Voleti one koje nas neće… baš njih… uprkos tome… ili baš zbog toga… ima li kvalitetnije samosabotaže i direktnijeg puta u nevolju… najcarskijeh od svih carskih drumova na svetu… odabrati nedostižan cilj i onda uložiti sav svoj napor, svu energiju… kao da nam preliva… da pogodimo jabuku na sto metara ili “samo” otopimo neotopivo srce sve čekajući čudo… a neka su srca neotopiva po prirodi ili samo za nas što je, praktično, svejedno… i postaviti metu visoko, visoko…
Ne mogu se oteti utisku da je takav izbor, izbor nedostižnog cilja, zapravo sigurno bekstvo od ljubavi i svega što bi na nju moglo da zaliči… ljubavi u svim njenim “opasnim” delovima: otvaranje, intimnost, ranjivost… odabrati nemoguće i onda trajati u dubokom uverenju da ljubavi za nas nema… umesto da jednostavno volimo dostupne ljude, tople oči, nesavršene ali savršeno nesavršene za nas…one što se umeću u nas kao puzzle neravne na pravim mestima… zavoleti nedostižnog znači odreći se ljubavi iz ko zna kog, od hiljadu mogućih razloga, ali dovoljno moćnog da bude u osnovi nesrećnog izbora, skriven ali dovoljno jak da radije biramo uverenje da volimo nekog ko nas ne voli… a uvek se bira manje zlo… izabrati nedostižno je zamka uma da nas od ljubavi udalji… opravdanje za samoću kao kod one” žene što je volela pilota i ostala sama”… ko zna zašto… jer bilo je i zemaljskih ciljeva.
Zašto tako često sabotiramo sebe?
Zašto (mislimo da ) volimo one što nas neće?
Ostavite odgovor