubacimo seme u čoveka da on krene ka nečemu… da ga motivišemo na promenu koju će on iznutra da prepozna kao svoju potrebu pa će takav impuls onda da bude njegov i ličan, potreba njegove duše a ne nešto gde je nekog poslušao… ne vredi drugačije jer probiće prava priroda, izbledeće savet i odluka koju je na nagovor doneo neće izdržati proveru vremena,
Ojačaj čoveku samopouzdanje, podrži njegovo unutrašnje dete kod koga su ključevi od energetskih trezora, učini da oseća da nešto može, da nešto zaslužuje, da mu nešto treba… probudi kod njega osećaj da želi nešto da započne ili prekine, učini da oseća da mu nešto pripada, da prepozna šta dobija nečim, promeni njegovu tačku gledišta, njegovu startnu poziciju,,, ne pominji mu zašto je neko loš za njega, zašto je neka navika štetna… ne pominji to… promeni čoveka iznutra tako da tom promenjenom čoveku ne treba loša veza, nemaština, pasivnost, odustajanje… pomogni mu da porodi novog čoveka koji će prirodno poroditi nove okolnosti u sopstvenom životu pa će on takav probudjen, novorodjen istinski, sam od sebe poželeti da ostavi zlostavljača, potraži posao, prihvati se knjige… jer će njemu tako promenjenom prirodno odgovarati neke nove bolje prilike.
… ako to možeš, ako to umeš – čini to, toplo, s ljubavlju i mudrošću, s verom u čoveka… ako ne umeš – batali kratke poruke „uči, ostavi ga, odseli se…“ kojima samo održavaš iluziju da nešto činiš, kojom čak ni ne smanjuješ svoje osnovno osećanje nemoći pred nečijim propadanjem."
© 2021 Tanjin Blog